Sveti Sava na Forbsovoj listi

Kristofer Forbs ovih dana boravi u Beogradu u uzvratnoj poseti predsedniku vlade Ivicu Dačiću, što mu je inače druga poseta Beogradu, a prvi put je bio 1967. godine. 24. marta sastao se sa Irinejom Gavrilovićem. Tom prilikom dogovoreno je da sveti Sava uđe na Forbsovu listu, a istovremeno g-din Forbs, koji se oduševio nedovršenim hramom sv. Save na Vračaru, rešio je da finansira konačni kraj izgradnje enterijera hrama, tako da građani više neće morati da plaćaju doplatne poštanske markice za isti.

Saint Sava and Forbes Capitalist Toolbag

Koliko dugo ste radili za porodičnu kompaniju?
Skoro od trenutka kada sam izašao sa Prinstona (Princeton). Ovde sam bio čitav svoj radni vek, jer sam inače nezapošljiv.
Privukli ste puno medijske pažnje povodom kupovine boce vina na aukciji pre nekoliko godina.
Da, još uvek držim Ginisov svetski rekord za najviše datog novca (105 hiljada britanskih funti) na aukciji za flašu vina. 1985. kupio sam na Kristijevoj aukciji jednu do sada najsporniju flašu iz 1787. Chateau Lafite koja je navodno bila u vlasništvu Tomasa Džefersona (Thomas Jefferson). Stavio ju je na prodaju do sada najsramotniji kolekcionar/prodavac Hardi Rodenstok (Hardy Rodenstock), koji je tvrdio da je boca „otkrivena“ u starom podrumu. Pobedio sam Martina Šenkena (Martin Shanken) iz Vajn Spektejtora (Wine Spectator) u toj kupovini, i to je učinak koji prevazilazi očekivano. To je možda bila moja najupečatljivija i najvidljivija kupovina. Bio sam u nekoliko živih programa da raspravljam na tu temu. Ovih dana, postupam kao prema predsedničkoj rukotvorini, radije nego da je krijem u svom vinskom podrumu. Verujem da kolekcionar vina Bil Koč (Bill Koch) i dalje goni Rodenstoka u parnici koja tvrdi da Džefersonove boce nisu prave. Ali s obzirom da sam bio posmatrač ne dopuštam više sebi da mi to bude važno. Moguće je da se priča pojavi kao film u kome će, nadam se, Džoni Dep (Johnny Depp) igrati mladog Kristofera Forbsa.

[odlomci prevedeni prema The Great Loves of Christopher Forbes (Velike ljubavi Kristofera Forbsa)]

Kako da ti Dinkić preda u vlasništvo fijat 500L a da te auto ne košta ništa

Ko šta radi moja matora Stevka sve što čuje na televiziji uzima zdravo za gotovo. Oduševila se kad je čula da će Mlađa Dinkić, finansijski crni mag, da ’apne po malo od svakog poreskog obveznika i da se izrodila nadljudskom mukom mogućnost da pazarimo ovo čudo od automobila za tričavih 10.900 evra. I onda je Stevka krenula kao da je Dinkićeva glasnogovornica iliti na srpskom PR: „To treba kupiti, to je pametno, povoljni su uslovi, nema jeftinijeg kredita“. I tako, ko Švaba tra-la-la. E, Stevka, Stevka, nije ti ovo više vreme druga ćopavog mašinbravara što svira klavir ko Pogorelić, al’ ne vredi, zapela baba, pa istrže karo list iz sveske gde je još pokojni joj otac vodio predratnu evidenciju o dužnicima, zapljune u plajvaz i reče: „Koliko nas ima u familiji, ovoj užoj?“ Pa krene da nas prebrojava, ko musave Cigančiće. „Ima nas trinaest. Kažu, nesrećan broj.  Dinkić je rekao i slagao u svojstvu ministra ekonomije, tj. zvaničnog državnog nameštenika da nam svakom sleduje po 1.000 evra. To je 13.000 evra“. I sede baba da piše pismo Dinkiću:

Mlađo, sine,

Volim te ko rođenog iako mi nisi. Prema mojoj evidenciji, gde nas ima 13 članova familije ti nama duguješ glavnicu od 13.000 evra, bez pripadajućih kamata. Ovaj lepi autić što si rešio da dampinguješ cenu na opštenarodnu grbaču je kako kažeš 10.900 evra. ’De budi ljubazan da nam po svojim gorilama dovezeš i predaš u vlasništvo fijat 500L. Ja ću da te častim sa ovim ostatkom duga od 1.100 evra, što ti dođe ovako: ti nama duguješ 13.000 evra, tvoje učešće u dugu je 100%, mi ti dajemo popust na dug od 8,46%, po dobijanju papira i ključeva od kola. Taj popust ti je stimulacija da ti se nađe za džeparac, kada više ne budeš imao poslanički tj. ministarski imunitet, odnosno kada te budemo posećivali u apsani.“

Ljubi te pametnog baba Stevka i familija.

.@jacic012 Cena sa popustom je 10,900 EUR. Mesečna rata 112 EUR.

— Mladjan Dinkic (@mladjad) March 22, 2013

P. S. Mlađo, sine, keve ti Mirosinke, budi dobar pa objasni plebsu finansijsku matematiku po kojoj si došao do računice da je rata za fijat 500L 112 evra, da im bude jasno koliko je učešće, u apsolutnoj vrednosti, a koliki je ostatak na dug, jer znaš, malo je nezgodno što vlada Srbije po Ugovoru sklopljenim sa Fijatom koji je nedostupan javnosti zapravo daje beskamatni kredit za strano vozilo marke fijat, a to se zove diskriminacija, po najmanje dve osnove: 5.000 odabranih će dobiti auto po toj ceni, a izgleda da si zaboravio da na tržištu ima i distributera drugih stranih proizvođača automobila. Pa što oni da budu u lošijoj poziciji?!

Re: U paukovoj mreži

– Ej, što mi je drago što sam te sreo. Pa kako si, šta ima novo? Šta se sve izdešavalo od kako smo se poslednji put videli (prim. aut. pre 20 leta)?… zvrrrrr… (prim. aut. nema izvini i tako tih nepotrebnosti i suvišnosti). E, evo me tu sam ispred pijace, sreo sam jednu staru prijateljicu (?!?!?!?!). Aha, da, čim završim stižem. Ma, znam, poneo sam spisak. Nemoj bre da me nerviraš, sve ću da kupim kao što si mi napisala. Jaja od seljaka, mleko od seljaka, zelenu salatu, svežu pastrmku… ne pada mi na pamet da je čistim, čistićeš je ti. Ne moraš, ne moramo ni da jedemo ribu. E, ‘aj’ stvarno više… Ćao, ćao…

[Prekida vezu.]

– I šta kažeš, šta ima? …. zvrrrrr… U pičku materinu, šta je sad? Ama dosta više sa tim, znam, pola-pola mleveno. Juneće i svinjsko. Od buta. Jednom da prođe kroz mašinu. Dobro, ja ću da vadim kiseli kupus iz bureta. Kakav bre zeolit sad? Ma, jeste, baš tako. Još treba i da se kupam u njemu. Šta u poljoprivrednoj apoteci? Pa nisam ja svinja i ne jedem klipove kukuruza. E, smaraš već. ‘Aj’, vozdra.

[Prekida vezu. Osvrće se. Stare prijateljice više nema. Kao da je propala u zemlju.]

– I što su ti ljudi?! Dvaput zazvoni telefon i oni nemaju strpljenja da sačekaju. Ma, ko je jebe, imam ja pametnija posla.

***

Privržena sam „poniženju i uvređenosti“ (prim. aut. aluzija na Dostojevskog „Poniženi i uvređeni“), zato ne mogu da pristanem na dijalog.

***

Moj govor je ćutanje. Moj odgovor je nereagovanje. Moja akcija je odustajanje. Premotala sam klupko više puta, sada pletem džemper od žrtava, pravim novu mrežu. Čekam. Posmatram.

Kurcio Malaparte: Tehnika državnog udara [IV]

„Računali smo na revoluciju u Poljskoj, ali do revolucije nije došlo“, govorio je Lenjin Klari Cetkin ujesen 1920. Kako oni koji misle da je nered najneophodniji od svih povoljnih okolnosti za državni udar opravdavaju poljske katilince? Prisustvo vojske Trockog pred vratima Varšave, krajnja slabost Vitosove vlade, buntovni nemir naroda – zar to nisu bile tako povoljne okolnosti za revolucionarni pokušaj? „Bilo koji imbecil“, govorio je Balahovič, „uspeo bi da se dokopa vlasti.“ Sličnih imbecila bila je 1920. puna ne samo Poljska već i cela Evropa. Kako se onda desilo, u tim okolnostima, da se u Varšavi nije verifikovao nikakav pokušaj državnog udara, ni od strane komunista?

Jedini koji nije imao iluzije o mogućnosti revolucije u Poljskoj bio je Radek.^[37] To je i Lenjin priznao Klari Cetkin. Radek, koji je poznavao nesposobnost poljskih katilinaca, smatrao je da revoluciju u Poljskoj treba veštački stvoriti, spolja. Bilo je poznato da Radek nije imao iluzija ni što se tiče katilinaca u drugim zemljama. Hronika događaja u Poljskoj, leta 1920, služi da rasvetli ne samo nesposobnost Poljaka, nego i katilinaca iz cele Evrope.

Ko bez predrasuda razmatra situaciju u Evropi 1919. i 1920. godine ne može a da se ne upita kojim čudom je prebrođena tako ozbiljna revolucionarna kriza. U gotovo svim zemljama liberalna buržoazija se pokazala nemoćnom da odbrani državu: njen odbrambeni metod se sastojao, a sastoji se još uvek, u jednostavnoj, čistoj primeni onih policijskih sistema kojima su se prepuštale u svim vremenima, sve do danas, kako apsolutističke, tako i liberalne vlade. Ali nesposobnost buržoazije da odbrani državu izjednačavala se sa nesposobnošću revolucionarnih partija da se modernom ofanzivnom taktikom odupru zastareloj odbrambenoj metodi vlada, da suprotstave, zapravo, revolucionarnu tehniku policijskim merama.

S čuđenjem se pitamo kako 1919. i 1920, u najozbiljnijem periodu evropske revolucionarne krize, ni katilinci desnice, ni oni levice nisu znali da iskoriste iskustvo boljševičke revolucije. Nedostajalo im je poznavanje metode i taktike moderne tehnike državnog udara, čemu je Trocki dao već prvi klasni primer. Njihova koncepcija zadobijanja vlasti bila je zastarela i fatalno ih je vodila da reaguju na terenu koji je protivnik odabrao, da se posluže sistemima i instrumentima protiv kojih čak i slabe i neoprezne vlade mogu uspešno da suprotstave klasične sisteme i instrumente u odbrani države. Na tom nametnutom terenu je mnogo lakše odbraniti se nego napasti. Evropa je bila zrela za revoluciju, ali revolucionarne partije su pokazale da ne umeju da iskoriste niti povoljne okolnosti, niti iskustvo Trockog. Uspeh boljševičkog ustanka oktobra 1917. opravdavali su samo izuzetnom povoljnim uslovima u Rusiji i greškom Kerenskog. Oni nisu primećivali da je Kerenski bio na vlasti u gotovo svim zemljama Evrope i nisu shvatali da se Trocki u koncepciji i izvršenju svog državnog udara nije uopšte obazirao na izvrsne okolnosti u Rusiji. Novina koju je Trocki uveo u ustaničkoj taktici bila je apsolutno neobaziranje na opštu situaciju zemlje; na koncepciju i izvršenje državnog udara boljševika uticale su jedino greške Kerenskog. Taktika Trockog bila bi ista i da su okolnosti u Rusiji bile drugačije.

Greške Kerenskog su bile, i još uvek su svojstvene svoj liberalnoj buržoaziji Evrope. Slabost vlada bila je ekstremna: pitanje njihove egzistencije baziralo se samo na policiji. Ali sreća liberalnih vlada bila je u tome što su i sami zaverenici shvatali revoluciju kao problem policije.

Ta nesposobnost katilinaca da ne brinu o opštim uslovima zemlje, da ne shvate revolucionarnu taktiku kao problem političkog reda, već tehničkog, može se videti u primeru Kapovog državnog udara.

U noći između 12. i 13. marta 1920. neka odeljenja baltičkih trupa, sakupljena blizu Berlina pod komandom generala Fon Lutvica, poslala su ultimatum Bauerovoj^[38] vladi preteći da će okupirati prestonicu ako vlada ne prepusti vlast u Kapove ruke. Od samog početka revolucionarni pokušaj imao je klasični aspekt nasilnog udara shvaćenog i izvedenog po tipično vojnim kriterijumima. Na opomenu pobunjenika Bauerova vlada odgovorila je odbijanjem i preuzela neophodne policijske mere za odbranu prestonice i sigurnost javnog reda. Kao što uvek biva u tim slučajevima, vlada je na vojne mere odgovorila policijskim merama; ova dva kriterijuma su slična i to je ono što onemogućava bilo kakav revolucionarni karakter državnim udarima koje smišljaju i izvode vojni elementi. Policija brani državu kao da je grad, vojska napada državu kao da je tvrđava. Policijske mere koje je Bauer preduzeo sastojale su se u zatvaranju najvažnijih trgova i ulica i okupiranju javnih građevina. Izvođenje državnog udara po Fon Lutvicu bilo je u tome da svojim trupama zameni odrede policije smeštene po uglovima glavnih ulica, trgovima, ispred Rajhstaga i ministarstava u Vilhelmštrase. Par sati posle svog ulaska u grad Fon Lutvic je bio gospodar situacije. Preuzimanje grada izvršeno je bez prolivanja krvi, po pravilu promene straže. Ako je Fon Lutvic bio vojnik, Kap, bivši generalni direktor poljoprivrede, bio je visoki funkcioner, birokrata. Dok je Fon Lutvic mislio da je zaposeo državu činjenicom što je samo smenio policiju sopstvenim vojnicima u službi javnog reda, novi kancelar Kap je bio uveren da je zauzeće ministarstava dovoljno da garantuje normalno funkcionisanje državne mašine i da posvedoči legitimnost revolucionarne vlade.

Čovek veoma prosečnih kvaliteta, ali dobar poznavalac generala i visokih funkcionera Rajha, Bauer je shvatio da je bilo uzalud i opasno suprotstaviti se oružjem na nasilni udar Fon Lutvica. Pad Berlina u ruke baltičkih trupa bio je neizbežan. Policija ne ume da se bori protiv vojnika obučenih za rat, ona je dobra odbrana samo protiv zavera i javnih pobuna; protiv trupa, disciplinovanih i oprobanih na vatri, ničemu ne služi.  Kada su se pomolili čelični šlemovi Fon Lutvicovih veterana, odred policije koji je sprečavao ulaz u Vilhelmštrase predao se pobunjenicima. Sam Noske, čovek energičan i pobornik borbe do poslednje kapi, na vest o prvim dezertiranjima odlučio je da sledi stav Bauera i drugih ministara. Slaba tačka revolucionarne vlade, mislio je Bauer s pravom, bio je državni aparat. Ko bi uspeo da ga zaustavi, ili samo da onemogući funkcionisanje, pogodio bi u srce Kapovu vladu. Da bi se onemogućio život države bilo je neophodno paralizovati ceo javni život. Bauer je imao stav sitnog buržuja odgojenog u marksističkoj školi i samo građanin iz srednjih slojeva, čovek poretka nadojen socijalističkim idejama, navikao da ocenjuje ljude i događaje, pa čak i one koji su sasvim tuđi njegovom mentalitetu, obrazovanju i njegovim interesima, sa objektivnošću i skepticizmom državnog funkcionera, mogao je da smisli tako smeo plan i da dubokim i nasilnim potresanjem javnog života spreči Kapa da iskoristi postojeći poredak i učvrsti se na vlasti.

Pre no što je napustila Berlin i povukla se u Drezden, Bauerova vlada je objavila apel proleterijatu, pozivajući radnike da proklamuju generalni štrajk. Bauerova odluka stvorila je situaciju punu opasnosti po Kapa. Pravi kontrarevolucionarni pokušaj, ofanzivni povratak revolucionarnih snaga vernih zvaničnoj vladi Bauera bio bi mnogo manje opasan po Kapa nego generalni štrajk jer bi Fon Lutvicove trupe našle mnogo lakše opravdanje za bilo kakav nasilni pokušaj, ali kojim sredstvima naterati ogromnu masu da se vrati na posao? Sigurno ne oružjem. Iste večeri je Kap, koji je tog dana u podne verovao da je gospodar situacije, postao zarobljenik nepredvidivog neprijatelja. Za samo nekoliko sati život u Berlinu se paralizovao. Štrajk se proširio na celu Prusiju.

Prestonica je utonula u mrak: ulice su opustele, u radničkim predgrađima vladala je apsolutna tišina. Bile su paralizovane sve javne službe: čak su i bolničari napustili bolnice. Železnički saobraćaj sa Prusijom i ostalim delom Nemačke bio je prekinut već u popodnevnim časovima, vozovi su ostali napušteni na kolosecima. Za samo nekoliko dana u Berlinu je zavladala glad. Od strane proleterijata nikakav čin nasilja, nikakav gest pobune: radnici su napustili fabrike u najvećem miru. Nered je bio perfektan.

Činilo se da je u noći između 13. i 14. marta Berlin spavao dubokim snom. Samo u hotelu Adlon, gde je bilo sedište Savezničke misije, svi su do zore ostali na nogama u iščekivanju ozbiljnih događaja. Jutro je zateklo mirnu prestonicu bez hleba, bez vode, bez novina, ali mirnu. U radničkim kvartovima pijace su bile puste, prekid železničkog saobraćaja ostavio je grad bez životnih namirnica. Štrajk se u međuvremenu širio s jedne na drugu kategoriju javnih i privatnih službenika. Službenici pošta, telefona, telegrafa nisu se pojavili na poslu. Banke, prodavnice, kafei, ostali su zatvoreni. Mnogi funkcioneri samih ministarstava odbili su da priznaju revolucionarnu vladu. Bauer je predvideo zarazu. Kap, nemoćan da reaguje protiv pasivnog otpora radnika, pribegao je pomoći poverljivih tehničara i funkcionera da povrate u pogon najosetljivije mehanizme javnih službi – ali bilo je suviše kasno. Paraliza se brzo širila na celu državnu mašinu. Radnici iz prigradskih naselja nisu više bili mirni kao prvog dana. Svuda su počeli da se očituju znaci neizdržljivosti i uznemirene pobune. Ultimativne note koje su stizale iz mnogih južnih država postavljale su Kapa pred alternativu da popusti Nemačkoj koja opkoljava Berlin, ili da popusti Berlinu koji je držao zarobljenu ilegalnu vladu. Predati vlast u ruke Baueru ili Radničkom veću koje se već polako formiralo u predgrađima? Državni udar dao je Kapu moć samo u Rajhstagu i ministarstvima. Situacija koja se iz časa u čas pogoršavala nije nudila revolucionarnoj vladi ni elemente ni prilike za političku igru. Nije bilo moguće stupiti u kontakt ni sa desničarskim, niti sa levičarskim partijama. Bilo kakav prisilni akt mogao je imati nepredvidive posledice. Nekoliko pokušaja Lutvicovih trupa da radnike silom vrate na posao doveli su do bespotrebnog prolivanja krvi. Po asfaltu ulica već su, tu i tamo, ležale prve žrtve: fatalna greška revolucionarne vlade koja je zaboravila da okupira električne centrale i železničke stanice. Ta prva krv nepopravljivo je navukla rđu na mehanizam državnog aparata. Hapšenje nekolicine visokih funkcionera spoljnih poslova pokazalo je koliko je nedisciplina već duboko uništila birokratiju. Na sednici Nacionalne skupštine, 15. marta u Štutgartu, Bauer je rekao predsedniku Ebertu, obaveštavajući ga o krvavim incidentima u Berlinu: „Kapova greška je što je poremetio nered“.

Gospodar situacije bio je Bauer, prosečni Bauer, čovek poretka, jedini koji je shvatio koliko je nered odlučujuće oružje u borbi protiv Kapovog revolucionarnog pokušaja. Kakav konzervativac napojen principom autoriteta, nekakav liberal koji poštuje zakon ili neki demokrata veran koncepciji parlamentarne političke borbe nikada se ne bi usudili da podstaknu nezakonito posredovanje proleterskih masa, prepuštajući odbranu države generalnom štrajku. Samo Makijavelijev Vladalac, po primerima od kojih vrvi istorija od grčke i azijske tiranije do italijanskih kneževina iz doba renesanse, mogao je dozvoliti da pozove u pomoć narod da zaštiti palatu od zavere i iznenadnog napada. Makijavelijev Vladalac bio je sigurno veći konzervativac od jednog torijevca^[39] iz perioda kraljice Viktorije: koncept države nije se zapravo uklapao u njegove moralne predrasude i njegovo političko vaspitanje. Ali u tradiciji vlada moderne Evrope, bilo konzervativnih, bilo liberalnih, koncept države isključivao je ma kakvo pribegavanje ilegalnoj akciji proleterskih masa u otklanjanju bilo koje opasnosti. Docnije su se neki u Nemačkoj pitali kakav bi bio Štrezemanov stav da se našao u Bauerovoj situaciji. Nema sumnje da bi Štrezeman ocenio Bauerov apel berlinskom proleterijatu kao „zabranjeni udar“.

Neophodno je ovde napomenuti da je marksističko vaspitanje logično podstaklo Bauera da ne bira skrupulozna sredstva u borbi protiv revolucionarnog pokušaja. Koncepcija generalnog štrajka kao legalnog oružja demokratskih vlada u odbrani države protiv vojnog ili komunističkog prepada nije mogla biti nesvojstvena čoveku odgojenom u marksističkoj školi. Bauer je bio prvi koji je primenio fundamentalni princip marksizma u odbrani građanske države. Njegov primer ima velikog značaja u istoriji revolucije našeg doba.

Kada je 17. marta Kap najavio da napušta vlast jer „veoma ozbiljna situacija Nemačke nalaže čvrsto ujedinjenje svih partija i svih građana da se odupru opasnosti od komunističke revolucije“, poverenje koje je nemački narod imao u Bauera za vreme petodnevne ilegalne vlade preobratilo se u nemir i strah. Socijalistička partija izgubila je kontrolu nad generalnim štrajkom: pravi gospodari situacije postali su zapravo komunisti. U nekim predgrađima Berlina proklamovana je Crvena republika. Radnički odbori formirali su se na više mesta po Nemačkoj: u Saksoniji i Ruru generalni štrajk je bio preludijum za ustanak. Rajhsver^[40] se našao u situaciji da mora da se suoči sa pravom pravcatom vojskom komunista naoružanim mitraljezima i topovima. Šta bi učinio Bauer? Generalni štrajk je srušio Kapa, civilni rat bi dobio Bauer.

Tu se marksističko vaspitanje, pred neophodnošću da se nasilno uguši radnička pobuna, pokazalo kao Bauerova slaba tačka. „Pobuna je veština“, potvrđuje Marks, ali veština da se zadobije vlast, a ne da se ona brani. Cilj Marksove revolucionarne strategije je osvojiti državu, njegovo oruđe je klasna borba. Lenjin je, da bi se održao na vlasti, morao da preokrene neke fundamentalne principe marksizma. To je ono što priznaje Zinovjev kad piše „da je pravi Marks zapravo ‘nemoguć’ bez Lenjina“. Generalni štrajk je bio oružje u Bauerovim rukama da se Rajh odbrani od Kapa: da bi se odbranio Rajh od proleterske pobune bio je potreban Rajhsver. Von Lutvicove trupe, koje su se pokazale nesposobne protiv generalnog štrajka, mogle su lako da uguše komunističku pobunu, ali Kap je napustio vlast u momentu kada mu je proleterijat dao priliku da s uspehom povede borbu na vlastitom terenu. Takva greška jednog reakcionara, poput Kapa, neshvatljiva je i neopravdana. Greška jednog marksiste, kakav je bio Bauer, da ne shvati da je Rajhsver bio jedino efikasno oružje protiv proleterske pobune, opravdana je sa svih aspekata. Pošto je uzalud pokušavao da dođe do dogovora sa vođama komunista, Bauer je predao vlast u ruke Mileru.^[41] Tužan kraj za čoveka tako hrabro poštenog i prosečnog.

Evropa liberala i pobunjenika imala je još mnogo da nauči od Lenjina i Bauera.

_______________

vrati se na tekst^[37] Karl Bernhardovič Radek (1885 -1939), poljski i sovjetski revolucionar i publicista.
vrati se na tekst^[38] Gustav Bauer (1870-1944), kancelar u vajmarskoj koaliciji, za vreme njegove vlade potpisan Versajski ugovor. Zbog Kapovog puča (marta 1920) dao ostavku. Kasnije bio u raznim ministarstvima.
vrati se na tekst^[39] Torijevci ili konzervativci – članovi Tory Party, stranke tradicionalne buržoaske desnice i krupnog kapitala.
vrati se na tekst^[40] Reichswehr – nemačka vojska.
vrati se na tekst^[41] Hermann Müller (1876-1931), nemački socijaldemokrata, ministar, kancelar. Njegovim padom izdvojila se konačno SPD iz vlasti.

#20 Crtice

Nekome je možda bitno, nekome nije, ali sav kikiriki (osim u retkim slučajevima onaj u ljusci) se uvozi iz Kine. Ja ne jedem kikiriki. Isto tako, uvoze se i bundevine semenke (golica), susam i more drugih proizvoda. Međutim, lako je naći „našu“ robu, a takva se obično nalazi u ovim manjim radnjama što prodaju na meru. Oprez je u tome da treba dobro gledati da su to uredno održavane prodavnice, da imaju dobar promet i neizostavno uvek tražite da pročitate deklaraciju (a obično je izložena u donjem ćošku staklene kutije), mada i deklaracije se daju nafrizirati. Zašto je svinjetina tako jeftina? Ne znam da li je kuloarska priča, ali čula sam od nekoga ko je radio tamo gde se industrijski prave suhomesnati proizvodi da se pilieća prsa u crevu prave od džigerice koja se nekakvim hemijskim postupkom izbeljuje. Inače, ne jedem ni suhomesnate proizvode. Jedan zanimljiv članak za pročitati – Jedemo meso staro 10 godina?!

***

Danas me je zaustavio tj. iskočio sa mobilnim telefonom u vidu diktafona novinar sa jedne radio stanice koji ispituje glas javnog mnenja i upita me: „Kakvu poruku Srbija šalje svetu time što je Jeremić isključen?“ Ja sam samo odmahnula rukom u stilu: ma, skini mi se čoveče. To je finija reakcija od one iz prethodnog članka gde sam ispod napisanog teksta dodala video prilog sa babinim odgovorom.

***

Slušam ovih dana kako se naša omladina strašno smara na časovima u školi. Profesori su dosadni, gradivo je nezanimljivo, bolje je ići u bleju nego se smarati u školi itd. Pa, šta reći, srednja škola i nije obavezna, zar ne? Meni je malo više neshvatljivo da u našim srednjim školama kad se uproseči po đaku, svaki ima bar po 160 izostanka, tj. mesec dana odsustvovanja iz škole. Iz drugog izvora, podaci su ipak drugačiji: u proseku po đaku, to je 58 opravdanih i 6 neopravdanih. Ali, to je samo prosek u koji ulaze i oni koji te izostanke ne prave. Pa, ni ja se nisam ludo zabavljala u školi, ali sam je završila i nisam imala niti jedan neopravdani izostanak i tek pokoji opravdani. Ja bih sve te profesore i svu tu decu najurila iz škole. Je l’ im ne odgovara, molim lepo, napolje. Po kratkom postupku i mimo pravila civilizovanog zapadnog sveta. Jadna je budućnost zemlje sa ovakvom omladinom. Jadna je omladina čiji roditelji podržavaju sve to. Jadni su takvi roditelji koji se roditeljima zovu. Jadan je svaki zdravstveni radnik koji piše opravdanja po narudžbini. Tuga je danas raditi kao profesor.

***

Ali, zato, kad je bleja u pitanju, zanimljivo je osmotriti njuškice koje bleje na štrafti kafića Savamale. D’ s’ smrzneš, a i ovako je bio hladan i vetrovit dan, od urbane prostote. Mada, ipak je bolje kako su lihvari iz Parking servisa nakačili parking u Karađorđevoj, pa je smanjena mogućnost da te tresnu kola na tom potezu. Sava je inače opasno nadošla, iako zvanični podaci o vodostaju baš i ne govore tako.

 ***

Poslednjih dana dobijam pozivnice da se priključim pojedinim društvenim mrežama pa da se smaram s ljudima koje ili ne poznajem ili sam već zaboravila kako izgledaju. Budi bog s nama. Najviše mi se dopalo kada sam od neke tamo leve persone dobila link da pogledam njene okačene fotografije. Ah, kad se samo setim, a to je bilo davno, umalo nisam umrla od dosade kada mi je pokazivala albume uživo. Ne podnosim da gledam tuđe fotografije zvane razvojni put, od gole nasmejane bebe koja pozira potrbuške pa do-sada. Šta hoću da vam kažem, recimo, daleko bilo, da neko društveno virtuelno umrežen umre, raspao bi se od smrada dok se to ne bi osetilo odistinski, a virtuelni prijatelji to ne bi ni saznali, samo bi ga/je stavili na ignore, jer to je tako, brzo se živi, nema se vremena za gubljenje, za čekanje, ni za šta.

***

Imam običaj kada se prijavim na Vordpres da pogledam koji su to u datom trenutku najčitaniji članci i šta da vam kažem, ne shvatam i dalje poentu čitanosti. Mislim da je nema.

#19 Crtice

Kao svaki pristojan majmun jedem za doručak banane. Znam da nisam jedini majmun, i da svi majmuni ne jedu banane. Logička transverzala je da ipak svaki majmun ne jede banane. Neki jedu i nešto drugo. Da ne budem sad prosta. Kao urbanom majmunu koji ne živi u Africi, moje odredište za pribavljanje doručka je pijaca. Tamo odmeravam nezrele, zrele, polugnjile i trule plodove, no odluku o nabavci mi diktira visina i broj šarenih papirića koji se kriju u mom pohabanom novčaniku. Nekada tamo prespava i ljuta zmija, nekada je tamo i kunić, pa uspe da iskoči odande čak i kada se ja bunim. A brz je, pa me prevari i prući se svom svojom dužinom, čak i dugačke uši opruži. Time, kao da se pretvorio u nesrećnu guju što ne haje za moj kljakavi budžet.

***

Čak i ta pijaca koju sam već pomenula je postala mesto za, da ih tako nazovem, udvaranja. Eto, npr. u današnje vreme sasvim je uobičajeno da vam se nepoznat muškarac preporuči da dođe kod vas na ručak. Nit’ zvan, nit’ bogom dan. Bi’ mi smešno, pa se osvrnuh na prošla vremena kada su muškarci pozivali žene, a nisu se nudili sa svom svojom robom na tezgi. No, emancipacija žena nam je donela i to. A i treba imati u vidu da ako ne pitaš, ništa ne možeš ni da postigneš. Pre ili posle neka će da se upeca. Još se čovek hvali kako je gurman pa počeo da se prosipa sa kulinarskim savetima. Pa, rekoh, kad si gurman, de’ pokaži to. Nisi valjda gurman samo na kašiki, valjda umeš i varjače da se prihvatiš. 😉 I smešno i žalosno. A sve je počelo od one precenjene rukole (100 gr = 150 din.).

***

Ne mogu da tvrdim da znam koliko koji automobili koštaju koje viđam na pojedinim mestima, ali pretpostavljam da mnogo premašuju vrednost mog skromnog stana. Kažu da novac menja ljude, ne znam, nisam bila u posedu tolike količine novca da mi ona popije mozak, ali iz ovog ugla jedno znam – da imam mnogo novca ne bih robovala stvarima, niti bi me zanimala vlasništva nad pokretnom ili nepokretnom imovinom, jer me zabole za statusne simbole. Najzanimljivija registracija automobila koju sam do sada videla je WOW. Tako piše, zaista. Danas me je pretekao, mislim divljački isekao i jedan GORAN; da, tako piše na registracionoj tablici. Tad pomislih, džaba ti Gorane, tvoja registracija je MORON. Čuli ste verovatno, ali nije zgoreg da ponovim: „Što više konja pod haubom, to veći magarac za volanom“.

P. S. Uopšteno gledajući, babin stav je i moj stav – za sve, ne samo za Milanski edikt o kojoj laži i prevari ne bih ovog puta.

Otmeno

Obradovala sam se njegovom pozivu da izađemo u jednu od gradskih bibliovinoteka. Kako me je teško „uhvatiti“ nepripremljenu, a znajući za predstavljene mi mogućnosti, a dve su bile u igri, o obe sam se podrobno obavestila putem „među-mreže“.

Naredna dva sata pažnju mi je privuklo i zadržalo „visokoumno“ raščlanjavanje ponuđenih vina (po određenoj ml, l i zp – sigurna sam samo u jedno, ne radi se o zadnjoj pošti) u vinskoj karti. Tu sam susrela vrlo fine i egzotične nazive vina iz prijateljskih i neprijateljskih zemalja, te njihovih proizvođača, kada sam morala (zbog neznanja stranih jezika) da koristim „na liniji“ prevodilac, jer kako ću, zaboga, da naručim ako to ne znam ni da izgovorim, a da nije po Vuku. Uvežbala sam dobro izgovor, te zatim vagala da li je pametnije uzeti vino na čašu ili odmah flašu. Shvatila sam da je to jedan besmislen posao, pa sam to rešila da prepustim gospodinu poznavaocu „simbola života“. Moram priznati da su cene izuzetno visoke [naročito za naše (ne)prilike], ali što bi rekli ovozemaljski uživaoci – svako zadovoljstvo mora da se plati, ovako ili onako, a to dodajem ja.

Kako je danas malo platežno sposobnih muškaraca, a i kad jesu, kao da nisu, time su moje nedoumice bile izraženije, a sve povodom toga da li će gospodin čovek nonšalantno platiti račun ili ćemo to deliti bratski i feministički – po pola. Kako tako nešto nije dolazilo u obzir, smislila sam da je najbolje da se poslužim svojom mudrošću. Uz crno vino dobro idu buđavi sirevi, te ja pre zakazanog mesta sastanka navratih u radnju da pazarim jedan komad penicilinskog sira, da odobrovoljim (sebe svakako) i velikog poznavaoca „božanskog nektara“. I to se pokazalo kao dobro učipljavanje. Odnos uloženog i dobijenog, da pojasnim ovaj pomalo kockarski žargon.

Nekako smo se usaglasili koje ćemo vino da uzmemo (mada, to vino sam ja unapred odabrala, a predstavila kao da ga je on odabrao). Zatim je jedna mlađa ženska osoba, ne znam da li je somelijer ili šta već, samo radna snaga, donela to vino, sa prikladnim dugonogim čašama. Otvorila ga je profesionalnim otvaračem za flaše koje su zatvorene (već odavno ne plutanim nego) plastičnim pampurom i sipala gospodinu stručnjaku od iskustva vino, na šta je on rekao da i dama, a to sam ja, treba da proba. Tako smo probali i on i ja. On profesionalno, a ja amaterski. Znam sve te štosove, kako vino treba da se promuva po ivicima čaša, pa se onda znalački njušne u čašu, gde se prepoznaju razni mirisi burića, voća i tome sl. i onda se gucne, pa dok se sliva preko nepca u gušu, stiče se taj prvi presudni utisak. Međutim, ta priučena teatralnost mi je svakako odvratna pa sam ja to onako amaterski probala. Kasnije sam odslušala prigodno predavanje o vinskom regionu, sortama grožđa, te njihovom optimalnom odnosu itd., što nije baš zanimljivo osim za onoga ko priča o tome. Dobro, rekoh, publika sam, šta ću, a nešto novo sam i naučila, mada ne znam šta će mi.

Saznala sam i da postoje brojne degustacije po raznim vinotekama, a i koliko sam razumela tu od poznavaoca nema ni p, jer najviše je onih koji dođu da se isponapijaju na tuđ račun, pa se time još i hvale, jer gde to možeš za jedno veče da probaš 20+ različitih vrsta vina i da ništa ne platiš. Onda sam se raspitala kako idu te degustacije i shvatila da je to pomalo zatvorenog tipa. Ne može svako besplatno ni da pije. To je poseban krug ljudi, to se prati, pa i na društvenim mrežama, to ide preko preporuka. U trenutku opazih da sam se isključila i da ne slušam više objašnjenja kako ući u svet odabranih. No, bilo kako bilo, gospodin je platio račun, ostavio napojnicu i verovatno već sada kibicuje neku degustaciju, jer ruku na srce ovo mu je bio prvi put da je platio račun – sa 10% popusta.

Tako je to sa svime što je telu milo, a duši patnja, u početku je besplatno, a kada počnu da pristižu računi, moć rasuđivanja je odavno nestala i bolest se ukorenila u čoveku koji je postao njen izvršilac.

Orvelovski tajni sudovi u Velikoj Britaniji: Britanija na ivici tiranije

Izvorni naziv članka: Orwellian Secret Courts in the UK: Britain on the Brink of Tyranny (by Global Research News, Berkshire 9/11 Truth Movement)
[objavljen 10. marta 2013.]
Copyright © 2013 Global Research

Britanija je na ivici tiranije. Nacrt zakona o pravdi i bezbednosti, ukoliko stupi na snagu, omogućiće da se sudski procesi odvijaju u tajnosti, a čak će biti i nezakonito da bilo ko o njima govori. Nacrt zakona je do sada prošao sve faze u Donjem domu i biće prosleđen na razmatranje Gornjem domu. Drugim rečima, skoro je tamo (http://services.parliament.uk/bills/2012-13/justiceandsecurity.html).

Sponzor Nacrta ovog Zakona u Donjem domu je ministar pravde Kenet Klark (prim. prev. na zvaničnim stranicama britanskog parlamenta stoji da je on od septembra 2012. ministar bez portfelja), za koga se u javnosti naširoko veruje da je u Upravnom odboru veoma tajnih sastanaka Bilderberg grupe. U uvodnom delu dokumenta, on objašjava da je svrha Nacrta ovog zakona da omogući vladi da se brani od građanskih tužbi, gde podnosioci zahteva obično potražuju značajne odštetne iznose, i gde tužbene činjenice sadrže visoko osetljive podatke (http://consultation.cabinetoffice.gov.uk/justiceandsecurity/).

Ali, izgleda da je to samo lažni sjaj. Ričard Kotrel je u svojoj knjizi „Gladio: Bodež NATO-a u srcu Evrope“ (http://progressivepress.com/book-listing/gladio-natos-dagger-heart-europe) puno pisao o ovom Nacrtu zakona. U to vreme je bio odbačen (prim. prev. Nacrt zakona), ali je on tačno predvideo da će biti vraćen. Pisao mi je: „Nacrt zakona o pravdi i bezbednosti je prisutan već nekoliko godina, od 7/7 (prim. prev. misli se na 7.7.2005. kada su se odigrali bombaški napadi u londonskom metrou), što je malo verovatno slučajnost. Nacrt zakona predlaže da će tajni sudovi istraživati bilo koja pitanja koja se odnose na pojedince ili događaje za koje su vlasti odlučile da žele da ih zadrže u tajnosti. To će se primenjivati i u slučaju još uvek nesprovedenih istraga prema onima okrivljenim za 7/7.

„Ima se primenjivati i na optužena živa lica kojima će po ovom Orvelovskom nacrtu biti odbijeno da zastupaju sebe ili da ih advokati zastupaju. Niti će im biti dozvoljeno da znaju za šta su optuženi. U Sovjetskom Savezu je ovo bilo savršeno normalno. U postupku pravnog zastupanja država će imenovati posebne advokate koji neće imati bilo kakvu odgovornost da zastupaju optuženog, ili da objasne tom licu za šta je optuženo, niti će imati bilo kakvu odgovornost da ponude odbranu.“

„Gornji dom je divljački napao Nacrt zakona, ali ga je vratio Donjem domu sa svim precrtanim tj. izbrisanim amandmanima Gornjeg doma. Na dan glasanja o homoseksualnim brakovima provukao se kroz glasanje posebnog komiteta sa glasom jednog necivilizovanog Ulstermana [prim. prev. misli se na „čoveka iz Ulstera“, pokrajine na severu Irske, što je sinonim za Severnu Irsku koja je (još uvek) u sklopu Velike Britanije] koji je utrčao u poslednjem minutu. (Glasanje je održano isto [u vreme] dok su članovi bili u lobijima glasajući o Zakonu o homoseksualnim brakovima)… Ovaj zakon, kada prođe, kao što će proći, može biti primenjivan na svaku i bilo koju uvredu, čak i tako jednostavnu kao što je saobraćajni udes. Okrivljenim licima nikada neće biti saopšteno za šta su optužena, i naravno, malo je verovatno da će se naći da „nije kriv/a“.

Britanska štampa je sada vrlo tiha po ovom pitanju, iako je Dejli Mejl (Daily Mail) 10. februara objavio članak pod naslovom „Prošle nedelje članovi parlamenta  su oživeli leš predloga zakona o ‘tajnoj pravdi’. Ovde iznosimo slovo po slovo ukupnih zastrašujućih umešanosti u život u… tajnoj Britaniji“. (http://www.dailymail.co.uk/debate/article-2276327/Last-week-MPs-revived-corpse-Secret-Justice-Bill–debating-gay-marriage-time-noticed-Here-spell-terrifying-implications-life–Secret-Britain.html). Zanimljivo, njihove sestrinske novine D Mejl on Sandej (The Mail on Sunday), preduzimaju zakonske mere kako bi objavile tajnu presudu izdatu pre dve godine o slučaju navodnog mučenja u Avganistanu, što je proizašlo iz prethodnog oblika tajnog saslušavanja, koje se sada smatra protivzakonitim prema Vrhovnom sudu (http://www.leighday.co.uk/News/2013/January-2013/Secret-evidence-challenge-by-Mail-on-Sunday). Takođe, politički zagovornik, Kris Malin (Chris Mullin) je 28. januara upozorio na internet stranici Gardijena (The Guardian), naslovljeno „Nacrt zakona o pravdi i bezbednosti: poslednja prilika da se odustane od tajne pravde“ (http://www.guardian.co.uk/law/2013/jan/28/justice-security-last-chance-secret-evidence).

I sada je Big Bradr Voč (Big Brother Watch) pokrenuo borbu, tražeći da ljudi pišu članovima parlamenta (http://www.bigbrotherwatch.org.uk/home/2013/03/write-to-your-mp-about-the-justice-and-security-bill-today.html). Neko je komentarisao „Koja je svrha?“. U redu, pišite onda lokalnim novinama.

Uzbunjivačima su zapušena usta – a lošije tek dolazi

Drugi deo zakonodavstva koji bi mogao da oteža otkrivanje mogućih zločina vlade je predloženi amandman na Zakon o policijskoj i kriminalnoj evidenciji iz 1984. (1984 Police and Criminal Evidence Act) kao što je predloženo u Leveson istrazi (Leveson Inquiry), u vezi sa presretanjem telefonskih poziva. Ovo bi olakšalo policiji da se lakše dočepa poverljivog materijala od novinara i to bi oslabilo zaštitu uzbunjivača (http://www.guardian.co.uk/uk/2013/feb/13/whistleblowers-press-new-police-powers). Vodeći advokat pred višim sudovima je upozorio na moguće narušavanje Evropskog zakona o ljudskim pravima (European human rights law), navodi se u članku. Ali sada Vlada namerava da dokrajči  Evropski zakon o ljudskim pravima (http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2013/mar/04/theresa-may-human-rights-stunt). Izgleda da se pitanje britanskog članstva u Evropskoj uniji koristi kao pokriće za to.

Uvodnik u Gardijenu je četiri dana kasnije privukao pažnju na opštu ranjivost uzbunjivača, kao u slučaju bivšeg izvršnog direktora Nacionalne službe zdravstva (National Health Service), Gerija Vokera (Gary Walker) kome je rečeno da će morati da vrati sve isplaćene naknade koje proističu iz njegovog otpuštanja, ako progovori o tome (http://www.guardian.co.uk/commentisfree/2013/feb/17/journalistic-sources-law-editorial).  Ali problem je bio veći od toga. „Nacionalna služba zdravstva troši 15 miliona funti (što odgovara zaradi 750 medicinskih sestara) kako bi zapušila usta 600 uzbunjivača“, objavio je Dejli Mejl (http://www.dailymail.co.uk/news/article-2282600/NHS-spends-15million-750-nurses-salaries-gagging-600-whistleblowers.html), navodeći da je to koštalo života 1200 pacijenata. Nov zakon će učiniti da se još teže „zviždi u pištaljku“, čak i kada su mnogi životi u pitanju.

„Demokratija ne može da dejstvuje kada tajnovitost premašuje pristojne granice“, navodi uredništvo Gardijena, dodajući da bolnice, banke, korporacije, proizvođači mesa i policijske snage podjednako moraju biti otvoreni za nadgledanje. Dodao bih čak i skromna profesionalna udruženja na taj spisak; to je nešto povodom čega svi možemo nešto da uradimo. Kad god se susretnemo sa negodovanjem, i upućena su nam takva osnovna pitanja poput: „Da li su ovi računi prošli reviziju?“, „Šta je osnova vašeg predloga?“, ili „Koliko novca imamo?“ ili kada pokušavamo da postavimo savršeno zakonita sporna pitanja, moramo da se suprotstavimo takvim nepovoljnim reakcijama. Vi se ne suprotstavljate samo zbog svojih razloga, već za svoj razuman i zakonit razlog za akciju u demokratiji.

8. mart – Dan žena

– Da, svakako, možeš da me pitaš šta god hoćeš.

– Da li si ti poželela da budeš sa ženom?

– Ne, nikad. A ti, da li si ti poželeo da budeš sa muškarcem?

[Muk i neprijatna tišina]

– Znaš, meni u stvari nije jasno to tvoje: prijateljica, drugarica, devojka, šta to znači?

– Prijateljica je ona sa kojom povremeno „spavam“. Drugarica je drugarica, nemam ništa sa njom fizički. A devojka je ona sa kojom sam i u emotivnoj vezi.

– Aha, da, dobro, i da li si u emotivnoj vezi?

– Imam dve emotivne veze.

– Ja to ne razumem. Imaš dve emotivne veze. Dve osobe voliš u isto vreme. Kako je to moguće?

– Pa, u stvari, treba da se odlučim između dve. Ova jedna, sa njom bih dobio i decu.

– Kako?

– Ima dvoje dece. A ova druga, ona je mlađa, iz onog kraja oko Drine, srpska strana, nije se udavala. Šta ti misliš?

– Ne bih da te savetujem.

– Što?

– Pa ne bih da utičem na tvoje odluke a i nemam dovoljno informacija.

– Šta te zanima da ti kažem?

– Iskreno? Ništa, uopšte me ne zanima da slušam o tome.

[Oprosti, dragi, ovo ne mogu da ti kažem: ja odavno znam da si ti homoseksualac. A ti?]

***

Kakav strah u očima, kada sam te pitala da mi daš ruku. Pitanje – kako?, dalo je odgovor bez odgovora. Kako? Da ti nacrtam!? Kao drugu, prijatelju, dečku?!?!?! Mrtva, znojava, drhtava „riba“ u mojoj ruci. Ti prestravljen, udaljen, ne znaš da li da bežiš ili da se braniš. Od sebe?!

***

Zar nije idealna žena ona najobimnijeg poprsja i najoskudnijeg intelekta, koja će mužjaku da bude lep dekor i savršen poligon za prikazivanje njegove nemoći kroz nadmoć. Dok ona umilno trepće diveći se svom mužjaku i negujući njegov ego (zarad mira u kući), znaće i tako intelektualno manjkava, a ipak životno lukava, da je najbolji put do „harmoničnog“ zajedničkog života biti pametna glupača. I svi će biti srećni u tom prividu, dok plutaju po površini životnog jezera na kome se uhvatila žabokrečina od netalasanja i netoka. On će imati zagarantovane glavne role na sceni zajedničkog života, a ona će uvek biti njegova verna publika, tapšući i veličajući sve njegove „performanse“ bez izuzetka, bez osvrta, bez pitanja. Zauzvrat, kada mu proda svoju priučenu čednost i blagoglagoljivost, poješće ga – u komadu. Važno je da i tako progutan ima samo jedno – sjaj u očima kao ogledalo sopstvenog ništavnog ega. „I živeli su srećno do kraja života“.

[Savršen alibi. Savršen paravan. Savršena samoobmana.]

***

„Danas nam je divan dan, divan dan, divan dan…“