#28 Crtice

Došao je red da prvi put pomenem da je Pera (ili koji/a već) ukucao/la u pretraživač nešto što će je dovesti na ove stranice… e to nešto je bilo ovako doslovce, obrati pažnju: „arbeit macht frei ima duhovno znacenje“. Smrzla sam se. I onda pomislim, aha, da, to je to: to mora biti naš povratak duhovnosti, ako smo ikad bili na ti sa duhovnošću, kroz arbeit macht frei. Ovo nije film. Ovde smo se nasukali. Bez sigurnosnih pojaseva. Vama ovde nije mesto. Treba da odete.

Da li biti prosjak ili akademik pitanje je sad? Da li živeti u prinudi ili sa građanskim pravima?

Možda da pročitaš – Ivan Illich: Rad u senci uz npr. Baha.

***

Rekla mi je da su je na kraju naočare sa nekakvim baš posebnim staklima kakve su joj stručnjaci savetovali da uzme koštale bezmalo 200 evra i to od početnih grupnokupovinskih bar pet do šest puta manje. U neverici odmahujem glavom, skidam joj naočare sa lica, prevrćem ih po rukama, zagledam detaljno sa svih strana i iz svih uglova, prstima prelazim preko uglačanih oborenih ivica ne bi li mi pod jagodicama prstiju zapela kakva neravnina, tražim moguće dijamante u uglovima okvira, tragove nepostojeće ručne izrade zanatskog karaktera. Ni po čemu ne uočavam zašto toliko koštaju. Kaže da ju je bilo sramota da im se zahvali na ljubaznosti i odbije dobru cenu za vrhunski kvalitet izrade optičkog pomagala prema svetskim standardima od uvoznih materijala najnovije tehnologije. Kako, kako, ne umem ovo poslednje ni da ponovim?!

***

Oduvek sam maštala kako pravim aviončiće od desetodinarki, čitavu eskadrilu, a onda sedim na vidikovcu, na kalemegdanskom zidiću koji gleda na ušće Save u Dunav, i odande puštam aviončiće sa zatupastim kljunovima. Lete, lete, lete pare. A kraj nekadašnjeg turskog hamama a sadašnjeg planetarijuma, na livadi, retki srećnici pružaju ruke ka nebu i prihvataju novčane aviončiće, novce koji im padaju sa neba ili pak drveća koje otresa svoje plodove iz novčanih krošnji. 2281 avion. Za sve pare.

***

„Skulptura prikazuje stiliziran lik čovjeka koji gura potrošačka kolica, a ispod nje je pločica s ugraviranom posvetom na nekoliko jezika: Neznanom kupcu – napokon slobodnom od terora izbora!
U pismu upućenom javnosti, svojevrsnom obrazloženju inicijative, navodi se da kad već postoje spomenici i biste raznim neznanim junacima, vojnicima, dezerterima, političkim zatvorenicima, pomorcima, što ne bi postojala i jedna nepoznatom kupcu, potrošaču? Spomenik anonimnom puniocu proračuna, neumornom pregaocu konzumerizma!“ (Odlomak iz „Spomenika nepoznatom kupcu“ od autora Roberta A. Vrbnjaka)
Advertisements

#27 Crtice

Dešava mi se kada ugledam zanimljivu osobu na ulici da počnem da je pratim. Učestalost zanimanja za osobu je neka njena neobičnost, nešto što je izdvaja iz gomile drugih koji ni po čemu nisu posebni. Da li se radi o svojstvenom načinu oblačenja, da li o nekom naročitom obeležju, što telesnom, što garderobnom. Zanima me gde ide, s kim će se naći, da li gleda ispred sebe, sa strane, kako hoda, na vrhovima prstiju, da li tabana, lebdi, ide polako ili žurno, ujednačenim ritmom, kratkim ili dugim koracima; da li zastaje, da li gleda u izloge i u koje izloge gleda; ako sretne nekog poznatog, kako se pozdravlja, u hodu ili drugačije, da li ne prepoznaje ili prepoznaje. Žene su mi uvek bile interesantnije za praćenje, jer muškarci češće idu ka cilju, neposredno, a kod žena je to nepredvidivo, često ne mogu ni da pretpostavim koje „prepreke“ na putu će prelaziti. Nekoliko puta su moja praćenja bila potpuni promašaj, jer je osoba ubrzo ulazila u gradski prevoz a to mi je već bilo previše, jer ipak je draž u hodanju a ne u vožnji u pretoplim, natrpanim autobusima; ili se pak predugo za moj ukus zadržavala u prodavnicama odeće, naročito kao sada kada su sezonska sniženja; i u parfimerijama, isprobavajući brojne testere do neprepoznatljivosti međusobnog mešanja kolonjskih voda i to uvek uz nepotrebno izvinjavanje i lažno obećanje prodavačici da će se vratiti kada im se mirisi „slože“ u glavi pa se odluče koji je za njih onaj pravi, pri tom nehajno mašući namirisanim tračicama parfema, koje su se jednim pokretom iz lepeze slagale u špil karata, kada nastupa trenutak potpunog komešanja njihovih različitosti. No, unutrašnjost tašnice ili njen džep lepše mirišu, a sve je to besplatno za mogućeg kupca, tj. profesionalnog razgledača. I svi su savršeno profesionalno ljubazni u radnjama skupih stvari.

***

A ljudi vole da im se prida pažnja i važnost, bez obzira što to nije to, već je to ciljana kupoprodajna dogovorna učtivost. Možda bi svi trebalo da budemo trgovci a što donekle i jesmo. Šta god ko ima da kupi ili proda je stalno na vidljivom i nevidljivom tržištu. Tako i ovih nekoliko žena koje su mi bile u vidokrugu, da, one su na ljudskoj pijaci, kao i svi drugi, onog trena kada napuste svoja četiri zida. Napolju je scena, unutra su kulise, iza kulisa smo mi, a iza nas je šta? Baš tada sam se setila opsednutosti žena da ih neki muškarac uvek posmatra. I to baš muškarac za koga, one eto, nisu zainteresovane. Ali, bitno je da ih muškarac posmatra, kakav god, mada bolje je da je „izgledan“, iako nedostižan, jer ako je „onako“ onda to ženama spušta cenu, pa kažu da ih uvek primete „neki bezveze tipovi“ i „neki šljakeri“, „matorani“, „klinci“, u svakom slučaju – neprikladni za njih.

***

Te večeri sam posmatrala svoju prijateljicu. I nisam htela, ljudski je, da joj kvarim doživljaj koji je ona zapazila kao takav, da se jedan mladi konobar u kafiću nasmešio značajno baš njoj. Nije, i nije potrebno da kažem kome jeste, ali tada joj je bila potrebna pažnja, ne njegova, nego Njegova koji nije prisutan danima, pa je ovog spazila kao takvog. A kada je plaćala račun, više joj se nije kezio, tako je rekla. Pomislih, nije ni pre toga, ali, ne, ne treba baš sve reći i kvariti nepostojeću sreću drugima. Čekala sam je u bašti dok je izmirivala račun i posmatrala petoricu sredovečnih muškaraca, od kojih je jedan držao u rukuma akustičnu gitaru, zapravo alatku za patetično zavođenje žena. Oko njega, reklo bi se, ta četvorica su kursisti, slušaju sa raširenim zenicama priče starog dunavskog vuka, da glavu treba iskositi, ispod oka ženu pogledati „onako“, kao značajno, malo naivno, malo iskusno, malo dečački, malo izazovno, i da je to kraći put do vedrog ženskog međunožja (ako se ti, ženo, ne smešiš, znaj da tvoj Venerin breg ima drugačiju dinamiku otvaranja) i par čaša vina da popuste društvene kočnice i lične frustracije. Ma idi.

***

– Izvini, bila sam nepodnošljiva te večeri. Uhvatilo me je. Ne vino, nego sam besna. Besna sam na njega.

– A što ne razgovaraš sa njim? Mislim, ne da urlaš, nego da razgovaraš.

– Ja čekam, čekam da se udenem u njegov život.

– Načekaćeš se u dugačkom redu dok ne kažeš šta Ti hoćeš, šta Tebi odgovara, na šta si Ti spremna. I šta nećeš. Ti si sebi na prvom mestu. Odnosno, trebalo bi tako da bude.

***

[On je zaljubljen u svog sina. Mislim, hej, zaljubljen. Razveden. Ostavio ženu jer je malo temperamentnija (čitaj: luda). Žena mu krv pije na tanku slamčicu i tek će. Bes i osveta ostavljene žene. Ne bila mu u koži. Mnogo radi. Para ima. Za sina. Normalno, žena ucenjuje stalno. Vremena nema. Za sebe, za druge. Kakav je? Kaže: „Pa, dobar je.“ Šta to znači? Dobar za šta, za koga, čemu? Ipak, da, pitala se, pa ne može biti sebična (a što da ne?!), pa šta da ona ima malo dete, pa… pa, vidiš, ne bi te ni pogledao, surova je to istina. Ovako, od žena se očekuje da bale nad svačijom malom i velikom decom i da se uklapaju u sudske rasporede viđanja deteta. I koji ono vikend si mu u planu? Kad ćeš stići na red? Ne, ti moraš imati razumevanja. Pa to čitav svet očekuje od tebe. Zar ćeš ih razočarati?]

***

U kolima, na parkingu, u retrovizoru popravljam šminku, pre nego što ću upaliti motor da krenemo, da je odbacim do OK korala, ona sa (ne)isukanim mačem ide na kasnovečernji, celonoćni dejt. Dobar seks je čudo, pravi amneziju do nepodnošljivosti besmisla svega ostalog što ne štima.

– Ideš negde sada?

– Da, idem kući.

– Popravljala si šminku, pa sam mislila…

– Ne ili da, ja to činim zbog sebe.

***

Ostavila sam je na raskrsnici, za divno čudo, svi iza mene su strpljivo čekali, niko nije bio nervozan i svirao što sam zaustavila saobraćaj na čistom zelenom. Dodala sam gas, brzo stigla kući i sve češće, svaki put, nakon susreta sa ženama, uvidim da sam srećna žena, iako spolja gledano, nemam puno toga u životu, bar ne ono što je po meri većine bitno. Tako sam prestala da „pratim“ druge, sada „pratim“ samo sebe. 😉 A druge posmatram kao likove iz romana koji je napisan ili će biti napisan.

#26 Crtice

Sećam se, prilikom čitanja dnevnika Dostojevskog, osetila sam njegovu nepomućenu veru prilikom boravka u zatvoru, a onda čitajući njegova dela, osetila sam svu stravu i užas koju je pretočio iz sebe. I to je deo njegovog bića, njegove senke, đavola, za koga ljudi uglavnom misle da je izvan, da vodi nebeske ratove sa Bogom, no, međutim, ne, on je u svakome od nas i često čuči na ramenu i začikava, provocira, umanjuje ljudsku snagu, a podstiče demonsku silu. Dostojevski je jedan od retkih pisaca koji je upravo živeo od onoga što je napisao, a da ni u jednom trenutku to nije uticalo na njega u smislu da doživi silaznu putanju i da se zakuca ispod crte. Pošto je teško iskusiti pojedine likove iz romana Dostojevskog, a ne ubiti ili ne biti ubijen, u smislu fizičkog smaknuća, zanimala me je njegova strast za kockanjem, uzgred kao porok i velika inspiracija za bar dva romana. Ali, kako osetiti strast, a ne uključiti se. Ne može se ostati po strani. Baš u to vreme, bila sam u pisanom kontaktu sa jednim kockarom koji mi je opisivao svoju neutaživu glad za kockanjem i savetovao me je kako se „pametno“ kockati. I rekao je: „Sve je u redu dok se kockaš zbog novca, dok te ne vuče strast!“ Ali, zar verovatnoća ishoda (dobitka tj. gubitka) nije presudna?! Kocka je izrazito adrenalinski „sport“, mentalna droga, i kockar, iako svestan ishoda – gubitka, uvek vuče dalje, jer voli da se osloni na apstraktno – sreću i „sad će da me krene“. Igrala sam blekdžek, sa virtualnim novcem (a koji novac danas nije virtualan?!) i osetila da je ljudska glupost neverovatan podsticaj u verovanju da ćeš da nadigraš elektronskog kockara, naštelovanog na uprosečen dobitak, odnosno jedini siguran ishod – dobitak kockarnice na duži rok.

***

Umro/la si tek kad umreš u sebi. Do tada ima te u tebi, čak iako te nema u drugima. Ti si bitan/na!

***

Kako je ova zemlja i kako su ovi ljudi plodno tle za ispiranje i peglanje sivih moždanih ćelija. Mada, ni po čemu nismo previše različiti od nekih drugih naroda, no ipak, najbolje poznajem svoj narod, od koga me na trenutke hvata ničim izazvana tuga i tek nešto ređe iskonska radost. Setila sam se Rebeke Vest i njenog Sivog sokola. Tu, međutim, samo u originalnom izdanju na engleskom postoje delovi koji argumentovano kritikuju našu narav, navike, ponašanja. Nekako, a s razlogom, prilikom prevođenja na srpski, izbegnuto je da se ti delovi prevedu, pa kao i uvek izvlačenjem iz konteksta dobije se neki drugi (željeni) smisao napisanog. Ne, ti zaista ne znaš šta je pisac hteo da kaže, ako njegova dela ne čitaš na njegovom jeziku. Jer, njegov jezik nije samo puko sredstvo pretakanja misli u reči. Njegov je jezik, jezik na kome on razmišlja. U njega je utkano čitavo kulturno-istorijsko nasleđe. Jezik je alat misli. I to me, iako se udaljavam od teme, uvek navodi da su pomisli, misli, od suštinskog značaja. Treba birati reči, kažu, ali pre toga, treba birati misli koje ti se motaju po glavi. Odnosno, ukrotiti svoje misli, zgrabiti ih za repove, nepotrebne potrpati u fioke mozga, a one fine, plemenite, pustiti iz glave kao jato rascvrkutanih ptica da se razlete, razmnože, osvetle put.

***

Žao mi je male Tijane (u stvari boli i tuge njenih roditelja), ali sada je tamo gde joj je mesto, na drugom svetu, izvan ovog lažljivog sveta. Muka je samo bila produžena, ali Tijana je sada tamo gde joj je mesto. Oni koji razmišljaju svakidašnje pomisliće da sam potpuno luda ali ja im ne mogu pomoći. Gospodo, pričamo o anđelu čuvaru. Sad vam verovatno još luđe zvuči ali ja vam ne mogu pomoći. Bog s Tijanom.

#25 Crtice

Naveliko se piše da ljubav na prvi pogled nije kačji mašalj, čak nasuprot. Popularna psihologija je dobar izvor prihoda za pisce koji pišu takve članke, knjige i sl. Poučena površnošću neutemeljenih stavova, pomislih, pa to i meni može da se desi. Ja l’ ta ljubav, ja l’ ta zarada. A može i jedno i drugo. Mada, ono drugo je za nijansu ostvarivije, jer mož’ postojati samo fiziološka reakcija na prvi pogled, a to koliko se razumem nije baš ljubav. Ili, kako za koga?! Ipak se danas živi „punim plućima“, vreme se svelo na nemanje, tako da je svako „odugovlačenje“ mnogim ženama i muškarcima suvišni teret koji se lako odbacuje u pomami. A, da, te moje priče o tome da iz razvrata ne može da se rodi ljubav, i da ljubav i razvrat nemaju ništa zajedničko me zapravo kvalifikuje za uzimanje karte u jednom pravcu i povratak u XIX vek.

***

Tako sam ponovo posle nekog vremena na prvi pogled spazila jednog muškarca i to je bilo to. Neljubav, već privlačnost, možda i odbojnost, ko će ga znati. Uglavnom, dođe do tačke upoznavanja, neintimnog, u smislu razmene telesnih tečnosti, štaviše vrlo nebliskog, jer priče opštih mesta su mi fantastične i dobrodošle kada čitam knjige a ovako, paaaa, veoma dosadne. Radije slušam nasnimljene diskove ili što bi arhaično rekli – ploče, pokvarene, koje se stalno ponavljaju. Neki su stvarno progutali tu longplejku još u ranoj mladosti, pa sviraju jedno te isto, bez izuzetka. A ploče pohabane, izgrebane, preskaču.

***

I onda vidim, muškarac koji kukumavči. Kao neka ucveljena tetka, lelekača. Šta sad, da glumim viteza, zaštitnika, mužjaka?! A gde je meni vitez, zaštitnik, mužjak?! Pa ‘oće da jede sladoled, al’ neće s nogu, nego da sedne negde (ne zna gde, negde), pa hoće uz to da pije neku kafu (negde). Pitam li se ja šta? Ne. O, kakva veličanstvena samoživost. Haj’mo ga pustiti da praćaka po njoj. I izabere najčobanskije moguće mesto. Pitanje stila, hoću reći. Tamo sam popila najodvratniju hladnu kafu u bogatoj istoriji ispijanja iste. Kafanskog iskustva mi ne manjka, mada ne, nije ni ponudio večeru, taman posla. Pored takvih da zavisiš mogla bi da krepaš od gladi, jer on je namiren, a ti, pa tvoj problem, dušo. Dakle, da, nije ostavio konobaru napojnicu. A to mnogo govori. Zaista mnogo. To su teške stipse, a stipsarluk u materijalnom smislu je zapravo samo manifestacija istog u emotivnom. A kad sam videla (ajoj, kako sam se smejala u sebi) kako drži ispresavijene novce na četiri dela, pa ih izvlači iz homoseksualne torbice (čitaj: pederuše), mislila sam da u toj torbici obitava i dvoglava aždaha, pa ne mreš ruku staviti, a da ne prođeš nekažnjeno. Pa onda ono, preko onog: „A je l’ hoćeš još nešto da popiješ?“ Bi ja, rekoh, može Chivas Regal. Kad preblede i sneveseli se, ko samu utvaru Hamletovog oca da je video. Kažem: „Ma, šalim se, znam da to probija tvoj skroman budžet“. A nije golja, samo je stipsa. Čuj, samo.

***

Rekoh mu, da, mogu da te odbacim do tvojih kola. Ko da sam pravo muško, a nisam. Mada, ljudskosti mi ne nedostaje, ali je to danas potpuna glupost. Ona priča, dobar i lud, znaš je od ranije, možda je i živiš, ko će ga znati. I tu, nakon tih par stotina metara vidim on ne izlazi iz mojih kola, a ja ga ne teram. Rekoh, ‘ajde da vidimo šta ćeš sad da uradiš. Skupio se ko sintetičke gaće posle iskuvavanje, mali mu moj Jugo. Mali, za šta? I sad kao, vidim ja hoće on mene da poljubi. O, moj Bože. Uvek isti scenario. Moraju da zapišaju teren. I poljubi on mene. A mene baš nešto, kako to lepo da kažem, zabole baš za to. I onda, kad krete da glumi neku usiljenu strast, kao iz priručnika, pa glava tamo, pa ‘vamo. Savitljiv mi je vrat, da, ali ne baš za 360 stepeni. Ne bih baš da mi se odšrafljuje glava. Ali, strast je strast, moj bato. A ljubljenje, ono, da, da te skroz proguta. Ne znam da li mi je to odvratnije ili ono kad zabalave sa sve žvalama u uglovima usana. Fuj. I tako, on ti krete ka mom međunožju. Ja ga gledam i lepo ga pitam: „Da li misliš da ćemo se bolje upoznati ako ti ja stavim ruku u gaće? Da ne gubimo vreme? A?“ On, šokiran, ne mož’ da veruje šta čuje. Mučila sam ga satima dok ga nisam pustila da ode. Zaslužio je. I posle, nije više bio zainteresovan da me vidi i čuje. Šta ću, propustila sam još jednu divnu priliku. A mogli smo živeti nesrećno do kraja života.

***

Htela sam da idem da mu izbušim gume, pa nisam. Mislim, ne bih da odgovaram za to. Jer, iako živimo u zemlji bez države, držim se one devize koja važi za lopove: „Malima se skida glava, a velikima kapa.“ A ja sam mala, pa ne bih da iskušavam silu sistema. Vrhunac „romantike“ je bio kada me je pitao da li sam se vozila u tako čemu kao što je njegov (automobil) skoro. I moj odgovor da nisam i da me ne zanima. Meni dobar ovaj moj. Kao, pazi sad ovo, mislio je da me provoza jedno kilometar, dva da osetim razliku. Kakav pičkopaćenik. No, ono što mene zaista muči je nešto drugo. Mislim da je seksualno agresivan i plašim se da neka druga žena neće to prepoznati i da će sesti u njegova kola, a onda je pitanje šta sve može da se desi. I u toj iznuđenoj igri u koju sam bila uvučena, na moju veliku sreću bila sam psihološki jača. Da li će neka druga žena biti dovoljno psihološki jaka? I ono što je ključno, prekršila sam Božiju volju koja mi je pokazala da ne treba da čačkam mečku, da ne treba ni da stupam u kontakt sa dotičnim; dakle, dobila sam znak STOP, veliki kao onaj saobraćajni i to sam prekršila. Htela sam da bude po mojoj volji. Pa, eto, bilo je. Jedno iskustvo više koje je moglo i da se izbegne.