#31 Crtice

Ušla sam u spavaću sobu. Na krevetu je dremuckao moj obnažen suprug, od glave do pete umazan nečim oker boje. Pomislila sam da je moguće da je pomerio pameću, jer ta boja me podseća na nešto, ali ipak to nije bilo to, jer se nije osećao nikakav neprijatan vonj; samo dašak kiselosti u neprovetrenoj prostoriji. Sa zebnjom sam mu se približila. Kažiprstom sam prešla preko njegovog oblog stomaka, prinela prst nozdrvama i osetila miris senfa. Dakle, moj muž je jedna obična dlakava viršla. Otkud je došao na takvu pomisao? Meškoljio se, otvarao kapke lagano, privukao me k sebi i prošaputao: „Moja krsta su sad sasvim dobro.“

Inspiracija: Senfom protiv bolova

***

Ne razumem zašto je odjednom navaljivao da odemo na pijacu i kupimo maline. Nikada nije voleo maline, već divlje kupine. Čak je umeo naširoko da govori o tome kako su kultivisane voćke potpuno beskorisne, čak štetne za ljudski organizam, zbog svih otrova koje su ugrađene u njih usled prekomernog prskanja hemikalijama. Predložio mi je da odemo kolima do Arilja, da kupimo maline na veliko. Upitala sam ga, da li to znači da ćemo da pravimo slatko, pekmez, sok od malina. „Ne, draga moja, to znači da ćemo, jer nemam ništa protiv da mi se ti pridružiš, da jedemo samo maline u narednih mesec dana.“ Gledala sam ga u neverici. Da jedemo samo maline? Da li se radi o nekoj pomodnoj dijeti, pitala sam se. I otkad on drži bilo kakve dijete?

Inspiracija: Maline su dobre za plodnost muškarca

***

„Odlučio sam, nastavljam da pušim cigarete“, u dahu je izgovorio. Nadala sam se da će ovog puta biti dosledan i da će istrajati u svom nepušačkom stažu. Prošlo je šest meseci od kako je ostavio duvan. Istina, prvih mesec dana je bio nepodnošljiv. Sve mu je smetalo. Imao je poteškoća sa spavanjem i čestim promenama raspoloženja. Bio je čas ushićen, čas potišten. Često je, veoma nervozan, izlazio noću da se šeta i jedva je uspeo da odoli izazovu da ne kupi cigarete na obližnjoj trafici. Skoro ništa se nije promenilo nabolje ni u naredna dva meseca. Kada mi je njegovo ponašanje postalo neizdrživo, kupila sam mu elektronsku cigaretu. Nije bio naročito oduševljen, ali s vremenom ju je prihvatio kao spasonosno rešenje. I sad se pitam, otkud odjednom ovakakav zaokret?

Inspiracija: Elektronske cigarete su kancerogene?

Advertisements

#30 Crtice

Danas sam drugi put u poslednjih nekoliko dana ušla u jednu prodavnicu obuće. Razlog su izrazito udobne a uz to i veoma lepe poluduboke ravne cipele izrađene od kože meke poput najfinijih rukavica. Potajno sam se nadala da ću zateći precrtanu osnovnu cenu i da će biti upola niža. Međutim, pripadaju ovogodišnjoj jesenjoj kolekciji. Iako sam znala da neću da ih kupim, probala sam ih. Htela sam da znam da li nešto propuštam. Zaključila sam da svakako nisu vredne novca za koji se prodaju. Tada sam počela razgovor sa vrlo uljudnim prodavcem, što je, razume se, retkost u današnje vreme. Uglavnom, akademski mi je objasnio da je umanjena prisutnost iole udobnih cipela upravo srazmerna činjenici da mnoge žene, takoreći bespogovorno, prate modne trendove, i da se zimske čizme zamenjuju letnjim, podjednako kao i cipelama koje svojim oblikom nagoveštavaju sklonost ka mogućnosti bavljenja najstarijim zanatom, ili nemanju nikakvog smisla za lepo. O zlopaćenju, kojem je svod stopala izložen usled neprirodnog opterećenja, izlišno je govoriti. Koliko tek kičma trpi, to samo ona zna. Rasprava je mogla da potraje, ali prodavac je morao da usluži prispelu klijentelu. Saznala sam da su trenutno apsolutni modni krik cipele sa bodljama.

***

Kada su se otvorila vrata, u predvorju druge radnje, dočekao me je sportski obučen čovek srednjih godina iz obezbeđenja. Kako prvi put ulazim u taj prostor, posve mi je bilo nejasno da li da se uputim stepenicama naviše ili naniže. Ljubazno i nesvrsishodno mi je objasnio da nije potpuno siguran šta se gde nalazi, pokazujući rukom na policu levo od ulaza sa najnovijim modelima cipela po astronomskim cenama, koje bi možda mogle da mi skrenu pažnju. Zahvalila sam mu se ni na čemu i popela se uz stepenice. Preda mnom je zablještalo more svakojake obuće. Zaposleni, okupljeni iza pulta, su bili zauzeti međusobnim ćaskanjem, tako da je moj pozdrav ostao neprimećen, što je, razume se, uobičajeno u današnje vreme. Posle nekoliko minuta jedan momak mi se nehajno obratio sa merdevina i skrenuo mi pažnju da zapravo gledam muške modele. Kao da ne znam šta gledam. Ljubazno sam se nasmešila i saglasila se sa njim da ću otići u deo prodavnice gde je izložena ženska obuća. Nije me nimalo iznenadilo što su ženski modeli u stvari muški modeli, ali manjih brojeva. Probala sam jedan par obuće, koje su delimično nalik sportskim cipelama, a delimično nalik patikama. Iako je cena bila snižena i time prihvatljiva, i dalje mi se činilo da ne vrede toliko. Jer, i za upola cene morale bi da mi stoje na stopalima kao salivene, što nije bio slučaj, jer su mi bile preširoke. Uzgred, niko nije znao da mi objasni zašto na jednoj patici postoji par pertli. Nasmejala sam se slatko u sebi kada sam čula komentar prodavačice da je to zbog ukrašavanja. Isprepletena siva i crna pertla teško mogu da izgledaju lepo. Pogotovo što su od različitih materijala i različite debljine. No, pertle je uvek moguće zameniti. One ne koštaju puno. Beli đon na crnim cipelama je neisplativo menjati. A povrh svega nervirala me je izveštačenost prodavačice. „I šta smo odlučili, kupujemo?“, sa oduženim slovom o. Mi? Ti i ja? Kolokvijalno. Ja i ja. Neko drugi, itd.

***

Pred ko zna kojim izlogom po redu, desilo se ono što najčešće govori u prilog tome da je kupovina na pomolu. Ugledala sam patike-cipele koje su mi privukle pažnju. Cena je bila više nego pristupačna i bila je uslovljena izradom – od veštačkih materijala. Dočekala me je narodski neposredna i vanredno srdačna prodavačica. To je stvarno retkost. Jedna u milion. To je onaj osećaj kada ulaziš u nečiju kuću kao rado viđen gost. Takvi ljudi mogu da prodaju svakome šta god hoće. Oko mene nije imala potrebe mnogo da se zauzima, jer sam znala da ću da ih kupim. Samo je doprinela jednom lepom utisku. Usput, posmatrala sam njeno ponašanje kada je u radnju ušla jedna baka sa unukom. Da se samo baka pitala, možda bi i kupila baletanke za koje nije bila najsigurnija da ih hoće, ali unuka je određivala baki šta da kupi. A danas stariji moraju da slušaju decu. To se svakako promenilo poslednjih desetleća. Izašla sam zadovoljna, što kupovinom za veoma skromnu svotu novca, što ponašanjem prodavačice, kod koje je neodvojivo privatno od profesionalnog, ali baš to daje ljudsku notu i toplinu.

#29 Crtice

U oronulim zgradicama obitavaju pokretni starčići i starice i naizgled je živahno, ali istovremeno i turobno. Živost, koja provejava, ponajpre proističe iz prisustva domaćih mačaka. Pojedini korisnici se plaše mačaka, ali mačke umeju da namirišu kome su potrebne i od koga imaju koristi. Tako se neke mačke baškare po stočićima na terasicama, a neke čekaju ispod terasa, jer je vreme ručka.

Spuštajući se niz strminu, ka poslednjoj zgradi u nizu i ujedno najtužnijem odeljku staračkog doma, na klupici kraj pešačke staze ugledala sam raščupanu stariju ženu zabludelog pogleda. „Ćero, daj mi nešto da pojedem, tako mi je muka.“ I ne bila ti muka. Iz pletene korpe izvadila sam činijicu, otvorila poklopac i poređala joj na dlan nekoliko grozdova. „Otkad nisam jela grožđe. Hvala ti, kao najrođenijoj.“

U jednoj sobi stacionara leže tri stare žene. Žena koja nosi naočare tamnog okvira je tamo dve i po godine. Saopštila je da je veoma radosna što će uskoro moći ponovo da hoda, iako je svesna da to što je sve starija i nije neka prednost. Dodala je da vredno vežba i da svakodnevno ustaje i sedi u invalidskim kolicima, ali još uvek ne želi da napusti sobu. Žena koja leži u najmračnijem uglu retko kada išta progovara. Ovog puta mi je rekla: „Ćero, ljubim te, dodaj mi ovaj gajtan, da mogu da pozovem sestru.“ „Da zovem sestru, treba vam?“ „Ne, samo mi to dodaj.“ Prihvatila je gajtan sa dugmencetom za uzbunu, i na tren mi se učinilo da je spokojna, jer, kako je kazala, uzaludan je posao dozivati sestre. Ponekada je potrebno i pola sata da se neka odazove. Došla sam da posetim ženu koja leži do prozora. To je najsvetliji deo sobe, koliko je to moguće, jer je soba na severnoj strani sveta. Izgledala mi je puno bolje nego prilikom prethodne posete. No, to što je izgledala bolje nije samo prosto poređenje prideva – od dobrog, jer je početno stanje bilo užasno. Miris dekubitisa je bio nepodnošljiv. Veoma je bilo bolno saznanje koliko su ljudi zahvalni za najmanju sitnicu koju im učiniš onda kada su potpuno zavisni od drugih.

Bio je to divan dan. Divan dan za umiranje. Dobro je što je neizbežno uvek iznenadno. Uvidela sam neopravdanost ljudskog strahovanja spram smrti. No, ti strahovi su neuporedivo manji spram straha od života. Jedini nedostatak starosti naspram mladosti je što prvopomenuta smrt posmatra kao izvesnost, a potonja kao neizvesnost. Život, međutim, ne poznaje tu vrstu ustrojstva. Svi su podjednako izloženi svemu. Da li je utopija kada pomislim da bi ovozemaljski svet bio potpuno drugačiji da svako živi kao da mu je svaki dan poslednji dan u životu, pod pretpostavkom da je nadahnut najplemenitijim namerama i delima.

Fajnali, hiz nejm iz Lazar Krstić

Poznato nam je, a što može da se pročita po svim internet portalima, da je izvesni Lazar Krstić prihvatio mesto ministra finansija u Vladi republike Srbije. Ko je pratio vesti imao je prilike da pročita srceparajuću priču o tome kako je pomenuti Lazar hteo tokom leta 2006. da volontira u majčici Srbiji tj. u vladi Srbije ili pak Ministarstvu spoljnih poslova, ali ga tadašnji zlikovci na vlasti nisu (sirotog) ni udostojili odgovorom. Odnosno, kako je naveo Krstić:

„Sa grupom kolega sa Jejla poslao sam, na primer, zahtev Ministarstvu inostranih poslova i Vladi Srbije, u kojima molimo za dozvolu da posle prve godine studiranja, dobrovoljno radimo. Jasno je bilo da ne želimo da radimo neke velike poslove, već bilo šta, da raznosimo poštu ili fotokopiramo razne papire.“

Pokušajte da zamislite ambicioznog studenta sa Jejla koji želi tokom leta da raznosi poštu ili da fotokopira papire u Vladi Srbije? Nešto ipak piše u tim silnim dopisima, zar ne?

Lazar Krstić ima 29 godina, baš koliko je imao i Nikola Selaković prošle godine, kada je imenovan za ministra pravde. Ne mislimo da među njima treba da tražimo ikakvu podudarnost. Međutim, nalazimo da je veoma zanimljivo ono što se prema našim shvatanjima graniči sa potpunom glupošću, a to je da ključnim ministarstvima upravljaju – balavci. To što je neko, poput Lazara, diplomirao na, kako se smatra, prestižnom Jejl univerzitetu, može da nas uputi da je imao zamisao da ostvari uspešnu karijeru. Svakako, govori i o upornosti i usredsređenosti na cilj. Može se prepoznati i „dobar apetit“. To što Lazar Krstić radi u njujorškom Mekinsiju (McKinsey) je isto zanimljiv podatak. Božidar (ili kako mu je narod tepao: Boža) Đelić je upravo odatle stigao na istu poziciju, pre desetak godina. Nastavak je svima poznat. Izvestan nesvesni glas nam je šapnuo, kada smo pogledali fotografiju Lazara Krstića: „Gledaj ga samo, isti Boža Đelić. Samo puno mlađi, razume se.“

U političkoj stranci, kao što je Srpska napredna stranka, u kojoj je (poznato nam je) Aleksandar Vučić [inače prvi (kako to mora po definiciji da se naglasi) potpredsednik vlade] sve i svja, a koji je pregovarao sa Krstićem, su mahom preodeveni radikalski kadrovi. Ukoliko se neko drugačiji prešao i prišao klanu neandertalaca, imao je dve mogućnosti, da im se pridruži ili da pobegne glavom bez obzira. To je, takođe, partija koja ima puno ljudi koji su uspeli da završe čak i osmogodišnje obrazovanje, te u kojoj se mogu sresti stručnjaci u oblasti pečenja prasića, izlivanja veštačkih noktiju, hidro i elektro zanatlije koji uspešno izvode radove u zgradama koje se zidaju bez građevinske dozvole. Uglavnom, rečju, sve sâm prosvećen kadar, odnosno indiskretna odbojnost plebsa (aka diskretan šarm buržoazije).

Ko se zaleteo da pročita ovaj tekst će se možda zapitati u kakvom je odnosu prethodni pasus sa Lazarom Krstićem. Prethodni pasus je skica profila SNS-ovih članova, a mi se pitamo šta jedan (belo)svetski kadar traži u takvom okruženju? Da li je Krstić zaista toliko iskusan da sa 29 godina života i oko pet godina radnog iskustva bude ministar finansija? Ili je samo alav na pozicije i ono što one mogu da donesu (ali i da oduzmu)? Možda je tipičan karijerista. Da li će Krstić biti vašarski zec Aleksandra Vučića? Ta mogućnost je izglednija. Prednost upošljavanja mladih ljudi na ministarske pozicije je što prevejani lisci skoro neopaženo vuku konce (i za nos ovce) iz pozadine. Uvek treba u prvi plan isturiti mlade budale koje su željne slave.

Nedoumica bi mogla da se reši promišljanjem na temu: da li bi u svom preduzeću (pod uslovom da to nije šatro preduzeće srpskog gedžovana) zaposlio mladog i poslovno nedovoljno iskusnog diplomca sa prestižnog univerziteta ili poslovno (i životno) iskusnog (podrazumeva se) starijeg čoveka koji je završio možda ne tako prestižan fakultet, a da ti svi dalji poslovni koraci (procvat ili propast) zavise od takve odluke?

Neka od nagradnih pitanja za, na primer, milion zelenih dolara bi mogla da glase: Ko šalje Lazara Krstića u Srbiju? Čije planove će da sprovodi? Možete i sami da smišljate pitanja i da tražite odgovore. To je čak poželjno.

2006. godine, Lazar Krstić je dao intervju (Srbi osvajaju Jejl) za internet novine „Srpska dijaspora“, u kome, između ostalog, piše:

„Pratim sve što se kod kuće dešava i razmišljam da se vratim. Nekako mi je bolje da radim i živim u Srbiji za 6.000 evra godišnje, nego da ginem od posla u Americi za 60.000 dolara godišnje.
Imam još još tri semestra do kraja studija, to je manje od godinu i po dana. U dilemi sam kuda da idem posle sa diplomom Univerziteta Jejl. Trećina ljudi koji diplomiraju na Jejlu radi posle studija i to u finansijskim institucijama i konsultantskim kućama. Tu su plate dosta visoke, mada je radno vreme sumanuto, jer se radi po sto sati nedeljno. Tako se u SAD živi I radi dve-tri godine, i potom me radi specijalizacije ide u biznis školu, da biste krenuli za svojim poslom I pravili poslovnu karijeru. Druga trećina diplomaca odlazi na postdiplomske studije, koje u SAD traju šest godina. Posle čega sledi akademska karijera. Preostala trećina diplomaca se, obično zaposli u nekim nevladinim organizacijama, a ostali guraju neku svoju priču ili iz SAD odu na rad u inostranstvo.
Ja sam u procepu, uhvaćen između svega toga, jer me moj akademski profil gura u postdiplomske studije, a moja želja da budem poslovna i intelektualna elita me nagoni da tražim poslove u finansijskoj industriji. Spreman sam i da se otisnem da radim neku svoju priču, ali je pitanje gde?
Lagano dolazi vreme kada ću morati da se definitivno odlučim da li ću upisati postdiplomske studije, da li ću ostati u Americi ili ću da se vratim u Srbiju da bavim biznisom i nekom vrstom društvenog aktivizma… Možda politikom? Videćemo? – rekao nam je na kraju susreta Lazar Krstić, jedan od najperspektivnijih studenata na elitnom univerzitetu Jejl u Americi.“