#24 Crtice

Juče, na Dan mladosti, odveo sam gospođu na kolače i špricer sačinjen od boze i limunade. Naporno je u današnje vreme biti džentlmen. Osim brojnih pokušaja da pronađem mesto za parkiranje što bliže mestu na koje smo seli, do nevidljivog preračunavanja koliko će da me košta to zadovoljstvo. Moja majka je mesila izvanredne torte, i njena je, ali ti recepti spavaju u starim šarenim sveskama i teško da ikoga od nas više zanima da ih prelista i lati se posla. Koliko je jednostavno postati svakidašnji korisnik usluga, zavaravajući se da ti novac pruža mogućnosti koje bez njega nemaš.

***

Pre odlaska u poslastičarnicu prošetao sam je na osveženje po tašmajdanskom parku. Veoma joj se dopala statua azerbejdžanskog diktatora, slapovi (kažu da je podseća na davno školsko putovanje na slapove Krke) i park za kućne ljubimce. Kaže da je simpatičniji spram onog dela napravljenog za decu, gde su sve neke čelične sajle po kojima sitna deca balansiraju; i neobične korpaste ljuljaške gde se deca ko majmunčići poređaju koliko god može da ih stane, jedni preko drugih, pa se ljuljalju prebrzo, kao u transu. I baš se tada setila da mi ispriča uobičajenu priču… njena komšinica, starija gospođa sa Zvezdare, je prošetala psića na povocu koji joj je sa sestričinom došao u goste. Samo što je ušetala u zvezdarsku šumu ispred nje su se stvorili upareni muški i ženski komunalni abrovi. Naplatili su joj kaznu što šeta psa po prostoru koji nije predviđen za to. A psetance, ko mišić, nigde da ga vidiš. Manji od domaće mačke i pitom kao zeka.

***

Reče mi gospođa, haj’mo do nove crkve Svetog Marka. – A, gledaš me upitno?! Nove?! Da, nekada je tu bila stara crkva koja se bavila prodajom grobnih mesta na Tašu, pre nego što je em sazidana nova, em sve te preostale koske premeštene u masovne grobnice na Novom groblju. Jer, tu je, na Tašmajdanu, staro beogradsko groblje. Sve, pre ili kasnije leži na nečijim koskama. Približismo se crkvi, nekako, a oko crkve mnogi automobili, jedan autobus, razni neki svet, zastave, peškiri, Cigani u čoporima, limene trube. Da, venčanje. Neveste nekada nose iznajmljene venčanice, a češće su i obično obučene, ali prepoznatljive po velikim stomacima, taman da mogu da ih prislone na crkveni oltar.  Nisam do sada čuo da se neka mlada porodila u crkvi, ali i to će se desiti. Time bi mogli odmah i krštenje da obave. A i popovima je to milo, bogougodno, svaki neoporezovani dinar je dobrodošao. Ostadosmo da gledamo crkvu i cirkus oko crkve i mogu vam reći, ne znaš da li je to crkva ili kafana ili sve pomalo.

***

Htela je da vidi i Cvetni trg. Reče, da, zbog cveća. Sada, tu su bašte, ne baš cvetne, restoranske aleje, vrlo stabilno sačinjene, tako da mogu i po zimi da budu bašte. Tu tek svakakvog sveta ima. I baš spazih jednog nakinđurenog čičicu, verovatno dobrostojećeg prekookeanskog gastera; napicanjen tako da svaka stvar na njemu vredi nekoliko stotina evra, sa sve parkiranim biciklom koji košta kao polovan automobil. Ali, čiča je čiča, nagizdan ili ne. I na jednom mestu veoma je jasno bilo istaknuto da je uveče utakmica, veoma važna, te povodom toga cena točenog piva je ta i ta. Strašno je živeti tamo i po vasceli dan, i po noći, trpeti promet svetine.

***

Sve te naše akcije su uvek povezane sa datumom isplate penzija. Moramo i mi malo da se počastimo, a to je naročito izraženo kada je subota i kada mnoge pošte ne rade. Tada najviše likuju državni poštanski službenici, najmanje šaltera radi, klimatizacija se ne uključuje. Ne znam, ali da je slučajno, nije; možda mi matori treba da pocrkamo čekajući poniženi u redovima da podignemo svoje niske penzije. I posle toga, moraš nekako da ispereš iz sebe svu tu bljutavost bahatih državnih službenica koje u svoj svojoj prostoti i nepristojnosti mrze čitav svet. Strašno je opor zadah nadmenih apartčika koji služe sistemu. Sve vonja po truleži, jer gnjilo je. Lekova na recept uglavnom nema po državnim apotekama. Odnosno, ima ih, kada pročitaš vesti u novinama.

Advertisements