#26 Crtice

Sećam se, prilikom čitanja dnevnika Dostojevskog, osetila sam njegovu nepomućenu veru prilikom boravka u zatvoru, a onda čitajući njegova dela, osetila sam svu stravu i užas koju je pretočio iz sebe. I to je deo njegovog bića, njegove senke, đavola, za koga ljudi uglavnom misle da je izvan, da vodi nebeske ratove sa Bogom, no, međutim, ne, on je u svakome od nas i često čuči na ramenu i začikava, provocira, umanjuje ljudsku snagu, a podstiče demonsku silu. Dostojevski je jedan od retkih pisaca koji je upravo živeo od onoga što je napisao, a da ni u jednom trenutku to nije uticalo na njega u smislu da doživi silaznu putanju i da se zakuca ispod crte. Pošto je teško iskusiti pojedine likove iz romana Dostojevskog, a ne ubiti ili ne biti ubijen, u smislu fizičkog smaknuća, zanimala me je njegova strast za kockanjem, uzgred kao porok i velika inspiracija za bar dva romana. Ali, kako osetiti strast, a ne uključiti se. Ne može se ostati po strani. Baš u to vreme, bila sam u pisanom kontaktu sa jednim kockarom koji mi je opisivao svoju neutaživu glad za kockanjem i savetovao me je kako se „pametno“ kockati. I rekao je: „Sve je u redu dok se kockaš zbog novca, dok te ne vuče strast!“ Ali, zar verovatnoća ishoda (dobitka tj. gubitka) nije presudna?! Kocka je izrazito adrenalinski „sport“, mentalna droga, i kockar, iako svestan ishoda – gubitka, uvek vuče dalje, jer voli da se osloni na apstraktno – sreću i „sad će da me krene“. Igrala sam blekdžek, sa virtualnim novcem (a koji novac danas nije virtualan?!) i osetila da je ljudska glupost neverovatan podsticaj u verovanju da ćeš da nadigraš elektronskog kockara, naštelovanog na uprosečen dobitak, odnosno jedini siguran ishod – dobitak kockarnice na duži rok.

***

Umro/la si tek kad umreš u sebi. Do tada ima te u tebi, čak iako te nema u drugima. Ti si bitan/na!

***

Kako je ova zemlja i kako su ovi ljudi plodno tle za ispiranje i peglanje sivih moždanih ćelija. Mada, ni po čemu nismo previše različiti od nekih drugih naroda, no ipak, najbolje poznajem svoj narod, od koga me na trenutke hvata ničim izazvana tuga i tek nešto ređe iskonska radost. Setila sam se Rebeke Vest i njenog Sivog sokola. Tu, međutim, samo u originalnom izdanju na engleskom postoje delovi koji argumentovano kritikuju našu narav, navike, ponašanja. Nekako, a s razlogom, prilikom prevođenja na srpski, izbegnuto je da se ti delovi prevedu, pa kao i uvek izvlačenjem iz konteksta dobije se neki drugi (željeni) smisao napisanog. Ne, ti zaista ne znaš šta je pisac hteo da kaže, ako njegova dela ne čitaš na njegovom jeziku. Jer, njegov jezik nije samo puko sredstvo pretakanja misli u reči. Njegov je jezik, jezik na kome on razmišlja. U njega je utkano čitavo kulturno-istorijsko nasleđe. Jezik je alat misli. I to me, iako se udaljavam od teme, uvek navodi da su pomisli, misli, od suštinskog značaja. Treba birati reči, kažu, ali pre toga, treba birati misli koje ti se motaju po glavi. Odnosno, ukrotiti svoje misli, zgrabiti ih za repove, nepotrebne potrpati u fioke mozga, a one fine, plemenite, pustiti iz glave kao jato rascvrkutanih ptica da se razlete, razmnože, osvetle put.

***

Žao mi je male Tijane (u stvari boli i tuge njenih roditelja), ali sada je tamo gde joj je mesto, na drugom svetu, izvan ovog lažljivog sveta. Muka je samo bila produžena, ali Tijana je sada tamo gde joj je mesto. Oni koji razmišljaju svakidašnje pomisliće da sam potpuno luda ali ja im ne mogu pomoći. Gospodo, pričamo o anđelu čuvaru. Sad vam verovatno još luđe zvuči ali ja vam ne mogu pomoći. Bog s Tijanom.

Advertisements