Prijatelji Srbi, ponovo ste žrtve dogovorenih ciljeva super-sila. Juče su to bili Otomansko carstvo i Austrougarska carevina. Njihove uloge danas preuzimaju svetska super-sila – Sjedinjene Države i evropska super-sila – Nemačka.
Ove sile opravdavaju svoj neo-imperijalizam parolama o demokratiji, ljudskim pravima, međunarodnom poretku, zatim praksom privrednog razvoja koja pretenduje na to da predstavlja izvor opšteg „blagostanja“ itd. Shodno tome, one preduzimaju političke i vojne intervencije tamo gde im je u interesu da mašu tim velikim principima. Ali, tamo gde im je to od koristi, ove moćne države se veoma dobro slažu sa najnemilosrdnijim autokratijama i savršeno prihvataju kršenje ljudskih prava i socijalne razlike. Tako Srbi – shodno zapadnoj propagandi – trpe jednu tešku i čak krvavu diktatutu, što se navodno apsolutno ne događa narodima desetine drugih zemalja, kao što su, na primer, Sirija, petrolejske kraljevine, Sudan, Indonezija, Tajland, Severna Koreja, Kina… Rusija sa čuvenim „demokratskim“ institucijama i niz drugih afričkih i azijskih zemalja.
Samo vi, Srbi, kako vas je istorija načinila i, tu gde ste – smetate. Vi ste uvek rekli „ne“, posebno Turcima, Austrougarima, Nemcima, i sada opet kažete „ne“ čitavom svetu, koji su na vas nahuškali Bon i Vašington. Interes Nemaca i Amerikanaca je da vas savladaju, kako biste poslušno služili njihovim ciljevima i to ne više kao suverena država, već kao radna snaga i tržište. Njihov cilj je da teritorijom vaše zemlje, koja zauzima strateški položaj, raspolažu slobodno. Bombe, koje donose bedu, rušenje i smrt treba da vas prisile da poslednjim dahom prošapćete „da“, koje oni očekuju. Ono što već skoro deset godina čine iračkom narodu pred ravnodušnim očima sveta, samo ih dalje ohrabruje.
Nemačka ne zaboravlja da ste joj se, tokom dva svetska rata koje je ona započela, vi oduprli i da ste usporavanjem operacije Barbarosa i zadržavanjem desetak divizija Vermahta na jugoslovenskom ratištu, u velikoj meri doprineli njenom porazu u drugom svetskom ratu, u kome ste izgubili 20 odsto svojih snaga. A zatim, nju još proganja stari san o jednom Mitteleurope, koja bi se protezala od Severnog do Sredozemnog i Crnog mora. I takođe o nasleđu Habzburga i izlazu na Jadran. Pošto se našla na putu vekovnih žudnji za takvom ekspanzijom, Jugoslaviju je trebalo rasturiti. Osim toga, kako je bila izgrađena na dva krupna vojna saveza Nemačke, Jugoslavija je bila svedok jedne neprijatne prošlosti, pa je uspomenu na takvu prošlost trebalo izbrisati sa svim njenim materijalnim tragovima. Stoga se, neposredno nakon što se ujedinila i privilegovanim partnerstvom ubrzo vezala za Sjedinjene Američke Države, Nemačka odmah na evropskoj sceni postavila kao gospodar, ubrzavajući razaranje Jugoslavije, naoružavajući Hrvate i muslimane protiv poslednjeg bedema otpora – Srbije, pripremajući istovremeno kosovske Albance na pobunu.
Raspuštanjem Varšavskog pakta, NATO je izgubio razlog svog postojanja, pogotovu za delovanje na području koje nije u njegovoj nadležnosti i još uz preduzimanje agresivnih strateških zahvata koji su u suprotnosti sa njegovom početnom nadležnošću. Ali, pred individualnom i kolektivnom slabošću vlada evropskih zemalja, Amerika se proglasila evropskom nacijom, predodređenom da dominira nad svima ostalima. I, eto Evrope koju predvode dve super-sile, koje deluju u dosluhu i koje Evropi diktiraju međunarodno pravo i koje su za Evropu zakon. Krajnje zlosrećno su gospoda Miteran i Žipe pozvali Vašington u pomoć februara 1994. godine. Bilo je to dan posle atentata na pijaci Markale u Sarajevu kada su Sjedinjene Države pozvane da udare po Srbima, svojevoljno optuženim za ispaljivanje fatalne granate.
Iako je u prvom trenutku oklevao, Vašington je brzo shvatio korist koju iz tog poziva može da izvuče: da potvrdi nemoć evropskih zemalja da same rešavaju evropske probleme, da opravda postojanje, pa i širenje NATO, da ponizi Rusiju koja muku muči da bi pomogola svojoj slovenskoj braći ali, pre svega, da bi u igru uključio Ankarau, s obzirom na to da je turski saveznik posebno dragocen Vašingtonu, jer zahvaljujući njemu Sjedinjene Države imaju direktan prilaz, morskim putem, nafti Kavkaza i Iraka, čiji naftovodi izlaze na istočne obale Sredozemlja. Turkofonija pomaže ekonomski i politički prodor u bivše sovjestske muslimanske republike, koje treba definitivno odvojiti od Rusije. Svojom politikom baraža, Turska je u stanju da kontroliše navodnjavanje delova Sirije i Iraka. I na kraju, stavljanjem na stranu najpre muslimanske Bosne, zatim Albanaca i muslimana koji žive na Kosovu, Vašington je islamskom svetu, tako bogatom fosilnom energijom, pokazao da Sjedinjene Države nisu „Veliki Sotona“, već prijatelj i zaštitinik muslimana. Osim toga, demonstracija sile i bombardovanje jednog naroda najbolji su način da se zaborave ludorije Bila Klintona i zadovolji kauboj koji drema u podsvesti većine Amerikanaca. Već godinama Iračani su svedoci toga.
Nakon što su proterali više od pola miliona Srba sa teritorija bivše Jugoslavije na kojima su oni živeli vekovima, ostalo je da im otmu Kosovo, kolevku njihove kulture još iz ranog srednjeg veka. Germansko-američki progon Beograda, kampanja ocrnjivanja čija su žrtva Srbi, kao i uporno proganjanje Srba, mogli su samo da ohrabre muslimane sa Kosova na pobunu. A pobuna je izazvala odgovarajuće mere države koja mora da čuva integritet svoje nacionalne teritorije. Tako se ponašao i London prlikom foklandske krize, i već godina se tako ponaša u Alsteru, tako se ponaša i Madrid u odnosu na ETU i čak Pariz u odnosu na Korziku, samo na tragikomičan način. Na Kosovu je građanski rat (a bilo ga je) izazvao prvi talas izbeglica.
Prema Sadako Ogati, visokom komesaru Ujedinjenih nacija za izbeglice, pre 23. marta 1999. godine 400 hiljada „Kosovara“ napustilo je svoja staništa ili su ih sa njih oterala sam oružana dejstva (manje od 90.000 ih je pobeglo sa teritorije Kosova). Posle šest nedelja bombardovanja, biće ih 700 hiljada, budući da NATO podjednako uništava i srpska i „kosovarska“ naselja. Građanski rat? Bonu i Vašingtonu je tako željeni pretekst poslužio kao povod za intervenciju silom. A Turci su, uz opšti pristanak „međunarodne zajednice“ imali pravo da grubo kazne pobune Kurda i pale im sela čak i na teritoriji Iraka, i da ih pobiju na desetine hiljada; Džakarti je dozvoljeno da brutalno kažnjava borce za nezavisnost Istočnog Timora, Moskvi da uguši pobunu Čečena, Izraelu da, ne tako davno, protera 700 hiljada Palestinaca, Jordanu da bez milosti izbaci svoje palestinske izbeglice. Beogradu, međutim, nije dozvoljeno da, po potrebi i silom, održi jedinstvo jugoslovenske federacije, i Srbija je zbog toga trebalo da bude uništena.
Otuda se u Rambujeu i zatim Parizu radilo, u stvari, o tome da se na leđa predsednika Miloševića natovari odgovornost za masovne egzoduse i žrtve kosovskih Albanac. Milošević je u početku bio prihvatio vraćanje autonomije Kosovu (ukinute 1989), ali su modaliteti primene sporazuma, nametnutog Srbima, sadržali jedan ultimativan uslov: da NATO snage okupiraju ne samo Kosovo, već i čitavu Jugoslaviju (Srbiju i Crnu Goru), kako to predviđa član 8 aneksa B predloga Ugovora. Taj tekst pažljivo je prikrivan od javnosti i nijedan medij da nije pominjao. Nijedna vlast neke suverene države ne bi takav tekst potpisala, seka ako ne bi, posle izgubljenog rata, bila primorana da se bezuslovno preda, što ovde nije bio slučaj. Prirodno – i to mu služi na čast – Milošević je odbio da potpiše jedan tekst koji je značio kapitulaciju njegovog naroda bez borbe. Tek je 30. aprila list „Imanite Ebdo“ bio u prilici da taj tekst obelodani.
Zaobilazeći Savet bezbednosti OUN, pošto je znao da bi Rusija i Kina u tom organu OUN sigurno uložile veto na rezoluciju kojom bi se tražila vojna akcija, Vašington je odlučio da NATO, njegov NATO, bude ta oružana pesnica „Međunarodne zajednice“. I, nijedna zemlja-članica NATO-a nije – demokratski – izustila nijednu reč, nijedan parlament nijedne od tih zemalja nije o ovome vodio ma kakvu debatu – a reč je o ratu, o agresiji! I, tako je pola veka napora za jednu pristojnu organizaciju međunarodnih odnosa bilo jednostavno – izbrisano.
Ipak, za poduhvat je trebalo prvo pridobiti javno mnjenje. Iskustvo iz rata u Zalivu, i još više iz doba komadanja Jugoslavije u korist Nemačke i Sjedinjenih Država, bilo je dovoljno da se krene u dezinformaciju. Jedan ozbiljni francuski nedeljnik upotrebio je čak izraz „punjenje lobanja“. Pomoću tehničkih sredstava koja su danas na raspolaganju, posebno zahvaljujući televizijskoj slici, dezinformacija je i laka i ubedljiva. Sve je samo pitanje novca. Dezinformisanje se odvija na dva načina: aktivan, kada je objavljena informacija lažna, i pasivni – kada se informacija zadržava. Ako događaj nije emitovan preko televizije, nije se ni dogodio. Ništa lakše nego da se od objavljivanja sakrije ono što je nezgodno i objavi samo ono što odgovara.
Tako je i dezinformacija postala odlučujuće, ako ne i najefikasnije oružje mašinerije smrti. Ona računa na emocionalni faktor – trenutni – kao i na sklonost ljudi brzom zaboravljanju. Prema jednom starom receptu koji je još šest vekova pre nove ere koristio Sun Ce – pod nazivom „kako kompromitovati vođe“ – dezinformacijom se satanizuju čelnici i čitavi narodi s ciljem da se neko nametne kao delilac pravde i da za svoja nedela dobija aplauze.
Dezinformacija raspolaže i jednim relativno novim sredstvom – reklamom. Veoma su retki mediji koji bi rizikovali da obeshrabre ili izazovu nezadovoljstvo „oglašivača“ time što će objaviti sliku ili tekst koji kritikuje njegovu zemlju. Međutim, veštom – i skupom – reklamnom kampanjom čitava jedna populacija može da bude podvrgnuta intenzivnoj propagandi. Tako su se, na primer, od početka operacija protiv Srbije u nekim publikacijama, dnevnicima i nedeljnicima, pojavile čitave stranice oglasa moćnih nemačkih i američkih firmi. Tako je objavljivano samo ono što je ovim dvema zemljama odgovaralo. Ili samo ono što je imalo saglasnost države koja svojim sredstvima doprinosi postojanje tih medija.
Dobar primer je jedan značajan francuski nedeljnik koji je, krajem aprila, sadržao nekih dvadesetak stranica reklama američkih i nemačkih firmi ili 2/3 prostora određenog za reklame.
A vi, jadni Srbi, koji ne hvalite vrednost svojih proizvoda u stranim medijima, vi ne predstavljate nikakav interes i, prema tome, vi ste uvek krivi. Zagreb je još 1990. shvatio važnost reklame, pa je u Sjedinjenim Državama agencija Ruder Finn Global Public Affairs angažovana da se zalaže za hrvatsku stvar. Niko na isti način nije branio srpsku stvar. Bitka za medije je loše vođena i zbog toga bila izgubljena. Manipulisanje masama pokazalo se tako efikasnim da su čak i vlade koje su ga inspirisale bile primorane da se posledicama te manipualcije prilagode i da na taj način prate tako oblikovano javno mnjenje.
Glavni štab NATO je morao da zna da će bombardovanjem naselja na Kosovu ubrzati i povećati bekstvo stanovništva, pre svega prema brdima, a onda prema susednim zemljama gde NATO ne pustoši. Ostalo je samo da se snim egzodus tih nesrećnika i da se ti snimci objavljuju na svetskim televizijama. Neumorno ponavljani prizori njihovih patnji poslužiće kao opravdanje za bombardovanje Srbije i biti povod za jednu neviđenu antisrpsku kampanju u svetu i istovremeno za visok stepen solidarnosti prema kosovskim Albancima, na koju solidarnost, međutim, niko nije ni pomišljao kada je poal miliona Srba isterano iz severnih i centralnih delova bivše Jugoslavije – iz Slovenije, Slavonije, Sarajeva, a pogotovo kada su ih u Krajini hrvatski avioni mitraljirali na njihovom izbegličkom putu (što je Karla Bilta izazvalo da zatraži da se Tuđman izvede pred haški sud). Njima nije upućena ni jedna kutija leka, ni jedno ćebe, nije im ponuđena nikakva pomoć, dok su oni izgubili bukvalno svu svoju imovinu.
Takođe niko danas više ne govori o njihovom povratku kući, dok se Klinton snažno angažuje za povratak kosovskih muslimana na Kosovo, u pokušaju islamizacije i „rasrbljavanja“ Balkana. Dve mere, dva aršina.
Kada je u jeku hrvatske ofanzive, pljačke Knina i paljevine srpskih kuća, nemilosrdnog, nasilnog, ubistvenog proterivanje – srpski lokalni lider, Milan Martić, lansirao nekoliko raketa ka neprijateljskoj prestonici Zagrebu, Međunarodni sud u Hagu odmah ga je proglasio za ratnog zločinca zbog bombardovanja civilnog stanovništva i tražio da bude izveden pred taj sud.
Taj isti Tribunal postupao je shodno interesima zemlje koje je pobila na milione civila (Drezden, Tokio, Hirošima, Nagasaki, uništila eko-sistem Vijetnama, bombardovala Kambodžu), a Martića je bestidno proglasio ratnim zločincem zato što je svojim skromnim sredstvima reagovao na agresiju Hrvata koji su hteli da „etnički očiste“ teritorije koje osvajaju. Ni jedna nevladina organizacija, ni jedna vlada, nije se zabrinula za sudbinu tih Srba „etnički očišćenih“, osim kada im je trebalo pripisati ono ponašanje čije su upravo žrtve postali.
Vratimo se Kosovu i dodajmo da je NATO morao da zna da će bombardovanje Srba, Atlantska organizacija samo pojačati njihov gnev i da će oni samo da povećaju pritisak na kosovnske Albance koji su američku agresiju dočekali aplauzom. Već krajnje teško, zajedničko življenje dve zajednice time je onemogućeno.
Brutalnost anglo-saksonske politike mogla je da dovede samo do ubrzanja masovnog egzodusa stanovništva, uništenja Kosova i jednog dela Srbije, da učini neostvarljivim status autonomije Kosova, donese bedu i smrt na Balkan, uništi privrede zemalja susednih bivšoj Jugoslaviji i da nametne ostalom delu Evrope velike troškove obnove i rekonstrukcije, ukratko da ruinira Evropu u razvoju. Paradoksalno, sve se to odvije uz saučesništvo evropskih vlada čiju će nesavesnost da plati upravo njihovo stanovništvo!
Da bi uspelo u ovom apsurdnom pribegavanju sili, trebalo je da dezinformaciju – ili zadržavanje informacije – kao veličanstvo uđe u strategiju Alijanse.
Tako je javnost bila dobro čuvana od podsećanja na poreklo i uzroke nesreće, kao i od otkrivanja pravih krivaca.
Nisu iznesene, ili su pažljivo skrivene, sledeće činjenice:
♦ Uzrok rasparčavanja Jugoslavije leži u slovenačkom i hrvatskom kršenju Ustava iz 1974. godine, koji je jedan od njihovih, Tito, proglasio, a koji su i jedni i drugi prihvatili. Taj Ustav je predviđao da jedna republika može da se otcepi pod uslovom da se o tome odluči opštim referendumom, tj. – pristankom i drugih republika. Takav referendum nikada nije sproveden, jer se umešala Nemačka.
♦ U stvari, 17. decembra 1991. H. D. Genšer iznudio je od svojih evropskih kolega priznavanje nezavisnosti Slovenije i Hrvatske. Bilo je to nedopustivo mešanje u stvari jedne suverene država i ozakonjenje kršenja Ustava koje su počinili Slovenci i Hrvati. Bila je to i priprema nezavisnosti Bosne i Hercegovine, dakle razbijanje Jugoslavije. Bila je to „velika nemačka pobeda“, kako je uzviknuo Helmut Kol.
♦ Nije pomenuto da je šest meseci ranije Žak Delor posetio Beograd i saopštio gospodinu Miloševiću da Evropska ekonomska zajednica želi da Jugoslavija ostane cela, uslovljavajući ekonomsku pomoć održavanjem njenog političkog i teritorijalnog integriteta. To je značilo ohrabriti ga da se suprotstavi seceseionističkom pokretu. Posle će on zbog toga biti optužen za nacionalizam.
♦ Nije rečeno ni to da je još pre Titove smrti Nemačka spletkarila po severnoj Jugoslaviji u korist pokreta za otcepljenje, budući da su Slovenci i Hrvati bili privučeni ekonomskim uspesima Nemačke i, šire, zajedničkim evropskim tržištem. Kada bit postao pravi međunarodni sud osposobljen da sudi zločine protiv mira, na njemu bi morala da se pojavi Nemačka, odnosno tanderm Kol-Genšer. Oni su ti koji su potpalili požar na Balkanu, a ne Srbi.
♦ Nije rečeno ni to da su Srbi koji su živeli u Sloveniji i Hrvatskoj, izgubivši državljanstvo Jugoslavije, postali manjine lišene političkih prava i da su bili proterivani sa teritorija na kojima su živeli vekovima. S nemačkim oružjem i iz američki blagoslov, Hrvati su „očistili“ više od 200 hiljada Srba iz Krajine, koji su izgubili svu svoju imovinu, i još ih mitraljirali duž puteva izbeglištva i no nije izazvalo ni najmanje sažaljenje u Francuskoj, Velikoj Britaniji, u Nemačkoj, ili Italiji. Srbima tada nije poslato ni najmanje pomoći, koja se danas tako širokogrudo upućuje muslimanskim izbeglicama sa Kosova. Naknadno se saznalo da je 14.000 Srba pogubljeno na licu mesta, u svojim kućama i dvorištima.
♦ Rečeno je, čak i gromoglasno obznanjeno, da su Srbi držali Sarajevo u opsadi. To je bila obična laž. U Sarajevu je živelo na desetine hiljada Srba. Taj multietnički grad nikada nije bio otvoren kako se govorilo, već je predstavljao pravo poprište borbe između Hrvata i muslimana s jedne i Srba s druge strane, borbe u kojoj su Hrvati i muslimani nastojali da potisnu Srbe. U tome su, uz pomoć Britanaca i Francuza, i uspeli. I dalje se niko i ne osvrće na sudbinu nesrećnika ovako proteranih sa svojih ognjišta.
♦ „Bosansko predsedništvo namerava da primora međunarodnu zajednicu da vojno interveniše i nije spremno da poštuje prekid vatra“, izjavio je general Mekenzi lordu Karingtonu.
♦ Dobro je prikrivena činjenica da su Srbi u Bosni bili u posedu 64 odsto teritorije, o čemu svedoče katastarski podac. Dejtonski sporazum je arbitrarno prisilio Srbe da napuste 15% svoje teritorije, svojih sosptvenih poseda, kako bi tamo gde je postojala tek jedna administrativna podela – bila stvorena nezavisna država. Ali, da bi dobio u očima islamskih zemalja, Vašingtonu je bilo stalo do stvaranja i jačanja druge islamske države na tlu Evrope.
♦ Dobro su se čuvali da ne naprave paralele između događaja u Bosni i onih na Kosovu. U Bosni su „saveznici“ silom, bombardovanjem, primorali bosanske Srbe da žive pod zakonom vlade kojom dominiraju muslimani. Ali, ti isti „saveznici“ nisu prihvatali da se muslimani na Kosovu prisile da žive pod vladom u kojoj preovlađuju Srbi. Naprotiv, čak su ih ohrabrivali na pobunu i s tim ciljem ih obučavali i naoružavali.
♦ Srbima se stalno pripisuju zlodela koja nisu počinili, već su, naprotiv, bili žrtve tih istih zlodela. Upravo se list „Mond“ istakao, u tom stalnom održavanja i podgrevanju laži protiv Srba (videti „Mond“ od 8. aprila 1999. str. 13). Tu se govori o „opsadi Sarajeva“, o atentatu ispred pekare u ulici Vase Miskina, koji je lažno pripisan Srbima, o slučaju na pijaci Markale, o snajperskim hicima. Uvek sve isti krivce – Srbi! Redaktor ovih lažnih informacija nije čitao knjige generala Mekenzija i Roberta Ovena, koji izričito dematuju ove optužbe. A oni su dobro znali o čemu se tu radilo!
♦ Mekenzi piše (str. 157) da su 12. aprila 1992. godine muslimanske snage dobile naređenje da opkole kasarne Jugoslovenske armije, da zauzmu njena skladišta municije i njene centre veza, da napadaju vojnike i njihove porodice s ciljem da ih proteraju iz Bosne. Jugoslovenska armija uzvratila je topovskom paljbom na Sarajevo (sedište muslimanske komande).
Što se tiče atentata u ulici Vase Miskina, Mekenzi je takođe precizan: … „ulica je blokirana neposredno pred eksploziju. Kada je masi sveta bilo dozvoljeno da uđe i formira red pred pekarom, pojavili su se predstavnici medija, ali su držani na sigurnoj udaljenosti. Onda je došlo do eksplozije i mediji su odmah bili na licu mesta… najmanje 17 mrtvih. Pretpostavlja se da su većinu poginulih činili umereni Srbi. Muslimani su rekli da se radi o srpskom napadu minobacačem. Naši ljudi su nam rekli da ima jedan broj činjenica koje idu ′protiv ove optužbe’…“ (str. 193).
Što se tiče snajperista, čak je i admiral Leksad ukazao na muslimane… O tome svedoči napis AFP-a od 6. februara 1994, u kome se navode admiralove reči: „… većina od 18 mrtvih i 300 ranjenih francuskih ‘plavih šlemova’ – delo je muslimana“.
Sa svoje strane, general Majk Rouz je bio još izričitiji: „Postavili smo dodatnih 50 posmatrača i instalisali radare sistema ‘Simberlajn’, koji omogućavaju da se odredi odakle se otvara vatra. Postavljena su tri takva sistema: jedan na Turskoj tvrđavi, jedan na aerodromu i jedan na stadionu. Preko njih jasno se videlo da sporazum o prekidu vatre krše muslimani. A to je bio ultimatum NATO-a, odnosno rezoluzija 836 i 824. Zahvaljujući tom radarskom sistemu, 17. septembra je otkriveno više od 200 ispaljenih granata… Neprihvatljivo! Otišao sam u Izetbegovićev kabinet i pokazao mu putanje hitaca koji su dolazili iz pravca njegovih trupa… Mislim da nije bio upućen u to. Bile su to i one dve granate koje su ubile dvoje bosanske dece, jedno u blizini gradske bolnice, drugo kod stadiona. Samo pola sata kasnije, pale su još dve granate na isto mesto, očigledno gađajući pripadnije UNPROFOR-a… Zamka! Te granate došle su, sasvim sigurno, sa muslimanske strane. Krajnje je pokvareno otvarati vatru na drugu stranu da bi se izazvao uzvratni udarac po sopstvenom stanovništvu i onda oglasilo kršenje prekida vatre… Bio sam u Sarajevu kada su snajperisti bosanskih muslimana ubili dve devojčice koje su se igrale nedaleko od linije fronta, u srpskom kvartu Grbavica. I zaista, Srbi su dva minuta kasnije uzvratili paljbom iz minobacača… Ide se na provokaciju do kraja“.
Ista kampanje trovanja javnosti, i ista antisrpska histerija, prilikom razaranja pijace Markale jednom minobacačkom granatom. Kad se to dogodilo, u Francuskoj je odmah pokrenuta jedna tipična verbalna vatra: „Treba braniti naše principe i naše vrednosti u Bosni“, izjavio je Pjer Laluš – tužne principe kao što su laž i cinizam. Jednako smušeno, Šarl Mijon je ustvrdio da treba „sačuvati integritet Bosne“, kao da je stvaranje druge muslimanske države u Evropi bio francuski interes.
Za Alena Žipea, Francuskoj može da služi na čast što je pozvala Amerikance u pomoć kako bi udarili po Srbima, što su ovi i učinili. Manje pristrasna američka štampa (Herald Tribjun od 7. februara 1994.) objavila je svoje rezerve: „U nedelju su predstavnici UN u Bosni rekli da nemaju nikakav dokaz o tome da su vatru iz minobacača od 120 milimetara otvorili bosanski Srbi“. Zaključak istrage: „Nema dovoljno materijalnih dokaza koji bi ukazivali da je jedna, a ne druga strana, ispalila tu granatu“, potvrdio je pukovnik Mišel Gotije. „Žurnal di dimanš“ je 20. februara dodao dosijeu još jedan detalj: „Prema preslušanim telefonskim razgovorima, paljba se dogodila sa muslimanskih položaja“. Ali šta vredi istina, važno je bilo da Srbi budu optuženi, kako bi se učvrstio Izetbegovićev režim aktivnog fundamentalizma i zadobila blagonaklonost islamskih zemalja, proizvođača nafte.
Objašnjavajući poreklo sadašnje kosovske drame i u pravi čas otkrivenih tela u selu Račak, jako se pazilo da se ne citira kajanje u obliku priznanja Žana Danijela („Ne lagati više po bosanskom modelu“, „Nuvel observator“ od 31. avgusta do 6. septembra 1995. godine). Taj nedeljnik nije prestajao da optužuje Srbe za sva nedelja, ali „nije više trebalo lagati…“
Žan Danijel dalje piše sledeće „… Sećam se prvog atentata na gradskoj pijaci, onog koji je izazvao prvo bombardovanje NATO. Moram to danas da kažem. Slušao sam, jednog za drugim, Eduara Baladira, Fransoa Leotara, Alena Žipea i dva veoma ‘odgovorna’ generala čije poverenje neću izneveriti pominjanjem imena, kad su mi govorili da su ubeđeni da su brojni Francuzi, vojnici OUN u Bosni, pali kao žrtve muslimanskih snajpera. Pa čak i da je granata, ispaljena na centralnu tržnicu, takođe bila muslimanska“. Ali oni su izazvali krvoproliće svojih – primetih tada sa užasom. „Da – odgovrio mi je bez oklevanja premijer – ali su time postigli da NATO više ne odugovlači sa svojom akcijom.“ Kao i Alen Žipe, i Baladir je smatrao da je Izetbegoviću bilo dopušteno da, u pogodnoj prilici, odigra ulogu „izazivača“ određene akcije. Miteran je otišao i dalje: dao je bosanskom predsedniku pravo na provokaciju! „Ovo znači da je Miteran odobravao muslimanske hice koji su ubijali francuske vojnike“, rekao je admiral Lanksad. Inače, Butros Gali, tadašnji generalni sekretar UN, potvrdio je Miteranu muslimansko poreklo te tragične minobacačke granate.
Eto posla za parodiju međunarodnog Tribunala u Hagu, pred kojim bi trebalo da se pojave preživeli autori ovih užasnih laži zbog lažnog svedočenja koje je dovelo do bombardovanja NATO i do pogibije na stotine nevinih.
Što se Kosova tiče, nisu objašnjeni uzroci neprijateljstva dva naroda koji tamo žive. Niko nigde nije pomenuo činjenicu da je po zvaničnom popisu stanovništva iz 1948. godine na Kosovu živelo nešto manje od 500.000 (498.242 ) muslimana, a da je po posledenjem popisu, iz 1981, taj broj iznosio 1,226.753 tih istih muslimana albanskog porekla. Ovom značajnom povećanju doprinela je visoka stopa nataliteta, zbog čega su postali većinsko stanovništvo.
Ali ne samo to: diktatorski režim Envera Hodže podsticao je besktvo Albanaca u Jugoslaviju, na Kosovo. Dodajmo i to da je Tito sa Kosova proterao skoro 100.000 Srba da bi stvorio mesta za muslimanske došljake, kako bi se dodvorio Albancima, slično kao što se danas Sjedinjene Države udvaraju islamu. Ta teritorija je, međutim, srpska bar od XIV veka i obogaćena je srpskim svetilištima.
Demografsko širenje muslimana – kosovskih Albanaca – vodilo je prvo sve učestalijem otimanju sprskih poseda, a zatim i formalnom izgonu Srba. Tako su između 1966. i 1988. muslimani sa Kosova naterali u izganstvo 220.000 Srba. Dve zajednice su u nekoj vrsti građanskog rata već 20 godina. Zemlje Evropske unije to uopšte nije zanimalo. I, sada, kada za svoje slabosti nisu našli drugi lek osim američkog bombardovanja i razaranja Kosova i Srbije, direktno su izazvali izbeglištvo milion ljudi, koji su postali žrtve nerazumne politike dostojne divljeg Zapada!
Na Zapadu se takođe ćuti o stanju u Albaniji, o pripremama za pobunu „Kosovara“ koju su obavile CIA i nemačka obaveštajna služba sa sedištem u Tirani. Ćuti se o držanju Albanaca tokom drugom svetskog rata, o „podvizima“ SS divizije „Skenderbeg“ protiv saveznika, a za račun Vermahta, u vreme kada je skoro dva miliona Srba palo kao žrtva hrabre odluke njihove zemlje da se stavi na stranu saveznika.
Ćuti se i o nedelima albanske mafije, o uzimanju globe od konvoja pomoći kosovskim izbeglicama, i o njihovom čestom pljačkanju. Niko od onih mnogih dobrih ljudi, koji su – potreseni nevoljom ovih nesrećnika – dali svoj doprinos ovom humanitarnom poduhvatu, nije ni posumnjao da će dobar deo tog humanitarnog napora bi skrenut sa svoga pravog puta. Jer, dugo se ćutalo i o OVK, o njenom poreklu, sastavu, ciljevima i načinu delovanja. Pustivši đavola da izađe iz boce, Amerikanci i Nemci danas uviđaju da OVK predstavlja regionalnu opasnost, da je treba razoružati i rasturiti njene borbene jedinice. Ali, za to je već kasno.
S druge strane, da bi opravdali bombardovanje i buduću vazalnost Srbije, meiji su pozvani da takoreći svakodnevno pokazuju podlost Srba optužujući ih da su specijalisti za „etničko čišćenje“. „Mond“ od 12. marta donosi naslove o njihovim „zločinima“, ali istovremeno izbegava da napiše da su vremenski na Balkanu, Srbi bili prve žrtve nasilnog pomeranja stanovništva.
Od početka šezdesetih, sa Kosova je „očišćeno“ bar 42 odsto Srba i 63 odsto Crnogoraca. Već smo videli da je Tito prognao onih 100.000, pošto je srpskim seljacima, koje su proterali Nemci i njihovi albanski saveznici, zabranio povrataka na njihova imanja.
Od 1992. Srbi su morali da beže iz Hrvatske, koja je pravi šampion etničkog čišćenja, iz Slavonije, Krajine, iz Sarajeva. U rasponu od nekih tridesetak godina, više od milion Srba bilo je žrtva „etničkog čišćenja“.
Ali, da bi se Srbija izbrisala sa geografske karte, bilo je potrebno Srbe satanizovati i učiniti ih specijalistima za neprihvatljive postupke i tako protvi njih mobilisati svetsko javno mnjenje. To je učinjeno i to je nepovratno.
Ogromna finansijska sredstva i propagande omogućavaju svakakvo izvrtanje istine. Taj ogromni poduhvat manipulacije masama, vođen majstorskom rukom skoro deset godina, postigao je svoje ciljeve. Dve navedene super-sile i islamske zemlje, imaju interes da unište Srbe. Za to im ne manjkaju materijalna sredstva. Ostaje još da se uništi volja jednog naroda koji se dokazao u borbama protiv osvajača.
Što se tiče „zločina protiv čovečnosti“, ako se u obzir uzme broj žrtava, postavlja se pitanje:
Da li ga je počinio gospodin Buš, koji je razarajući Irak izazvao smrt više od milion ljudi? Ili gospodin Kol, čije je manevrisanje zapalilo Balkan i oblilo ga krvlju? Ili gospodin Klinton, koji bombardujući srpske gradove ubija na stotine civila?
Ili druge ličnosti koje nikog nisu napadale, ali su – kao što im i jeste dužnost – jedino nastojale da održe jedinstvo svoje nacije koju je rasturalo strano mešanje?
Pariz / Maj 1999.
Aleksandra Perić 