Otmeno

Obradovala sam se njegovom pozivu da izađemo u jednu od gradskih bibliovinoteka. Kako me je teško „uhvatiti“ nepripremljenu, a znajući za predstavljene mi mogućnosti, a dve su bile u igri, o obe sam se podrobno obavestila putem „među-mreže“.

Naredna dva sata pažnju mi je privuklo i zadržalo „visokoumno“ raščlanjavanje ponuđenih vina (po određenoj ml, l i zp – sigurna sam samo u jedno, ne radi se o zadnjoj pošti) u vinskoj karti. Tu sam susrela vrlo fine i egzotične nazive vina iz prijateljskih i neprijateljskih zemalja, te njihovih proizvođača, kada sam morala (zbog neznanja stranih jezika) da koristim „na liniji“ prevodilac, jer kako ću, zaboga, da naručim ako to ne znam ni da izgovorim, a da nije po Vuku. Uvežbala sam dobro izgovor, te zatim vagala da li je pametnije uzeti vino na čašu ili odmah flašu. Shvatila sam da je to jedan besmislen posao, pa sam to rešila da prepustim gospodinu poznavaocu „simbola života“. Moram priznati da su cene izuzetno visoke [naročito za naše (ne)prilike], ali što bi rekli ovozemaljski uživaoci – svako zadovoljstvo mora da se plati, ovako ili onako, a to dodajem ja.

Kako je danas malo platežno sposobnih muškaraca, a i kad jesu, kao da nisu, time su moje nedoumice bile izraženije, a sve povodom toga da li će gospodin čovek nonšalantno platiti račun ili ćemo to deliti bratski i feministički – po pola. Kako tako nešto nije dolazilo u obzir, smislila sam da je najbolje da se poslužim svojom mudrošću. Uz crno vino dobro idu buđavi sirevi, te ja pre zakazanog mesta sastanka navratih u radnju da pazarim jedan komad penicilinskog sira, da odobrovoljim (sebe svakako) i velikog poznavaoca „božanskog nektara“. I to se pokazalo kao dobro učipljavanje. Odnos uloženog i dobijenog, da pojasnim ovaj pomalo kockarski žargon.

Nekako smo se usaglasili koje ćemo vino da uzmemo (mada, to vino sam ja unapred odabrala, a predstavila kao da ga je on odabrao). Zatim je jedna mlađa ženska osoba, ne znam da li je somelijer ili šta već, samo radna snaga, donela to vino, sa prikladnim dugonogim čašama. Otvorila ga je profesionalnim otvaračem za flaše koje su zatvorene (već odavno ne plutanim nego) plastičnim pampurom i sipala gospodinu stručnjaku od iskustva vino, na šta je on rekao da i dama, a to sam ja, treba da proba. Tako smo probali i on i ja. On profesionalno, a ja amaterski. Znam sve te štosove, kako vino treba da se promuva po ivicima čaša, pa se onda znalački njušne u čašu, gde se prepoznaju razni mirisi burića, voća i tome sl. i onda se gucne, pa dok se sliva preko nepca u gušu, stiče se taj prvi presudni utisak. Međutim, ta priučena teatralnost mi je svakako odvratna pa sam ja to onako amaterski probala. Kasnije sam odslušala prigodno predavanje o vinskom regionu, sortama grožđa, te njihovom optimalnom odnosu itd., što nije baš zanimljivo osim za onoga ko priča o tome. Dobro, rekoh, publika sam, šta ću, a nešto novo sam i naučila, mada ne znam šta će mi.

Saznala sam i da postoje brojne degustacije po raznim vinotekama, a i koliko sam razumela tu od poznavaoca nema ni p, jer najviše je onih koji dođu da se isponapijaju na tuđ račun, pa se time još i hvale, jer gde to možeš za jedno veče da probaš 20+ različitih vrsta vina i da ništa ne platiš. Onda sam se raspitala kako idu te degustacije i shvatila da je to pomalo zatvorenog tipa. Ne može svako besplatno ni da pije. To je poseban krug ljudi, to se prati, pa i na društvenim mrežama, to ide preko preporuka. U trenutku opazih da sam se isključila i da ne slušam više objašnjenja kako ući u svet odabranih. No, bilo kako bilo, gospodin je platio račun, ostavio napojnicu i verovatno već sada kibicuje neku degustaciju, jer ruku na srce ovo mu je bio prvi put da je platio račun – sa 10% popusta.

Tako je to sa svime što je telu milo, a duši patnja, u početku je besplatno, a kada počnu da pristižu računi, moć rasuđivanja je odavno nestala i bolest se ukorenila u čoveku koji je postao njen izvršilac.

Advertisements