Ima tih dana, koje prepoznajem od jutra, kada se probudim, pa odmah pribeležim snove od prethodne noći. Sanjam prethodne noći kako mi se javlja jedna takoreći poznanica, mada istina je da mi je nepoznanica, ali ja taj poziv ne čujem, samo ga vidim kao propušten, ali se ne hvatam za mobilni da uzvratim poziv, jer me ne zanima da se javim. I tako mi nešto kiselo u ustima, kao da sam sisala limun ili pojela teglu krastavaca i popila esenciju. To mi je potvrda iz podsvesti da na svesnom nivou treba da zaobiđem poziv. Jer, taj poziv će zapravo biti poziv isključivo radi opažene moguće lične koristi.
***
Prilikom izlaska iz stana uočim iz aviona kako je nestala gvozdena rešetka ispred zgrade. To je bilo već dugo za očekivati, jer su u prethodnih godinu dana uglavnom sve rešetke u okruženju pokradene. I pitam se koliko košta tih 5-6 kila gvožđa na otpadu? Zašto niko ne češlja otpade, osim, da, ako to sve nije u stvari organizovana rabota?! Kapiraš, držiš otpad, a tvoji ljudi kradu pa ti to preprodaješ. Jedna opcija. Onda se setim onih kretenčina što kradu kablove iz trafo stanica. Ej, stvarno, koji imbecil treba da budeš da sečeš kablove pod tolikom voltažom? Mislim, da je struja zezancija svaka budala bi bila električar (mada, ne isključujem da ih ima), zbog uglavnom mogućnosti da samo jednom možeš opasno da pogrešiš.
***
Sačekam gradski autobus, uđem, sednem, blejim kroz prozor, tj. šacujem. U busu, među kojekakvim likovima jedna Daun sindrom devojka. Peva na sav glas, neku Cecu, Seku, pojma nemam. Užas blagi. Usput precrtava osmosmerku. Vežba sive moždane ćelije. Tamo negde, posle 10 minuta vožnje, ulazi odrastao Ganci sa detetom (ko zna čijim) sa sve razvaljenom harmonikom i počinje da urla na sav glas neku bože-me-sačuvaj melodiju a mali haračlija ide po busu, kao sav skrušen (foliranti neopevani) i skuplja keš. Nakupilo se. U’vatio ljude neki patos sentiment.
***
Elem, kako nemam oči na leđima, kad je bus pristigao do stanice gde sam krenula napolje, ja tap, ustajem, kad vidim, nešto me vraća nazad. Pomislim, ma da, zaglavila mi se pantljika od jakne između sedišta, okrećem se i imam šta da vidim: neka kretenčina koja je sedela iza mene u busu mi je u nekoliko čvorova privezala tu pantljiku za rukohvat. Naravno, dok sam to otpetljala nisam sišla tamo gde sam mislila da ću da siđem. Pomislim, ovo je samo još jedan pokazatelj da smo mi stvarno jedna kretenska zemlja i jedan kretenski narod. Inače, da, ja ne volim ljude, ja volim životinje, da ne bude zabune, zbog mizantropizma.
***
Željko Mitrović preko kablovskih operatora zadaje svoj konačni udarac opštoj društvenoj kretenizaciji. Pink je pustio u promet 60 jebenih kanala. Da li je potreban nekakav dalji komentar?
***
A, da, i ja bih se bunila protiv briselskog sporazuma da primam plate iz više izvora. Ovako, tako je kako je. Sve je to, dragi moji, šou biznis.
***
Ovo, oko toga kako se fino provodi omladina sa kratkim fitiljom, pa tu i tamo po ko mrtav, po ko kolateralna šteta, šta da vam kažem, to je tek početak. Spremite se. Kako smo sejali, tako sada žanjemo. Izgubila sam „prijatelje“ objašnjavajući im da sistem postoji samo zbog sistema, a ne zbog tebe, mene, nas. Probaj da zvekneš glavom o zid, pa vidi da li puca glava ili zid?! Moraš da igraš svoju igru i o tome ne pričaj nikom.
***
Pre neki dan je bila anketa na sajtu Večernjih novosti, sa pitanjem da li profesori u školama treba da imaju policijsko obezbeđenje. Preko 50% posetilaca sajta je odgovorilo da treba. Onih koji nisu za to ima oko 30% a ostatak ide na one koji nemaju stav o tome. Ček bre, ko bi sve to plaćao?! I čime?!
***
Nije sve crno, naravno da nije. Do nas je kako šta na nas deluje i kako mi odgovaramo na uticaje iz okruženja. Događaji sami po sebi nemaju obeležje plus-minus koje im obični čovek sistemom uprošćene logike pripisuje. Prema tome, u nama je i do nas je. Nije pitanje zašto, nego je pitanje kako! I još nešto, kada je šira javnost obaveštena o nečemu, to je uglavnom već završena priča. Proizvedene reakcije su lakmus papir predviđenog, skretanje sa rute glavnih (prikrivenih) informacija ili prostije rečeno: ispiranje mozga.
P. S. Za mlade i stare, naivne i prevejane, finansijske ulagače/igrače: druga polovina maja, a koja tek što nije, je za šortovanje na najvećoj planetarnoj kockarnici – berzi. Trend za prodaju ćete morati da prepoznate sami.
Aleksandra Perić 