#27 Crtice

Dešava mi se kada ugledam zanimljivu osobu na ulici da počnem da je pratim. Učestalost zanimanja za osobu je neka njena neobičnost, nešto što je izdvaja iz gomile drugih koji ni po čemu nisu posebni. Da li se radi o svojstvenom načinu oblačenja, da li o nekom naročitom obeležju, što telesnom, što garderobnom. Zanima me gde ide, s kim će se naći, da li gleda ispred sebe, sa strane, kako hoda, na vrhovima prstiju, da li tabana, lebdi, ide polako ili žurno, ujednačenim ritmom, kratkim ili dugim koracima; da li zastaje, da li gleda u izloge i u koje izloge gleda; ako sretne nekog poznatog, kako se pozdravlja, u hodu ili drugačije, da li ne prepoznaje ili prepoznaje. Žene su mi uvek bile interesantnije za praćenje, jer muškarci češće idu ka cilju, neposredno, a kod žena je to nepredvidivo, često ne mogu ni da pretpostavim koje „prepreke“ na putu će prelaziti. Nekoliko puta su moja praćenja bila potpuni promašaj, jer je osoba ubrzo ulazila u gradski prevoz a to mi je već bilo previše, jer ipak je draž u hodanju a ne u vožnji u pretoplim, natrpanim autobusima; ili se pak predugo za moj ukus zadržavala u prodavnicama odeće, naročito kao sada kada su sezonska sniženja; i u parfimerijama, isprobavajući brojne testere do neprepoznatljivosti međusobnog mešanja kolonjskih voda i to uvek uz nepotrebno izvinjavanje i lažno obećanje prodavačici da će se vratiti kada im se mirisi „slože“ u glavi pa se odluče koji je za njih onaj pravi, pri tom nehajno mašući namirisanim tračicama parfema, koje su se jednim pokretom iz lepeze slagale u špil karata, kada nastupa trenutak potpunog komešanja njihovih različitosti. No, unutrašnjost tašnice ili njen džep lepše mirišu, a sve je to besplatno za mogućeg kupca, tj. profesionalnog razgledača. I svi su savršeno profesionalno ljubazni u radnjama skupih stvari.

***

A ljudi vole da im se prida pažnja i važnost, bez obzira što to nije to, već je to ciljana kupoprodajna dogovorna učtivost. Možda bi svi trebalo da budemo trgovci a što donekle i jesmo. Šta god ko ima da kupi ili proda je stalno na vidljivom i nevidljivom tržištu. Tako i ovih nekoliko žena koje su mi bile u vidokrugu, da, one su na ljudskoj pijaci, kao i svi drugi, onog trena kada napuste svoja četiri zida. Napolju je scena, unutra su kulise, iza kulisa smo mi, a iza nas je šta? Baš tada sam se setila opsednutosti žena da ih neki muškarac uvek posmatra. I to baš muškarac za koga, one eto, nisu zainteresovane. Ali, bitno je da ih muškarac posmatra, kakav god, mada bolje je da je „izgledan“, iako nedostižan, jer ako je „onako“ onda to ženama spušta cenu, pa kažu da ih uvek primete „neki bezveze tipovi“ i „neki šljakeri“, „matorani“, „klinci“, u svakom slučaju – neprikladni za njih.

***

Te večeri sam posmatrala svoju prijateljicu. I nisam htela, ljudski je, da joj kvarim doživljaj koji je ona zapazila kao takav, da se jedan mladi konobar u kafiću nasmešio značajno baš njoj. Nije, i nije potrebno da kažem kome jeste, ali tada joj je bila potrebna pažnja, ne njegova, nego Njegova koji nije prisutan danima, pa je ovog spazila kao takvog. A kada je plaćala račun, više joj se nije kezio, tako je rekla. Pomislih, nije ni pre toga, ali, ne, ne treba baš sve reći i kvariti nepostojeću sreću drugima. Čekala sam je u bašti dok je izmirivala račun i posmatrala petoricu sredovečnih muškaraca, od kojih je jedan držao u rukuma akustičnu gitaru, zapravo alatku za patetično zavođenje žena. Oko njega, reklo bi se, ta četvorica su kursisti, slušaju sa raširenim zenicama priče starog dunavskog vuka, da glavu treba iskositi, ispod oka ženu pogledati „onako“, kao značajno, malo naivno, malo iskusno, malo dečački, malo izazovno, i da je to kraći put do vedrog ženskog međunožja (ako se ti, ženo, ne smešiš, znaj da tvoj Venerin breg ima drugačiju dinamiku otvaranja) i par čaša vina da popuste društvene kočnice i lične frustracije. Ma idi.

***

– Izvini, bila sam nepodnošljiva te večeri. Uhvatilo me je. Ne vino, nego sam besna. Besna sam na njega.

– A što ne razgovaraš sa njim? Mislim, ne da urlaš, nego da razgovaraš.

– Ja čekam, čekam da se udenem u njegov život.

– Načekaćeš se u dugačkom redu dok ne kažeš šta Ti hoćeš, šta Tebi odgovara, na šta si Ti spremna. I šta nećeš. Ti si sebi na prvom mestu. Odnosno, trebalo bi tako da bude.

***

[On je zaljubljen u svog sina. Mislim, hej, zaljubljen. Razveden. Ostavio ženu jer je malo temperamentnija (čitaj: luda). Žena mu krv pije na tanku slamčicu i tek će. Bes i osveta ostavljene žene. Ne bila mu u koži. Mnogo radi. Para ima. Za sina. Normalno, žena ucenjuje stalno. Vremena nema. Za sebe, za druge. Kakav je? Kaže: „Pa, dobar je.“ Šta to znači? Dobar za šta, za koga, čemu? Ipak, da, pitala se, pa ne može biti sebična (a što da ne?!), pa šta da ona ima malo dete, pa… pa, vidiš, ne bi te ni pogledao, surova je to istina. Ovako, od žena se očekuje da bale nad svačijom malom i velikom decom i da se uklapaju u sudske rasporede viđanja deteta. I koji ono vikend si mu u planu? Kad ćeš stići na red? Ne, ti moraš imati razumevanja. Pa to čitav svet očekuje od tebe. Zar ćeš ih razočarati?]

***

U kolima, na parkingu, u retrovizoru popravljam šminku, pre nego što ću upaliti motor da krenemo, da je odbacim do OK korala, ona sa (ne)isukanim mačem ide na kasnovečernji, celonoćni dejt. Dobar seks je čudo, pravi amneziju do nepodnošljivosti besmisla svega ostalog što ne štima.

– Ideš negde sada?

– Da, idem kući.

– Popravljala si šminku, pa sam mislila…

– Ne ili da, ja to činim zbog sebe.

***

Ostavila sam je na raskrsnici, za divno čudo, svi iza mene su strpljivo čekali, niko nije bio nervozan i svirao što sam zaustavila saobraćaj na čistom zelenom. Dodala sam gas, brzo stigla kući i sve češće, svaki put, nakon susreta sa ženama, uvidim da sam srećna žena, iako spolja gledano, nemam puno toga u životu, bar ne ono što je po meri većine bitno. Tako sam prestala da „pratim“ druge, sada „pratim“ samo sebe. 😉 A druge posmatram kao likove iz romana koji je napisan ili će biti napisan.

Advertisements