#25 Crtice

Naveliko se piše da ljubav na prvi pogled nije kačji mašalj, čak nasuprot. Popularna psihologija je dobar izvor prihoda za pisce koji pišu takve članke, knjige i sl. Poučena površnošću neutemeljenih stavova, pomislih, pa to i meni može da se desi. Ja l’ ta ljubav, ja l’ ta zarada. A može i jedno i drugo. Mada, ono drugo je za nijansu ostvarivije, jer mož’ postojati samo fiziološka reakcija na prvi pogled, a to koliko se razumem nije baš ljubav. Ili, kako za koga?! Ipak se danas živi „punim plućima“, vreme se svelo na nemanje, tako da je svako „odugovlačenje“ mnogim ženama i muškarcima suvišni teret koji se lako odbacuje u pomami. A, da, te moje priče o tome da iz razvrata ne može da se rodi ljubav, i da ljubav i razvrat nemaju ništa zajedničko me zapravo kvalifikuje za uzimanje karte u jednom pravcu i povratak u XIX vek.

***

Tako sam ponovo posle nekog vremena na prvi pogled spazila jednog muškarca i to je bilo to. Neljubav, već privlačnost, možda i odbojnost, ko će ga znati. Uglavnom, dođe do tačke upoznavanja, neintimnog, u smislu razmene telesnih tečnosti, štaviše vrlo nebliskog, jer priče opštih mesta su mi fantastične i dobrodošle kada čitam knjige a ovako, paaaa, veoma dosadne. Radije slušam nasnimljene diskove ili što bi arhaično rekli – ploče, pokvarene, koje se stalno ponavljaju. Neki su stvarno progutali tu longplejku još u ranoj mladosti, pa sviraju jedno te isto, bez izuzetka. A ploče pohabane, izgrebane, preskaču.

***

I onda vidim, muškarac koji kukumavči. Kao neka ucveljena tetka, lelekača. Šta sad, da glumim viteza, zaštitnika, mužjaka?! A gde je meni vitez, zaštitnik, mužjak?! Pa ‘oće da jede sladoled, al’ neće s nogu, nego da sedne negde (ne zna gde, negde), pa hoće uz to da pije neku kafu (negde). Pitam li se ja šta? Ne. O, kakva veličanstvena samoživost. Haj’mo ga pustiti da praćaka po njoj. I izabere najčobanskije moguće mesto. Pitanje stila, hoću reći. Tamo sam popila najodvratniju hladnu kafu u bogatoj istoriji ispijanja iste. Kafanskog iskustva mi ne manjka, mada ne, nije ni ponudio večeru, taman posla. Pored takvih da zavisiš mogla bi da krepaš od gladi, jer on je namiren, a ti, pa tvoj problem, dušo. Dakle, da, nije ostavio konobaru napojnicu. A to mnogo govori. Zaista mnogo. To su teške stipse, a stipsarluk u materijalnom smislu je zapravo samo manifestacija istog u emotivnom. A kad sam videla (ajoj, kako sam se smejala u sebi) kako drži ispresavijene novce na četiri dela, pa ih izvlači iz homoseksualne torbice (čitaj: pederuše), mislila sam da u toj torbici obitava i dvoglava aždaha, pa ne mreš ruku staviti, a da ne prođeš nekažnjeno. Pa onda ono, preko onog: „A je l’ hoćeš još nešto da popiješ?“ Bi ja, rekoh, može Chivas Regal. Kad preblede i sneveseli se, ko samu utvaru Hamletovog oca da je video. Kažem: „Ma, šalim se, znam da to probija tvoj skroman budžet“. A nije golja, samo je stipsa. Čuj, samo.

***

Rekoh mu, da, mogu da te odbacim do tvojih kola. Ko da sam pravo muško, a nisam. Mada, ljudskosti mi ne nedostaje, ali je to danas potpuna glupost. Ona priča, dobar i lud, znaš je od ranije, možda je i živiš, ko će ga znati. I tu, nakon tih par stotina metara vidim on ne izlazi iz mojih kola, a ja ga ne teram. Rekoh, ‘ajde da vidimo šta ćeš sad da uradiš. Skupio se ko sintetičke gaće posle iskuvavanje, mali mu moj Jugo. Mali, za šta? I sad kao, vidim ja hoće on mene da poljubi. O, moj Bože. Uvek isti scenario. Moraju da zapišaju teren. I poljubi on mene. A mene baš nešto, kako to lepo da kažem, zabole baš za to. I onda, kad krete da glumi neku usiljenu strast, kao iz priručnika, pa glava tamo, pa ‘vamo. Savitljiv mi je vrat, da, ali ne baš za 360 stepeni. Ne bih baš da mi se odšrafljuje glava. Ali, strast je strast, moj bato. A ljubljenje, ono, da, da te skroz proguta. Ne znam da li mi je to odvratnije ili ono kad zabalave sa sve žvalama u uglovima usana. Fuj. I tako, on ti krete ka mom međunožju. Ja ga gledam i lepo ga pitam: „Da li misliš da ćemo se bolje upoznati ako ti ja stavim ruku u gaće? Da ne gubimo vreme? A?“ On, šokiran, ne mož’ da veruje šta čuje. Mučila sam ga satima dok ga nisam pustila da ode. Zaslužio je. I posle, nije više bio zainteresovan da me vidi i čuje. Šta ću, propustila sam još jednu divnu priliku. A mogli smo živeti nesrećno do kraja života.

***

Htela sam da idem da mu izbušim gume, pa nisam. Mislim, ne bih da odgovaram za to. Jer, iako živimo u zemlji bez države, držim se one devize koja važi za lopove: „Malima se skida glava, a velikima kapa.“ A ja sam mala, pa ne bih da iskušavam silu sistema. Vrhunac „romantike“ je bio kada me je pitao da li sam se vozila u tako čemu kao što je njegov (automobil) skoro. I moj odgovor da nisam i da me ne zanima. Meni dobar ovaj moj. Kao, pazi sad ovo, mislio je da me provoza jedno kilometar, dva da osetim razliku. Kakav pičkopaćenik. No, ono što mene zaista muči je nešto drugo. Mislim da je seksualno agresivan i plašim se da neka druga žena neće to prepoznati i da će sesti u njegova kola, a onda je pitanje šta sve može da se desi. I u toj iznuđenoj igri u koju sam bila uvučena, na moju veliku sreću bila sam psihološki jača. Da li će neka druga žena biti dovoljno psihološki jaka? I ono što je ključno, prekršila sam Božiju volju koja mi je pokazala da ne treba da čačkam mečku, da ne treba ni da stupam u kontakt sa dotičnim; dakle, dobila sam znak STOP, veliki kao onaj saobraćajni i to sam prekršila. Htela sam da bude po mojoj volji. Pa, eto, bilo je. Jedno iskustvo više koje je moglo i da se izbegne.

Advertisements