Rene Genon: Poremećaj savremenog sveta

[Odlomak iz knjige rene genona poremećaj savremenog sveta (La Crise du Monde moderne), koji sledi, Društvena pometnja (Social Chaos) preveden je prema engleskom izdanju The Crisis of the Modern World, © Sophia Perennis 2001. rene genon je PRVI PUT OBJAVIO ovo delo na francuskom jeziku 1927. godine.]

DRUŠTVENA POMETNJA

U ovom radu ne nameravamo da prikažemo bilo kakav osobit naglasak na društveni ugao gledanja, već nas to zanima samo posredno, predstavljajući, kao što to čini, uporedno udaljenu primenu osnovnih načela; stoga ne može u bilo kojim okolnostima biti područje u kome bi bilo koje ponovno ustanovljenje savremenog sveta moglo da počne. Zaista, ukoliko ponovno ustanovljenje treba da se pokuša na ovom nivou – drugim rečima, radeći unatrag i počevši od posledica pre nego od načela – bila bi to granica kojoj nedostaje bilo koja stvarna osnova i bila bi potpuno prividna. Ništa postojano nikada ne bi moglo izaći iz toga, i čitav rad bio morao da bude započet ponovo, zato što bi najvažnija neophodnost za postizanje dogovora o suštinskim istinama bila propuštena. To je zbog toga što smatramo da je nemoguće uzeti u obzir političke mogućnosti, čak i u najširem smislu tog pojma, kao više od spoljašnjih znakova, kao ustrojstva razdoblja; ali iako ih razmatramo u ovom svetlu ne možemo sveukupno prevideti ispoljavanja savremene zbrke, jer utiču na društvenu oblast.

Kao što smo već istakli, prema sadašnjem stanju stvari u zapadnom svetu, niko više ne zauzima mesto koje bi inače trebalo normalno da zauzme na osnovu svoje prirode; to je ono što se podrazumeva rekavši da kaste više ne postoje, kasta, u uobičajenom značenju, nije ništa drugo do lična priroda, sa celokupnim redosledom posebnih sposobnosti koje neko nosi sa sobom i koja svakog čoveka priprema unapred za ispunjavanje jedne ili druge određene dužnosti.

Od preuzimanja uposlenja, bez obzira na vrstu, više nije propisano bilo kojim zakonitim pravilom, neizbežan rezultat je da svaka osoba nalazi da je obavezna da radi svaku vrstu posla koju može da dobije, često onaj za koji je najmanje osposobljena. Uloga koju osoba „igra“ u zajednici je određena, ne verovatnoćom – koja u stvarnosti ne postoji[1] – već onim što bi mogla da bude verovatnoća, što je, mrežom svih vrsta slučajnih okolnosti: šta vrši najmanji uticaj je tačno jedan činilac na koji bi trebalo najviše da se računa po ovom pitanju, odnosno razlike između priroda jednog i drugog čoveka. Odricanje od ovih razlika, donoseći sa sobom odricanje od ukupnog društvenog redosleda, je uzrok ukupnog poremećaja; ovo odricanje možda nije isprva namerno, i možda je bilo više primenjivo nego saznajno, jer je mešanje kasti prethodilo njihovom potpunom potiskivanju ili, drugim rečima, priroda pojedinaca je pogrešno protumačena pre i nego što je u celosti počela da se zanemaruje; u svim prilikama ovo isto odricanje su kasnije postavili modernisti na nivo kvazi-osnova pod nazivom „jednakost“. Bilo bi prilično jednostavno prikazati da jednakost ne može nigde postojati, iz jednostavnog razloga, ne mogu biti dva bića koja se istovremeno stvarno razlikuju i potpuno sliče u svakom pogledu; i ne bi bilo ništa lakše izvesti sve te smešne posledice koje proizlaze iz ove neverovatne zamisli, u ime kojih ljudi zahtevaju da uvedu za sve potpunu jednoobraznost, u tom smislu na primer poput primenjivanja istih načina podučavanja za sve, kao da su svi podjednako sposobni za razumevanje istih stvari, i kao da su isti načini da bi razumeli ove stvari pogodni bez razlike za sve. Međutim, bilo bi dobro da se zapitamo da to nije pitanje „učenja“ pre nego „razumevanja“, to jest da se pamćenje ne stavlja na mesto inteligencije u savremenom, potpuno doslovnom i „knjiškom“ razumevanju obrazovanja, čiji je cilj samo nagomilavanje nerazvijenih i raznorodnih predstava, i gde je vrednost žrtvovana u korist ukupnosti, što se događa – sa razlozima koje ćemo podrobnije objasniti u daljem tekstu – svuda u savremenom svetu: ovde ponovo imamo raspršenost u mnoštvu. Mnogo se može dodati ovde u vezi sa zlima „obaveznog obrazovanja“, ali na tome se ne možemo zadržati, i, da bi ostali u okviru prikaza ovog rada, moramo se ograničiti na uzgredno opažanje ove posebne posledice „teorija jednakosti“, kao jedne od onih osnova pometnje koje su danas suviše brojne da bi bilo moguće nabrojati svaku od njih.

Prirodno, kada se susretnemo sa idejama poput „jednakosti“ ili „napretka“ ili bilo kojim drugim od „važećih mišljenja“ koja skoro svi naši savremenici slepo prihvataju – od kojih je većina prvobitno izložena tokom osamnaestog veka – nama je nemoguće da priznamo da su se pojavila svojevoljno. One su istinita „navođenja“, u najužem smislu te reči, mada naravno da nisu mogla imati bilo kakav uticaj na društvo koje već nije bilo pripremljeno da ih primi; takve zamisli u njima nisu zapravo stvorile umno osmatranje koje je svojstveno savremenom dobu, već su uveliko doprinele njegovom održavanju i radi dovođenja u stanje koje nesumnjivo bez njih ne bi ni bilo postignuto. Ukoliko bi ovi predlozi nestali, celokupno duhovno ustrojstvo bi se približilo menjanju pravca; i zbog toga ih tako istrajno podstiču svi koji imaju neku korist u održavanju pometnje, ako ih i ne pogoršavaju, i takođe zašto, istovremeno kada se tvrdi da je sve otvoreno za raspravu, to su jedine stvari koje nikada ne smeju biti razmatrane. Štaviše, nije jednostavno suditi o nivou iskrenosti onih koji postaju pobornici takvih ideja, ili znati u kojoj meri postaju plen sopstvenih laži i obmanjuju sebe kao što ombanjuju druge; u stvari, u ovoj vrsti propagande, oni koji igraju ulogu lakovernih su često najbolje oruđe, jer u sebi nose uverenje da bi ostali imali poteškoća u pretvaranju, a što je lako prenosivo. Ali iza svega toga, barem na početku, neophodna je mnogo više namerna vrsta aktivnosti, i pravac mogu postaviti samo ljudi potpuno svesni stvarne prirode ideja koje šire. Kažemo „ideje“, ali to je samo veoma netačno da ova reč treba biti primenjena u ovom slučaju, jer je jasno da nikako nisu „čiste ideje“, nemajući apsolutno ništa zajedničko sa intelektualnim poretkom; pre su „lažne ideje“, mada bi bilo još bolje da ih nazovemo „kvazi-predstavama“, namenjenih prvobitno da izazovu osećajna dejstva, budući da je to u stvari najlakši i najistinskiji način delovanja na gomilu. Zaista, u tu svrhu, korišćena reč je važnija od pojma koji treba da predstavlja, i većina od modernih „idola“ su odista ispazne reči, iz kojih je proistekla izvanredna pojava poznata kao „verbalizam“, prema kojoj su visokoparne reči uspele u stvaranju varke misli; uticaj koji govornici imaju na gomilu je osobito karakterističan s ovim u vezi, i ne zahteva puno razmišljanja da se vidi da je to postupak sugestije potpuno uporedive sa onom koju koriste hipnotizeri.

Međutim, bez daljeg zadržavanja na ovim tačkama, vratimo se na posledice obuhvaćene odicanjem od svih istinskih poredaka; mora se primetiti da ne samo čovek, u sadašnjem stanju stvari, ispunjava svoj pravi poziv samo u izuzetnim slučajevima i kao da slučajnošću – on to ne čini kao izuzetak – već se takođe dešava da je isti čovek pozvan da ispuni uzastopno potpuno različite radnje, kao da bi mogao voljno da promeni svoje sposobnosti. Ovo može izgledati neobično u dobu preterane „specijalizacije“, a ipak je to u stvari slučaj, pogotovo u oblasti politike.

Ukoliko je merodavnost stručnjaka često prilično varljiva, i u svakom slučaju ograničena na veoma usko polje, verovanje u ovu merodavnost je uprkos tome činjenica, a može se postaviti pitanje zašto je to tako da ovo verovanje nije stvoreno da se odnosi na karijere političara i zašto je, sa njima, najpotpunija nemerodavnost retko prepreka. Malo promišljanja, međutim, pokazaće da nema ničeg iznenađujućeg u ovome, i da je to u stvari vrlo prirodan ishod demokratske zamisli, prema kojoj vlast dolazi odozdo i zasnovana je suštinski na većini, kao neophodna posledica ove zamisli je isključivanje svake stvarne merodavnosti, koja je uvek bar relativne nadmoći, i stoga neminovno pripada manjini.

Pojedina objašnjenja ovde mogu biti korisna da prikažu, s jedne strane, sofistike u osnovi demokratske ideje i, s druge, da prikažu povezanost između ove ideje i savremenog umnog pogleda u celini. Jedva da treba dodati, s obzirom na tačku gledišta u koju postavljamo sebe da će ova opažanja ostati potupno odvojena od svih stranačkih pitanja i svih poltičkih prepirki, sa kojima nećemo imati nikakve veze. Posmatramo ove stvari na potpuno nezainteresovan način, kao što bi i bilo koji drugi predmet istraživanja, i samo želimo da iznesemo što je jasnije moguće šta se krije iza njih; učiniti to je zaista neophodno – u stvari, jedna stvar je neophodna – sve obmane na ovu temu koje naši savremenici kriju treba da se razbiju. I ovde je to stvarno pitanje „sugestije“, kao što je bilo sa nešto drugačijim ali ipak srodnim idejama o kojima smo upravo govorili; i čim je nešto prepoznato kao sugestija, i njen način delovanja primećen, ne može vršiti dalji uticaj na umove ljudi; u suočavanju sa stvarima ove vrste, bliže i potpuno „nepristrasno“ istraživanje je mnogo više ostvarivo od svih bolećivih recitacija i stranačkih trvenja koja ne dokazuju ništa i nisu ništa više od izraza ličnih prednosti.

Najubedljiviji dokaz protiv demokratije može se sažeti u nekoliko reči: više ne može uslediti iz nižeg, zato što veće ne može uslediti iz manjeg; ovo je apsolutna matematička izvesnost kojoj ništa ne može protivrečiti. I treba napomenuti da ovaj isti dokaz, primenjen na drugačiji redosled stvari, može takođe biti pozvan protiv materijalizma; ne postoji ništa slučajno u ovome, jer su ova dva stava mnogo više tesno povezana nego što to može izgledati na prvi pogled. Veoma je jasno da ljudi ne mogu steći moć koju sami ne poseduju; istinska moć može doći samo odozgo, i to je zašto – nagovešteno u prolazu – to može biti priznato samo od strane odobrenja nečega što stoji iznad društvenog poretka, da kažemo od strane duhovnog autoriteta, jer drugačije je puki falsifikat moći, neopravdano usled nedostatka bilo kog počela, i u kome ne može biti ništa osim poremećaja i zbrke. Ovaj preokret istinskog hijerarhijskog poretka počinje kada privremena vlast nastoji da sebe stvori nezavisnom od duhovnog autoriteta, a zatim i da podredi druge tvrdeći da to služi u političke svrhe. Ovo je početno prisvajanje koje otvara put ka svim ostalim; stoga, moglo bi biti prikazano, na primer, da je francuska monarhija radila nesvesno, od četrnaestog veka pa nadalje, da pripremi Revoluciju koja je trebalo to da svrgne; može biti da ćemo jednog dana imati priliku da izložimo podesno ovaj ugao gledanja, ali za sada možemo samo uputiti kratko na to u prolazu.[2]

Ukoliko je reč „demokratija“ određena kao vlada ljudi samih po sebi, ona izražava potpunu nemogućnost i ne može čak imati u stvari ni puko postojanje – u našem vremenu ili bilo kojem drugom. Pojedinac se mora čuvati da ne bude zaveden rečima: protivrečno je kazati da iste osobe mogu istovremeno biti vladari i potčinjeni, zato što, da se poslužimo Aristotelovom rečnikom, isto biće ne može biti „u činu“ i „u moći“ uporedo i u istom odnosu. Odnos vladara i potčinjenog prinuđuje prisustvo dva izraza: ne može biti potčinjenih ukoliko nema vladalaca, čak i kada su  nezakoniti i nemaju nikakvog drugog zvanja da vladaju sem ličnih polaganja prava; ali velika sposobnost onih koji kontrolišu savremen svet leži u činjenju da ljudi veruju da oni sami vladaju; a ljudi više naginju da veruju ovome kao da su time polaskani, i kao da su, u bilo kom slučaju, nesposobni za dovoljno promišljanja da vide svoju nemogućnost. Bila je namera da se stvori ova varka da je „opšte pravo glasa“ pronađeno: zakon bi trebalo da se stvori mišljenjem većine, ali ono što je previđeno je da je ovo mišljenje nešto što veoma lako može biti vođeno i promenjeno; uvek je moguće, putem odgovarajućih predloga, izazvati, što može biti željeno, kretanja struje u ovom ili onom smeru. Ne možemo se setiti ko je bio prvi koji je govorio o „proizvodnji mišljenja“, ali ovaj izraz je vrlo zgodan, mada mora biti dodato da to nisu uvek oni koji su u očiglednoj kontroli, koji odista raspolažu potrebnim sredstvima. Poslednja opaska treba da pojasni zašto izgleda da je nesposobnost najistaknutijih političara od veoma relativnog značaja; ali s obzirom da se ovde ne obavezujemo da razotkrijemo rad onoga što bi se moglo zvati „mašinerija vlade“, nećemo uraditi ništa više nego istaći da ova nesposobnost sama po sebi služi svrsi održavanja varke o kojoj smo govoril: zaista, to je neophodan uslov ako će se političari o kojima govorimo pojaviti  da se izdaju iz većine, jer ih to čini u svojoj sličnosti, u istoj meri većinom, na bilo koje pitanje da su pozvani da daju svoje mišljenje, uvek su sastavljeni od nesposobnih, čiji je broj znatno veći nego kod ljudi koji mogu pružiti mišljenje zasnovano na celovitom znanju.

To nas sada vodi da tačnije rasvetlimo grešku ideje da većina treba da donosi zakon, zato što, iako ta ideja mora ostati teoretska – pošto se ne podudara sa istinskom stvarnošću – neophodno je objasniti kako se ukorenila u savremenom pogledu, čijim težnjama odgovara, i koja od njih – barem pojavno – to zadovoljava. Najvidljiviji nedostatak je onaj koji smo upravo pomenuli: mišljenje većine ne može biti ništa do izraza nesposobnosti, bez obzira da li je to usled nedostatka inteligencije ili suštog i jednostavnog neznanja; određena zapažanja „masovne psihologije“ mogu biti ovde navedena, posebno opšte poznata činjenica da se skup umnih reakcija izazvanih među sastavnih jedinki iz gomile pretvara u vrstu opšte psihoze čiji nivo je ne samo prosečan, već zapravo onaj sačinjen od najmanjih elemenata. Takođe treba pomenuti, iako u neznatno drugačijoj vezi, da su pojedini moderni filosofi čak pokušali da uvedu teoriju demokratije, prema kojoj mišljenje većine treba da prevlada, u samoj intelektualnoj oblasti, uglavnom tvrdeći da pronalaze „merilo istine“ u onome što zovu „opšta saglasnost“. Čak i ako pretpostavimo da tamo ima nekih pitanja po kojima su svi ljudi saglasni, ovaj sporazum ne bi dokazao ništa sam po sebi, štaviše, čak i ako je takva jednoglasnost stvarno postojala – što je malo verovatno, šta god da je pitanje, uvek ima mnogo ljudi koji uopšte nemaju mišljenje i koji čak nikad nisu ni razmišljali o tome – bilo bi u svakom slučaju nemoguće to dokazati u praksi, tako da ono što se poziva u prilog mišljenju i kao znak istine meri se samo prema saglasnosti većine – povrh toga većini grupe koja je neminovno vrlo ograničena prostorno i vremenski. U ovom opsegu slom teorije je još očigledniji, jer je jednostavnije odstraniti iz nje uticaj osećanja, koja skoro neminovno dolaze do izražaja u oblasti politike. Ovaj uticaj je taj koji je jedna od glavnih prepreka na putu razumevanja određenih stvari, čak i onima koji u sebi poseduju intelektualnu sposobnost dovoljnu da ih shvate bez poteškoća; emocionalni podsticaji ometaju razmišljanje, i korišćenje ove nespojivosti je jedna od najnepoštenijih prevara primenjivanih u politici.

Ali hajde da istražimo još dublje ovo pitanje: koji je ovo zakon najvećeg broja koji moderne vlade prizivaju i u čije ime tvrde da nalaze svoje jedino opravdanje? To je jednostavno zakon materije i surove sile, isti zakon kojim gomila, oborena sopstvenom težinom, lomi sve što joj stoji na putu. Upravo ovde nalazimo tačku spajanja demokratske zamisli i materijalizma, i ovde takođe treba da se nađe razlog zašto je ova zamisao tako čvrsto ukorenjena u današnji mentalitet. Na ovaj način, prirodan poredak stvari je potpuno obrnut i nadmoć mnoštva kao takvog je podržana, vrhovna vlast koja zapravo postoji samo u materijalnom svetu;[3] u duhovnom svetu s druge strane – i još jasnije u opštem poretku – to je jedinstvo koje je na hijerarhijskom vrhu, jer je jedinstvo načelo iz koga proizlaze sve mnogostrukosti.[4] Jednom kad se dopusti da princip bude osporen ili izgubljen iz vida i ništa ne ostane osim sušte i jednostavne mnogostrukosti, ista je stvar kao i materija. Nadalje, nagoveštaj na težini koju smo upravo napravili ima više značaja nego što ima samo poređenje, jer u oblasti fizičkih sila – u najčešćem značenju reči – težina stvarno predstavlja silaznu i zbijenu težnju, koja obuhvata svako rastuće ograničenje bića, i istovremeno doseže razvnovrsnost, ovde predstavljenu nikad većom gustinom:[5] ova težnja je oblikovala razvitak ljudskih radnji od početka modernih vremena. Takođe, treba napomenuti da je materija zahvaljujući svojoj moći razjedinjavanja i ograničavanja ono što sholastička filosofija naziva „principom individuacije“. Ovo uspostavlja vezu među pitanjima kojima se bavimo sada i u našim prethodnim napomenama o individualizmu: težnja o kojoj smo upravo govorili je istovetna sa onom „individualizujućom“ težnjom koja je zastupljena u judeo-hrišćanskoj tradiciji kao „pad“ onih koji su se odvojili od izvornog jedinstva.[6] Mnoštvo, posmatrano odvojeno od svog principa, i stoga što više ne može da se svede na jedinstvo, uzima oblik u društvenoj oblasti zajednice zamišljen samo kao aritmetički zbir svojih sastavnih jedinki; u stvari, zajednica nije ništa više od ovog, jednom kada je prestala da bude vezana za bilo koji princip pretpostavljen ovim pojedincima. Zakon takve zajednice je doslovno onaj najvećeg broja, i na ovome je demokratska ideja zasnovana.

Ovde moramo zastati da raščistimo moguć nesporazum: govoreći o savremenom individualizmu skoro isključivo smo uzeli u obzir njegova ispoljavanja u intelektualnom redosledu, a moglo bi se pretpostaviti da, u slučaju društvenog poretka, stvari mogu biti posve drukčije. Zaista, ukoliko neko uzme reč „individualizam“ u njenom najužem smislu, može biti izazvan da suprotstavi zajedničko pojedinačnom, i da misli da činjenice poput rastuće napadačke uloge Države i rastuće složenosti društvenih ustanova pokazuje težnju suprotnu individualizmu. U stvarnosti, međutim, to nije tako, zato što kolektiv, bivajući ništa drugo do zbir pojedinaca u njemu, ne može biti suprotstavljen njima, ništa više više no što Država može, shvaćeno na savremen način, i posmatrano kao jednostavan prikaz gomile – u kojoj se ne ogleda nikakvo više načelo; i biće opozvano da se individualizam, kako smo ga odredili, sastoji tačno u poricanju svakog nadpojedinačnog načela. Dakle, ukoliko sukob nastane u društvenom području između težnji, od kojih sve podjednako nalaze svoje mesto unutar savremenog pogleda, oni nisu sukobi između individualizma i nečeg drugog, već jednostavno između različitih oblika koje je individualizam sam po sebi u stanju da pretpostavi; jednostavno je videti da takvi sporovi moraju biti brojniji i ozbiljniji u našem vremenu nego što su to bili ranije, zahvaljući odsustvu bilo kog načela sposobnog za ujedinjenje mnoštva, i zato što individualizam nužno podrazumeva podelu. Ova podela, sa zbrkanim stanjem stvari koje proizlaze iz nje, je koban ishod potpuno materijalističke civilizacije, jer je od značaja da je stvarno izvor podele i mnogostrukosti.

Konačno, ostaje da se razmotri jedna neposredna posledica demokratske ideje, a to je odricanja od ideje elite; to nije ništa spram toga da je „demoratija“ suprotstavljena „aristokratiji“, za ovu drugu reč, barem kada je uzeta u etimološkom smislu, znači upravo moć elite. Elita prema određenju može biti nekolicina, i njena moć, odnosno njen uticaj, proizlazeći kao što to čini iz intelektualne nadmoći, nema ništa zajedničko sa brojčanom snagom na kojoj je demokratija zasnovana, snagom čija je nerazdvojiva težnja da žrtvuje manjine većini, i stoga vrednost količini, i elite masama. Tako, vodeća uloga koju izvršava prava elita, i njeno samo postojanje – zbog neophodnosti igra tu ulogu, ukoliko uopšte postoji – je potpuno nesaglasna sa demokratijom, koja je blisko povezana sa poimanjem jednakosti, i stoga sa odricanjem od svake hijerarhije: sam osnov demokratske ideje je pretpostavka da je jedan pojedinac podjednako dobar kao i drugi, jednostavno zbog toga što su oni brojčano jednaki i uprkos činjenici da oni nikada ne mogu biti jednaki na bilo koji drugi način. Prava elita, kao što smo već rekli, može biti samo ona intelektualna; i zbog toga demokratija može nastati samo tamo gde čista intelektualnost više ne postoji, kao što je slučaj u savremenom svetu. Međutim, pošto je jednakost u stvari nemoguća, i pošto, uprkos svim naporima ka izjednačavanju, razlike između jednog i drugog čoveka ne mogu praktično biti potpuno potisnute, ljudi su navedeni, radoznalom nelogičnošću, da izmišljaju lažne elite – štaviše različite vrste – koje tvrde da zauzimaju mesto prave elite; i te lažne elite su zasnovane na raznovrsnosti potpuno relativnih i mogućih tačaka nadmoći, uvek iz čisto materijalističkog poretka. Ovo je očigledno iz činjenice da su društvene razlike koje se naviše računaju u sadašnjem stanju stvari one zasnovane na bogatstvu, to jest na čisto spoljašnjoj nadmoći isključivo količinskog poretka, jedine nadmoći, u stvari, koja je u skladu sa demokratijom, jer je zasnovaja na istoj tački gledišta. Takođe se može dodati da su čak i oni koji se predstavljaju kao protivnici ovakvog stanja stvari nesposobni da proizvedu bilo kakav stvaran lek za poremećaj, i čak to mogu pogoršati idući dalje u istom pravcu, zato što se ni oni ne obraćaju bilo kom načelu višeg reda. Bitka je samo između različitih podvrsta demokratije, sa manje ili više naglaskom na težnji jednakosti, kao što je, kao što smo prethodno naveli, bitka među podvrstama individualizma, što se svodi na isto.

Ovih nekoliko zapažanja izgleda dovoljno da pruži ideju društvenih okolnosti savremenog sveta i, istovremeno, da prikaže postojanje samog jednog izlaza iz zbrke, u društvenoj oblasti, kao i u svim drugim: obnavljanje intelektualnosti, koje bi dovelo još jednom do stvaranja elite. Ova elita se mora smatrati trenutno nepostojećom na Zapadu, jer naziv ne može biti primenjen na nekoliko odvojenih i nepovezanih elemenata koji ništa drugo ne rade osim što predstavljaju, da tako kažemo, nerazvijene mogućnosti. Zaista, ova počela obično pokazuju nešto više od težnji ili nastojanja, koja ih vode, istina je, da protivdejstvuju modernom pogledu, ali bez njihove sposobnosti da utiču na to na bilo koji istinski način. Ono što im nedostaje je stvarno znanje i tradicionalni podaci, koji ne mogu biti urađeni bez pripreme i koje je inteligencija prepustila sopstvenim izvorima – posebno u okolnostima nepovoljnim u svakom smislu – može samo obezbediti nesavršeno i u veoma malom obimu. Posledično, ne postoji ništa osim nepovezanih napora, koji često odlutaju zahvaljujući nedostatku načela i naučnog vođenja; može se reći da savremen svet štiti sebe samim svojim rasturanjem, od čega čak i njegovi protivnici ne uspevaju da pobegnu. To će i dalje biti slučaj dok se potonji drže „oskrnavljenog“ terena na kome savremen mentalitet uživa očiglednu prednost, jer je to njegova sopstvena i isključiva provincija; i, u stvari, njihovo ostajanje na ovom terenu to pokazuje, uprkos svim pojavnim oblicima, ovaj mentalitet još uvek ima veoma snažan uticaj na njih. Iz tog razloga toliko puno ljudi, iako dotaknuti neporecivo dobrim namerama, nesposobni su da shvate da početak može nastati samo iz načela, i istrajati u poigravanju svojim energijama u nekoj relativnoj oblasti, društvenoj ili drugačije, u kojoj, pod tim okolnostima, ništa stvarno ili trajno nikad ne može biti postignuto. Stvarna elita, s druge strane, ne bi morala neposredno da učestvuje u ovim oblastima, ili u bilo kojem delu spoljašnjih dešavanja; to bi sve usmerilo uticajem koga su ljudi bili nesvesni, i koji, što bi bio manje vidljiv, bio bi moćniji. Dovoljno je razmotriti već pomenutu moć sugestije, koja ne traži nikakvu stvarnu intelektualnost, da bi dobili ideju koliko bi bila veća moć uticaja zasnovanog na čistoj intelektualnosti, i koji bi radio još nevidljivije zbog same svoje prirode. Umesto da ova moć bude umanjena podelom svojstvenoj raznolikosti, i slabošću koju uključuju sve laži i obmane, ona bi naprotiv bila pojačana usredsređenjem na glavnom jedinstvu, i bila bi jedina sa snagom same istine.

_______________

vrati se na tekst[1] Ono što ljudi nazivaju slučajem je jednostavno njihovo nepoznavanje uzroka; ukoliko izjava da se nešto desilo slučajnošću znači da nije postojao uzrok, to bi bila pojmovna protivrečnost.
vrati se na tekst[2] Genon jeste razvio ove tačke kasnije u svom Duhovnom autoritetu i svetovnoj moći. Izdanje.
vrati se na tekst[3] Potrebno je samo da čitate svetog Tomu Akvinskog da vidite da numerus stat ex parte materiae (je broj na strani materije).
vrati se na tekst[4] U ovom slučaju, kao i u svim drugim, istovetnost između jednog i drugog poretka stvarnosti se primenjuje u strogo obrnutom smislu.
vrati se na tekst[5] Ova težnja je ona koju hindu učenje naziva tamas i pretapa se u neznanje i tamu. Iz ovoga što smo upravo rekli o obrnutoj primeni svih sličnosti, videće se da je pitanje sabijanja ili sažimanja neposredno suprotstavljeno usredsređenosti duhovnog ili intelektualnog redosleda, toliko da je u stvarnosti suodnosno sa podelom i razloženošću u mnogostrukosti, međutim, ovo može izgledati neobično na prvi pogled. Isto važi za dobijenu jednoobraznost, prema poimanju jednakosti, odozdo i od najnižeg nivoa, što je neposredna suprotnost višem i načelnom jedinstvu.
vrati se na tekst[6] Zbog toga Dante stavlja simboličko prebivalište Lucifera u središte zemlje, to jest na mesto gde se sile težine uzajamno približivaju sa svih strana; iz ovog ugla gledanja to je suprotno od duhovnog ili „nebeskog“ centra privlačenja znakovno prikazano u većini tradicionalnih učenja suncem.

Advertisements