#13 Crtice

Neću sad da pišem o mestima tj. nazivima kafića, jer nema besplatne reklame za kafedžije, pa ni loše. Ali ono što moram da primetim je da me noćni izlasci više ič ne privlače. Ja stvarno nemam želudac da svarim izblazirane fensi face, s jedne strane na džezeraju, i na drugom mestu, gomilu klinki i klinaca koji svršavaju na šabanajzera (= šaban + sintisajzer) sa pitkom i nadasve plitkom pop muzikom koja je u trendu. Šit muziku nikada nisam slušala, a pogotovo što se formiranje muzičkog ukusa odvija u ranoj mladosti, pa je slušanje očajne muzike pogubno u svakom smislu. Bože moj dragi, sve same izgubljene duše, generacijski posmatrano, svih uzrasta.

***

U tom fenseraju, al’ za malo, plaćam račun za piće, i kako obično ostavljam napojnicu, zaokružim na prvu razumnu cifru. Na to konobar pokazuje prazan novčanik (da li je trebalo da udelim koji dinar za sefte?!), pa ne zna kako da vrati kusur, pa zajmi od kolege, pa… itd. Dakle, kako nema da mi vrati kusur, ispostavi se da ja njemu ostajem dužna 7 (pišljivih) dinara. Na to, on će meni značajnim dramatičnim pogledom, kao: „Ostala si mi dužna, to ćeš mi platiti sledeći put.“ Ja se nasmejem i kažem: „Aha. Ne brini, Bog će da ti plati.“ U sebi pomislim, kako da ne, seljačino, ovamo kradete na piću, treba da te hvatam lasom da dođeš do stola i naplatiš; pa nije moj problem što ti nemaš da vratiš kusur. To je tvoj problem. Sem toga, nismo mi na ti.

***

Drugo mesto. Konobar se usrdno smeška i kaže kako ne služe kafu posle 22 sata kada ima žive muzike (čitaj: šabanajzer). Pravim se da ništa ne razumem, kao da sam pala sa Marsa, Venere, tj. Saturna (veliki učitelj). I krenem da postavljam nebulozna pitanja, dok on cupka u mestu, u žurbi je, je li, ja ga namerno zadržavam da mi objasni takvu poslovnu politiku, pa ga pitam od kad je to tako, pa zašto je to tako, pa kojim danima je živa muzika da znam, pa šta bi mi on preporučio da popijem, pa zašto nemaju čaj od jasmina, pa koliko limuna stavljaju u limunadu, pa da li mogu da dobijem žuti šećer, pa ako nemaju žuti šećer da mi donesu med, livadski isključivo, celu kartu pića sam izanalizirala… Razumete, to je efikasnije nego da se nadurite i kukuričete na njihov ordinarni bezobrazluk što se gazdi može da odluči da nema kafe posle 22 časa, jer bahatost drugih ne možete da promenite. A da suptilno zezate, to uvek možete, jer gost je uvek u pravu.

***

Naime, da, juče sam zapazila izrazito zgodnog muškarca; faca, onako, nije mi se dopala (ima nečeg lisičjeg u njoj), ali telo, kao izvajan. Ne pamtim kada sam pre toga odmerila muškarca kako muškarci odmeravaju žene i zadržala pogled na njegovoj izvajanoj zadnjici. I tu njegovu savršenu zadnjicu sam pratila pogledom dok mi nije otišla iz vidokruga. Divan prizor, ulepšao mi je dan, od jutra. Kada se već bavim telom drugih ljudi, u povratku sam iz ptičje perspektive posmatrala preobimno poprsje žene (koja ga je nameštala i premeštala svako malo) u srednjim 40-tim koja fura fazon oblačenja tinejdžerke sa telom boginje ali i nikakvog smisla za estetiku.  Svo to vreme ona je u rukama držala i igrala se sa belim plišanim medom. Ne znaš da l’ da plačeš ili da se smeješ ili odjednom i jedno i drugo. Prekrstila sam se u sebi i još jednom pomislila: „Bože, sačuvaj me.“

***

Kad izađem na ulicu, sve češće razmišljam da zbog prizora krajnje neestetskih i nakaznih njuški pribavim sebi kaleidoskope, stavim ih na oči i posmatram te slučajne mandale. Ova moja mandala koju vrtim po rukama mi više ne pomaže.

Advertisements