Od sa zemlje zaprašivanja hemijskim otrovima umalo se ne izvrnuh kao bubašvaba. Kraj mene, večeras oko 21.30, prolazi nešto sa uključenim rotacionim svetlom, pomislim, neko vozilo za neke hitne opravke, kad na njemu dve onako solidne prskalice, seju otrovčinu sve u 16. Praznik je nerada, međunarodni, satanski, paganski, pa treba zaštiti praznovatelje, ljubitelje dobre kapljice, roštiljanja, kretenske muzike i ispraznih međuljudskih nekontakata, od najezde komaraca. Već od ponoći pojedine je država zaštitila tako što prevaljuje njihovu potrošnju struje na sve nas. Nema veze, tek ćemo da se usrećimo sa novim tarifnim sistemom, samo da utvrde da li će biti novih izbora, jer pred izbore se ne diže cena struje, pred izbore se, d’ izvinite vi fini koji čitate, diže samo onima koji čekaju da pokupe tj. otmu plenove i raskrčme još ovo malo što je ostalo na đubrištu Srbije. I obećava se, dakle: laže se. Kao što se uvek laže. No, to je sve bitnije od činjenice da su se konačno našli državni junaci iz roda Brankovića koji su prodali Kosovo i Metohiju u malom ali jasnom broju tačaka prema davno ustanovljenim agendama. Pomislim, ma sve je to smejurija, prekrajanje mapa ustanovljeno je još u doba Marije Terezije, a kad pogledaš, osiromašeni uranijum iz 1999., ma taj dok se raspadne, ono što ostane od ljudi, to će se razbežati po čitavoj galaksiji. Zemlja više neće ni postojati. Samim tim, sve postaje vrlo relativno, zar ne? One hemijske tragove po nebu, mnogo ih izbrojim svakog dana, ali koga je briga za to osim nekolicine entuzijasta. Otvori, brate, neku vojvođansku pivčugu napravljenu od vode sa arsenom, sabij je u sebe, sabijaj ih u sebe, stondiraj se, komiraj se, jer u današnje vreme, šta je zabava ako alkohola nema?! To je tako prazno, kao što bi bilo prazno da nas ima 3 miliona manje, upravo i taman onoliko koliko ih redovno i/ili povremeno prate rijaliti ispiračine mozga. Ko ga je kome uvalio i koliko puta? Vreme je apsolutnog monetarizma, apsolutnog koristoljublja, apsolutnog nemorala, te hoćeš-nećeš, uteći mu ne možeš. Možeš samo da biraš jedno – čijom glavom misliš?! I ako misliš, pitaćeš se: šta ja imam od toga što mislim kako mislim? Ništa, ništa, ali ništa je sve! Jer, vidiš, postoji samo jedan oblik vladavine, on se zove despotizam i taj menja ruho, od direktnog do prikrivenog despotizma. Ali to je suština. Kakve veze ima što je Pol Pot za nekoliko godina ostavio koske 2 miliona ljudi na poljima smrti, to je samo oblik, zapamti samo oblik. Suština navodnih demokratskih uređenja u kombinaciji sa tzv. liberalnim kapitalizmom je da se napravi takvo što, što će ljude do te mere da obeshrabri, obesmisli, opustoši iznutra da će i crnog đavola poželeti za sopstveni „boljitak“. Jer, đavo, to nije nešto što dolazi spolja, to je nešto što živi u ljudima, samo ga treba podstaći, kao što se usrdno i podstiče. Pitaj se kad ti je dobro, da li si to zaslužio/la, a ne da kukaš kad/što ti ništa ne valja. Čuvaj se od ljudi. Čuvaj se od velikih reči. Čuvaj se ispraznih misli, ispraznih (raz)govora. Čuvaj se. Čuvaj se, pre svega, od sebe. Zastrašujuća je igra moći kad ne znaš da je igraš. Nauči igru. Ne glasaj više ni na jednim izborima. Jer tu izbora nema, sve je namešteno. Ne budi deo igre kojom ti ne upravljaš. Nauči da prihvataš gubitke, jer mudri iz poraza i poniženja najviše uče. I uvek imaj na umu: u ovakvom poretku u kome je čovek postavio sebe za merilo i centar sveta, te stvorio nekakvo „civilizovano“ društvo, u tom društvu caruje samo brutalnost.
P. S. Znaš, za mene je, primera radi, strašno, strašno brutalno to što se predlaže izmenom Zakona o presađivanju organa da svi po definiciji budemo davaoci istih tj. oni koji neće ima da se izjasne da neće (crna lista). To znači da bi u zakon bilo ugrađeno da država kao apsolut raspolaže našim organima kao robom. A trgovina ljudskim organima je zapravo veliki biznis, pre svega za one koji u tom biznisu posreduju. A kad je nečiji život u pitanju on ne preza ni tuđ da (od)uzme?! Pitanje moždane smrti je vrlo diskutabilno, odnosno, mnogi su se vratili iz tunela svetlosti, tj. vratili su se u ovu dimenziju. Ja poznajem nekoliko takvih ljudi.
Milan Rakić
Na Gazi Mestanu
Silni oklopnici, bez mane i straha,
Hladni ko vaš oklop i pogled mraka,
Vi jurnuste tada u oblaku praha,
I nastade tresak i krvava trka.
Zaljuljano carstvo survalo se s vama…
Kad oluja prođe vrh Kosova ravna,
Kosovo postade nepregledna jama,
Kosturnica strašna i porazom slavna.
Kosovski junaci zasluga je vaša
Što poslednji beste. U krvavoj stravi,
Kada trulo carstvo oružja se maša,
Svaki leš je svesna žrtva, junak pravi.
Danas nama kažu, deci ovog veka,
Da smo nedostojni istorije naše,
Da nas zahvatila zapadnjačka reka,
I da nam se duše opasnosti plaše.
Dobra zemljo moja, lažu! Ko te voli
Danas, taj te voli, jer zna da si mati,
Jer pre nas ni polja ni krševi goli,
ne mogaše nikom svesnu ljubav dati!
I danas kad dođe do poslednjeg boja,
Neozaren starog oreola sjajem,
Ja ću dati život, otadžbino moja,
Znajući šta dajem i zašto ga dajem.
Aleksandra Perić 