#18 Crtice

– Dobar dan, komšinice sa najrozikastijim i najdužim noktima u kraju!

– Oooooo, dobar dan, imam nešto za Vas, upravo je stiglo. Možete danas sa jednim magazinom da kupite i knjigu uz dodatnih 150 dinara. Super je. Ivo Andrić je i debela je.

– Odlično, 3 santimetra, taman mi toliko nedostaje. A i ima više za potpalu.

***

Ako ova svinjarija sa kačenjem RTS pretplate uz porez na imovinu prođe, prodajem stan, odlazim da živim u ho(s)tel, pa nek vide kome će da je naplate.

Ako ova svinjarija sa kačenjem RTS pretplate uz porez na imovinu prođe, prodajem stan, kupujem prikolicu (my american dream), pa nek vide kome će da je naplate.

Ako ova svinjarija prođe… kupujem/prodajem… pa nek vide kome će da je naplate.

P. S. Brat bratu, da je više kulturno-obrazovnih emisija kao što je Žikina šarenica, pa i da plaćam. Ovako, pa šta ja znam, možda bi neki harač bio dobro rešenje, npr. desetak.

***

Baš sad razmišljam, pošto sam pročitala članak, samo budale u Srbiji plaćaju struju. Ja sam budala.

***

Srbija razgovara: Treba li da se menja Zakon o radu? Zavisi. U suštini, nije ni bitno, jer se ni sad ne primenjuje. Mada, sa uspostavljanjem zakonski regulisanog robovlasničkog odnosa između poslodavca i radnika, šanse za primenom bi se značajno uvećale.

Advertisements

Aus Berlin mit Liebe

– Haben Sie alles verstehen, meine liebe Wolf?

– Ja, ja, frau Merkel. Alles ist sehr gut. Meine Muskulatur ist herzlich und freundlich.

– Bitte?

– Entschuldige, nicht meine Muskulatur, aber meine Gestik. Ich bin neue Mensch. Ich bin ein unbeherrschter Mensch.

– Ja, ja, bitte. Sie sind besser als Ihr geliebtes Thomas.

– Oh, nein, mein Gott, nur ein Thomas.

– Ja, ja… und alles andere. Gut. Haben Sie einen Spaziergang durch Berlin?

– Oh, ja, frau Merkel, der Reichstag ist sehr schön. Und der Führerbunker ist sehr sehenswert.

– Ja, ja. Das ist mein Idee, mein Kampf, für diese Tour.

– So, Sie müssen kommen nach Belgrad, bitte.

– Ja, ja, den Prozess der serbischen Integration in die Europäische Union ist das letzte Loch in der Flöte, bitte.

Die Inspiration: Medijski ekspert Angele Merkel trenirao Vučića

#17 Crtice

Poznata vam je ona „ne jebe lep nego uporan“? To zapravo može da se odnosi na različite životne oblasti. Pružam vam svež primer. Uspostavila sam pisani kontakt sa jednom firmom koja je do skoro, možda 6-8 meseci unazad, bila generalni uvoznik i distributer jednog stranog (ah, moram da napišem tu groznu stranu reč) brenda za naše tržište a radi se o pastama za zube. Iz nekog razloga, saradnja se okončala i sada tog stranog proizvođača na našem tržištu više nema. I sad, ja, je li, pisano komuniciram sa brend menadžerkom, tj. pokušavam to da učinim. Prvo, upornost? Na prvo pismo mi je odgovorila (ja kao potencijalni kupac? kakav i koliki kupac?) i rekla da oni imaju na stanju te-te-i-te paste za zube i da ja mogu da ih kupim preko neke od apoteka (u maloprodaji), uz dogovor. U redu. Međutim, problem se javlja kada ja napišem naredno pismo i postavim pitanja koja su ključna: rok trajanja i cena. Od gospodične, samo lastin repak. Ja ponovo pošaljem pismo, podsetnik (ili kako oni to u grande biznisu kažu: reminder), da mi odgovori. I dobijem – šta? Skrnav odgovor upućen takoreći mentalno zaostaloj osobi. Dobro, opet pošaljem mejl, i opet tražim odgovore na pitanja. Za sad ne znam da li ću ih dobiti, ali dok ih ne dobijem, biću uporna. Izuzetno ne volim neprofesionalno ponašanje a mislim da će se neprofesionalizam kod nas teško iskoreniti. Na kraju pisma, dotična me pozdravlja sa, ni 5 ni 6 nego: pozz. Moram da skrenem svakome pažnju da čak i od državnih institucija (ako baš morate sa njima nešto da imate) možete da dobijete pisani odgovor. Samo im treba sesti na kičmu i ne odustajati. Čarobna rečenica koga svakoga trenutno izvodi iz takta je „Hvala Vam što ne odgovarate na mejlove.“ Tu ničiji ego ne može da odoli. 🙂

***

Ne znam da li svako mora makar u jednom periodu života da dobije nekog baksuza koji mu se nakači?! Kako god, u mom životu postoje baksuzi čije pojavljivanje skoro bez greške (tj. na nivou statističke greške) nagoveštava loš tok ili ishod događaja bar u tom danu kada mi se takvi pojave. Nekako sam uvek zadovoljna kada sam u maloj „šteti“ tim povodom. Da, pa zar onda i to ne govori u prilog tome da zaista život čine male stvari. 😉 Takvo što, oko baksuzluka, pogotovo važi za snove koje sanjam, odnosno ljude koji se pojavljuju u mojim snovima.

***

Aaaaaaaa, hahahahaha… mleko… da sam Neki X Faktor, ja bih kravu muzla pred TV kamerama, ma ne da bih je muzla, nego bih se pod kravu podvukla, pa bih direktno sa kravljeg nabreklog vimena štrckala sebi mleko u usta. Dovela bih i širu i užu familiju, pa redom svi pod kravu. Da se vidi i zna da je sve u najboljem redu… [u kom redu?!]. Ma, i porodila bih kravu. Iz’em im političke igre… i cijanid bi popili za moć, za karijeru… a oko nas sve je belo… prati tokove novca, prati tokove novca, prati tokove novca… ne budi ovca!

***

Želim da se zahvalim GMO lobistima [eno, jedna je sedela sinoć u Utisku nedelje; ne, hvala, nisam (je) gledala, jak mi je estetski dojam, pa i zbog toga] i GMO uvoznicima, za sojinu sačmu, za stočno brašno, ma za sve: GMO seme, GMO sirovine, GMO poluproizvode, GMO gotove proizvode, i vlastima u svim (perverznim) sazivima i kohabitacijama, što se ne zna šta je GMO a šta nije, jer ne postoji zakonska obaveza. Sve nas je manje i biće nas još manje. Takav je svetski trend, to ne treba shvatiti lično. Sve se odvija po utabanoj agendi.

#16 Crtice

– U stvari, onog dana kada sam te pozvao, bio sam na poslu.

– Daaaaaa…

– Zato nisam mogao ništa konkretno da ti kažem.

– Daaaaaa…

– Mada, pričao sam skoro pola sata, to sam tek posle ukapirao.

– Daaaaa…

– To sam hteo da ti kažem.

– Daaaaa…

– Znam, znam, nisam ti odgovorio na mejl.

– Daaaaa…

– Rekao sam ti da sam zauzet te dve nedelje.

– Daaaaa…

– Je l’ imaš ti meni nešto da kažeš?

– Ne!

– Čekaj, šta je sad, naljutila si se što ti nisam odgovorio na mejl.

– Ne, pa odgovorio si mi.

– Hmmmm…

– Mislim, to što nisi odgovorio, rekao si mi sve.

– Pa da, ništa se ti nisi promenila za prethodnih 7 godina.

– Per se.

– Šta?

– Izguglaj ga. E, a da te pitam nešto? Oni tvoji na poslu, je l’ oni znaju da si se razveo pre 7 godina?

– Ma jok, šta se to njih tiče. Rekao sam ti da se više ne obazirem na to šta ko misli.

– Per se.

#15 Crtice

– Otkud ti, nismo se odavno čuli?!

– Da, stvarno, otkud ja? Baš sad? Baš ja? Posle 7 godina…

– Znaš, ja u stvari živim u paralelnom svetu!

– Znam, tako si živeo i ranije, u dvoje. Ne boj se, nisam te zvala da bih se ponovo udala za tebe.

– Da, što je bilo, bilo je.

– A da se vidimo i popričamo?

– Znaš, sve je to u redu. Ja sam zauzet i ove i sledeće nedelje… bla, bla, bla… bla, bla, bla… dolazi mi čovek da mi popravi beton na garažnom mestu… da, sad će Fest, gledaću nekoliko filmova, ti-ti-i-ti, tad-tad-i-tad, onda, da, Sajam turizma, uzeću slobodne dane, vodim oca u banju na jedan dan, on neće, mislim, predomišlja se… a koje vino ti piješ?[o, blagi Bože, pa ti se kao ne sećaš?!]… imam te neke drugarice na Fejsu, mislim stvarno su mi drugarice, ej, pa to da vidiš, sve su udate a sve bi kao „nešto“, da se „druže“, ovaj svet je otišao dođavola… da, mnogo putujem, svašta sam obišao… u redu je ovaj tvoj predlog ali februar nije mesec za putovanja… na proleće je ipak bolje… [29 minuta]. Čućemo se!

– Drago mi je da sam Te čula. [Jedna dilema manje].

#14 Crtice

Ne znam kako izgleda život sazdan od besmislenih radnji, jer sam od takvog odavno odustala. Ne znam šta znači biti stalno u pokretu, jer taj pokret je kao kretanje u mestu. Ne znam kako ti možeš da živiš čitav život a da niti jednom nisi „putovao unutra“. I na kraj sveta, i na put oko sveta kada pođeš, šta to vredi?! Ne znam šta ti sve to znači u tvom velikom stanu na dobrom mestu, kada tamo odavno nema nikoga, jer u tvom srcu nema mesta ni za koga osim tebe, čaše dobrog vina i lošeg pripovedanja.

***

Mislila sam, ali sam se prevarila, da svakih 7 godina dolazi do potpunog obnavljanja u ljudskom organizmu. Nisam znala da se to ne odnosi na zver koja sa jednim okom otvorenim uvek spava u čoveku, na neodoljevanje neizdržu da g-din Ego mora biti „početak i kraj“; ostati nepokoren Duši, sve otvorenijem i strahotnijem vakuumu. Ipak, drago mi je da si se javio i da sam čula „glas“ tvog nepromenljivog Ega. Pomogao si mi, a ni sam ne slutiš koliko.

***

I onda prihvatih ono što davno shvatih, ti si, nekad moj dragi i voljeni, jedan zelenkasto-žuto-sivi izbljuvak koji se zakačio za flekicu moje potpetice. Svakim sledećim korakom, ti ostaješ razmazan na pločniku istorije i uspomena koje treba pustiti da spavaju večnim snom. Tada je prestao da me boli želudac. Konačno sam svarila istinu.

Muzej nasilja / Museum of Violence

Muzej nasilja je jedna, da je tako nazovemo, postavka koja je na trenutnom „repertoaru“ u podrumskim prostorijama Kulturnog centra Beograd.

„Muzej ima viziju prerastanja u instituciju sa stalnim, privremenim i putujućim postavkama, pozicionirajući se u autentičan svetski edukativni arhiv, svakodnevno dostupan javnosti.“

U kontekstu svetskog (a isključivo našeg) najbolji opis je pružen kroz naslov (ljudi uglavnom čitaju samo naslove) na sajtu Radija Slobodna EvropaBelgrade ‘Museum Of Violence’ Shows Serbia’s Ugly Side (prim. prev: Beogradski „Muzej nasilja“ prikazuje ružnu stranu Srbije).

Initially, both RFE and RL were funded principally by the U.S. Congress through the Central Intelligence Agency (CIA), but RFE also received supplemental private donations.

[prim. prev: Ispočetka, i Radio Slobodna Evropa i Slobodni Radio je uglavnom finansirao Američki Kongres preko Centralne obaveštajne agencije (CIA), ali Radio Slobodna Evropa je dobio i dodatne privatne donacije.]

Sve je započelo postavljanjem internet stranice Muzej nasilja, domena registrovanog 03.12.2012, koju je u delo sprovela NVO Kulturpark, osnovana 08.11.2011; osnivač Radojica Bunčić (1974.) iz Pakraca, republika Hrvatska, učesnik rata od 1991-1995, prema sopstvenim rečima iz 2001: „ne voli brkove, bradu još nekako“, a pod dirigentskom palicom i uz finansijsku podršku američkih vladinih organizacija USAID (pročitajte ponešto što smo mi napisali o USAID-u, ne bilo vam zapoveđeno) i Instituta za održive zajednice. Ako je neko (bio) član Žena u crnom, a nije žena, a po sopstvenoj izjavi je feminista, pitamo se, pitamo, kakvo je njegovo „opredeljenje“.

Iznosimo pojedina pitanja koja su morala biti postavljena pre puštanja u javnost ove „izložbe“ uz solidnu medijsku propagandu.

  • Da li je nasilju mesto u tzv. muzejskoj postavci?
  • Ako jeste, sa kojom svrhom i sa kojim ciljem?
  • Ako ova „ideja“ treba da bude za širu javnost od obrazovnog značaja onda se postavlja pitanje: Gde su objašnjenja koja treba da razluče kako i zašto do određene vrste nasilja dolazi (posledica) i kako isto može da se izbegne (uzrok)? Ako suštinskih objašnjenja nema (a priori), a nema, onda samo možemo da razvlačimo vilice „oduševljeni“ nasiljem i njegovim raznolikim „alatima“ (a posteriori), što može da bude i podsticaj za isto.
  • Kako izbeći da „postavke nasilja“ ne budu samo (bolesna) dopadljivost za posetioce, tj. da li je moguće izbeći banalnost i „estetiku“ odvratnog?
  • Posetioci dolaze, posetioci se identifikuju – sa čime?; posetioci su zgroženi – zbog čega?; posetioci primaju poruku – koju?; ključno pitanje je – sa kakvim poželjnim (nametnutim) utiskom treba da izađe posetilac sa „izložbe“?
  • Da li vam je poznato da igde na kugli zemaljskoj postoji Muzej nasilja? Ako je odgovor ne, razmislite zašto ne; ako je odgovor da, razmislite zašto da; ako je odgovor ne znam, istražite sami, pa ćete shvatiti.
  • I još jedno pitanje, kao diskurs i tema za razmišljanje: Zašto je za javnost već skoro jedno desetleće zatvoren Narodni muzej u Beogradu? (smer: ko, kome i koliko – dokle?)

Niko vam ovim tekstom ne brani niti vas poziva da posetite ovaj „ivent“, no jedno vas molimo: mislite svojom glavom, ako i dok budete upijali u sebe rentgenske snimke naprslih lobanja i sl., i napajali se divotom iz tih prizora, uz po koji gutljaj kafice ili soka, kao prigodno osveženje. Nikako otrežnjenje, jer se nećete otrezniti.

Ako imate volje, živaca, želuca, šta god, vrlo brzo uz ne tako dugo posmatranje već pomenutog sajta, te analize priloženih slučajeva, doći ćete do zaključka da se i u ovom slučaju radi o perfidnoj promociji (iz, kao i uvek, ugla žrtve koja je istovemeno i dželat-egzekutor, politički korektno rečeno) LGBT populacije.

Danas su zvaničnici iz Brisela ponovo isprašili tur Srbiji i rekli (u našem prevodu): „il’ pederbal, il’ ništa od datuma pregovora za ulazak u EU„. Naše mišljenje je: ni jedno ni drugo, ni sada ni bilo kada. Nadamo se da će se EU raspasti do tog famoznog datuma kada bi Srbija (tj. one teritorije koje od nje kao trenutno ovakve ostanu) trebalo da pristupi istoj. Do tada, bitno je odoleti i preživeti, u duhovnom smislu.

Visibabe

Sanjala sam kako se pred mojim očima ispod trošne strehe ukazuje divotan prizor visibaba koje su sa svojim nežno povijenim belim glavicama obuzele sav večni trenutak u meni. To da sam sanjala saznadoh sledećeg dana kada je moja sagovornica „slučajno“ pomenula visibabe. I tada sam uvidela zašto sam ih sanjala. Zato što se to već desilo. Kao što se desilo da me niko ne sačeka a da ja dolazim. Jesam bila pomalo tužna i utučena ali i zahvalna vrhovnom režiseru da mi ne usliši želju po volji mojoj, nego po volji njegovoj. I tome što više nema odlaganja manifestacije, sve se događa u trenu. Hoćeš da vidiš, gledaj. Pitanje jeste koliko smo svi mi nezahvalni kada nešto ne ide po našoj volji, a nismo svesni da je neodvijanje zamišljenog scenarija (tzv. cilja) najbolji scenario za nas. Jer, mi ne znamo šta nas je zaobišlo, mi samo mislimo da znamo da smo nešto propustili. A to je varka. Kada poriv prirode krene iz čoveka i on se pribojava da baš ta priroda može da odbije drugog, greši, jer se prilagođava zamišljenom, a odstupa od sebe. Ko treba i šta treba da otpadne, otpao je, otpada i otpašće. U suprotnom, nema dalje. A i sve naredne lekcije su teže. I meni postaju sve milije i draže.

#13 Crtice

Neću sad da pišem o mestima tj. nazivima kafića, jer nema besplatne reklame za kafedžije, pa ni loše. Ali ono što moram da primetim je da me noćni izlasci više ič ne privlače. Ja stvarno nemam želudac da svarim izblazirane fensi face, s jedne strane na džezeraju, i na drugom mestu, gomilu klinki i klinaca koji svršavaju na šabanajzera (= šaban + sintisajzer) sa pitkom i nadasve plitkom pop muzikom koja je u trendu. Šit muziku nikada nisam slušala, a pogotovo što se formiranje muzičkog ukusa odvija u ranoj mladosti, pa je slušanje očajne muzike pogubno u svakom smislu. Bože moj dragi, sve same izgubljene duše, generacijski posmatrano, svih uzrasta.

***

U tom fenseraju, al’ za malo, plaćam račun za piće, i kako obično ostavljam napojnicu, zaokružim na prvu razumnu cifru. Na to konobar pokazuje prazan novčanik (da li je trebalo da udelim koji dinar za sefte?!), pa ne zna kako da vrati kusur, pa zajmi od kolege, pa… itd. Dakle, kako nema da mi vrati kusur, ispostavi se da ja njemu ostajem dužna 7 (pišljivih) dinara. Na to, on će meni značajnim dramatičnim pogledom, kao: „Ostala si mi dužna, to ćeš mi platiti sledeći put.“ Ja se nasmejem i kažem: „Aha. Ne brini, Bog će da ti plati.“ U sebi pomislim, kako da ne, seljačino, ovamo kradete na piću, treba da te hvatam lasom da dođeš do stola i naplatiš; pa nije moj problem što ti nemaš da vratiš kusur. To je tvoj problem. Sem toga, nismo mi na ti.

***

Drugo mesto. Konobar se usrdno smeška i kaže kako ne služe kafu posle 22 sata kada ima žive muzike (čitaj: šabanajzer). Pravim se da ništa ne razumem, kao da sam pala sa Marsa, Venere, tj. Saturna (veliki učitelj). I krenem da postavljam nebulozna pitanja, dok on cupka u mestu, u žurbi je, je li, ja ga namerno zadržavam da mi objasni takvu poslovnu politiku, pa ga pitam od kad je to tako, pa zašto je to tako, pa kojim danima je živa muzika da znam, pa šta bi mi on preporučio da popijem, pa zašto nemaju čaj od jasmina, pa koliko limuna stavljaju u limunadu, pa da li mogu da dobijem žuti šećer, pa ako nemaju žuti šećer da mi donesu med, livadski isključivo, celu kartu pića sam izanalizirala… Razumete, to je efikasnije nego da se nadurite i kukuričete na njihov ordinarni bezobrazluk što se gazdi može da odluči da nema kafe posle 22 časa, jer bahatost drugih ne možete da promenite. A da suptilno zezate, to uvek možete, jer gost je uvek u pravu.

***

Naime, da, juče sam zapazila izrazito zgodnog muškarca; faca, onako, nije mi se dopala (ima nečeg lisičjeg u njoj), ali telo, kao izvajan. Ne pamtim kada sam pre toga odmerila muškarca kako muškarci odmeravaju žene i zadržala pogled na njegovoj izvajanoj zadnjici. I tu njegovu savršenu zadnjicu sam pratila pogledom dok mi nije otišla iz vidokruga. Divan prizor, ulepšao mi je dan, od jutra. Kada se već bavim telom drugih ljudi, u povratku sam iz ptičje perspektive posmatrala preobimno poprsje žene (koja ga je nameštala i premeštala svako malo) u srednjim 40-tim koja fura fazon oblačenja tinejdžerke sa telom boginje ali i nikakvog smisla za estetiku.  Svo to vreme ona je u rukama držala i igrala se sa belim plišanim medom. Ne znaš da l’ da plačeš ili da se smeješ ili odjednom i jedno i drugo. Prekrstila sam se u sebi i još jednom pomislila: „Bože, sačuvaj me.“

***

Kad izađem na ulicu, sve češće razmišljam da zbog prizora krajnje neestetskih i nakaznih njuški pribavim sebi kaleidoskope, stavim ih na oči i posmatram te slučajne mandale. Ova moja mandala koju vrtim po rukama mi više ne pomaže.

#12 Crtice

Kad ćete da uključite komentare, pa još pitanje na mejl? Još jednom – odgovor je – nikada a možda i malo kasnije. Pun mi je kufer glupih mišljenja i razmišljanja, ovde mi nisu potrebna. Nema dodvoravanja, nema umiljavanja, nismo ovde da bi se voleli, nego… pišem šta hoću, komentari me ne interesuju. Vrlo sebično. Ako vam se to ne sviđa, idite odmah.

***

Da li biti dobar i plemenit? Zavisi prema kome i kada. Da li reći ono što misliš? O, da, naravno, ako to ima ikakve svrhe. A najčešće nema. Idite gledajte u Narodnom pozorištu čist hipsteraj koji mi se mnogo dopao Važno je zvati se Ernest po, je li, knjizi bludnog i perverznog Oskara Vajlda. Sjajna groteska. Mali bračni zločini su tako užasno predvidivi, naravno i pogotovo ako ste bili ili jeste u braku, što ne znači da bi se bilo ko od vas složio sa mnom. Ali, zato, vredi pogledati Zagonetne varijacije.

***

U Novom Sadu, danas, posle više od tri godine. Utisak? Neću skoro ići tamo osim iz poslovnih razloga. Beograd je odavno postao provincija, to smo dopustili, mi koji smo generacijama odavde, ali tek Novi Sad što je seljana, vau. Svršena priča. Pun krug. Nema povratka. Samo dalje srljanje. Konstatovala sam da NS nema splavove za „partijsku i inostranu kopulaciju“ samo zato što je dunavski kej pomalo nepristupačan. Do BG-ovskih se na ulaz dolazi džipom, a to je tako, vau, to je tako fensi. To najbolje znaju posetioci i posetiteljke istih. Povučeš me za crtu.

***

Ja ne znam da li pričam svahili ili šta, ali često ljudi ne čuju ono što im pričam osim što pomisle nešto što nema veze s mozgom. A što? Zavaram ih svojim opštim obrazovanjem. Danas je npr. na redu bila kvantna fizika. Pomislili ljudi da to studiram, hehehe. Mislim, studiram? Mislim, alo? O godinama svojim više ne govorim. Veoma me zabavlja što ljudi misle da imam iz godine u godinu sve manje godina. A naročito me zabavlja što misle da sam zrela za svoje godine. Koje godine? Ljude treba samo zajebavati, oni zapravo samo to i žele. I lagati, naravno.

***

Danas sam izvadila mač iz korica. Pa, ne mogu ni ja povazda da čuvam druge od sebe. Hej, ja sam ipak sebi na prvom mestu. Pa, ko živ, ko mrtav. Mislim da nema preživelih na bojnom polju, osim mene, a to i ne moram da naglašavam, to se podrazumeva. Sve je dobro dok ne izvadim pištolj, tu onda neće biti nikakvog viteštva. I sreo učenik učitelja ponovo i pobegao opet. A šta ja tu mogu. Sledeća lekcija će biti brutalnija. To je sve što mogu da kažem. Više od toga ne smem.

***

Slušaj! 3N – Azra

Ja se zovem Pola Horvat, ljubila sam mrtvog čovjeka.
Stigao je po zadatku, cijelo vrijeme sam ga čekala.

***

P. S. Kada vam se neko obraća u zagonetkama (vi direkt on/a indirekt) to je zato što je glup/a, a ne zato što je pametan/a. Ja sam mudra, verujte mi, znam šta govorim. Iskustveno potvrđeno, mnogo puta. I pečat sa inicijalima od pokojnog dede mogu da udarim na to.