Visibabe

Sanjala sam kako se pred mojim očima ispod trošne strehe ukazuje divotan prizor visibaba koje su sa svojim nežno povijenim belim glavicama obuzele sav večni trenutak u meni. To da sam sanjala saznadoh sledećeg dana kada je moja sagovornica „slučajno“ pomenula visibabe. I tada sam uvidela zašto sam ih sanjala. Zato što se to već desilo. Kao što se desilo da me niko ne sačeka a da ja dolazim. Jesam bila pomalo tužna i utučena ali i zahvalna vrhovnom režiseru da mi ne usliši želju po volji mojoj, nego po volji njegovoj. I tome što više nema odlaganja manifestacije, sve se događa u trenu. Hoćeš da vidiš, gledaj. Pitanje jeste koliko smo svi mi nezahvalni kada nešto ne ide po našoj volji, a nismo svesni da je neodvijanje zamišljenog scenarija (tzv. cilja) najbolji scenario za nas. Jer, mi ne znamo šta nas je zaobišlo, mi samo mislimo da znamo da smo nešto propustili. A to je varka. Kada poriv prirode krene iz čoveka i on se pribojava da baš ta priroda može da odbije drugog, greši, jer se prilagođava zamišljenom, a odstupa od sebe. Ko treba i šta treba da otpadne, otpao je, otpada i otpašće. U suprotnom, nema dalje. A i sve naredne lekcije su teže. I meni postaju sve milije i draže.

Advertisements