Fajnali, hiz nejm iz Lazar Krstić

Poznato nam je, a što može da se pročita po svim internet portalima, da je izvesni Lazar Krstić prihvatio mesto ministra finansija u Vladi republike Srbije. Ko je pratio vesti imao je prilike da pročita srceparajuću priču o tome kako je pomenuti Lazar hteo tokom leta 2006. da volontira u majčici Srbiji tj. u vladi Srbije ili pak Ministarstvu spoljnih poslova, ali ga tadašnji zlikovci na vlasti nisu (sirotog) ni udostojili odgovorom. Odnosno, kako je naveo Krstić:

„Sa grupom kolega sa Jejla poslao sam, na primer, zahtev Ministarstvu inostranih poslova i Vladi Srbije, u kojima molimo za dozvolu da posle prve godine studiranja, dobrovoljno radimo. Jasno je bilo da ne želimo da radimo neke velike poslove, već bilo šta, da raznosimo poštu ili fotokopiramo razne papire.“

Pokušajte da zamislite ambicioznog studenta sa Jejla koji želi tokom leta da raznosi poštu ili da fotokopira papire u Vladi Srbije? Nešto ipak piše u tim silnim dopisima, zar ne?

Lazar Krstić ima 29 godina, baš koliko je imao i Nikola Selaković prošle godine, kada je imenovan za ministra pravde. Ne mislimo da među njima treba da tražimo ikakvu podudarnost. Međutim, nalazimo da je veoma zanimljivo ono što se prema našim shvatanjima graniči sa potpunom glupošću, a to je da ključnim ministarstvima upravljaju – balavci. To što je neko, poput Lazara, diplomirao na, kako se smatra, prestižnom Jejl univerzitetu, može da nas uputi da je imao zamisao da ostvari uspešnu karijeru. Svakako, govori i o upornosti i usredsređenosti na cilj. Može se prepoznati i „dobar apetit“. To što Lazar Krstić radi u njujorškom Mekinsiju (McKinsey) je isto zanimljiv podatak. Božidar (ili kako mu je narod tepao: Boža) Đelić je upravo odatle stigao na istu poziciju, pre desetak godina. Nastavak je svima poznat. Izvestan nesvesni glas nam je šapnuo, kada smo pogledali fotografiju Lazara Krstića: „Gledaj ga samo, isti Boža Đelić. Samo puno mlađi, razume se.“

U političkoj stranci, kao što je Srpska napredna stranka, u kojoj je (poznato nam je) Aleksandar Vučić [inače prvi (kako to mora po definiciji da se naglasi) potpredsednik vlade] sve i svja, a koji je pregovarao sa Krstićem, su mahom preodeveni radikalski kadrovi. Ukoliko se neko drugačiji prešao i prišao klanu neandertalaca, imao je dve mogućnosti, da im se pridruži ili da pobegne glavom bez obzira. To je, takođe, partija koja ima puno ljudi koji su uspeli da završe čak i osmogodišnje obrazovanje, te u kojoj se mogu sresti stručnjaci u oblasti pečenja prasića, izlivanja veštačkih noktiju, hidro i elektro zanatlije koji uspešno izvode radove u zgradama koje se zidaju bez građevinske dozvole. Uglavnom, rečju, sve sâm prosvećen kadar, odnosno indiskretna odbojnost plebsa (aka diskretan šarm buržoazije).

Ko se zaleteo da pročita ovaj tekst će se možda zapitati u kakvom je odnosu prethodni pasus sa Lazarom Krstićem. Prethodni pasus je skica profila SNS-ovih članova, a mi se pitamo šta jedan (belo)svetski kadar traži u takvom okruženju? Da li je Krstić zaista toliko iskusan da sa 29 godina života i oko pet godina radnog iskustva bude ministar finansija? Ili je samo alav na pozicije i ono što one mogu da donesu (ali i da oduzmu)? Možda je tipičan karijerista. Da li će Krstić biti vašarski zec Aleksandra Vučića? Ta mogućnost je izglednija. Prednost upošljavanja mladih ljudi na ministarske pozicije je što prevejani lisci skoro neopaženo vuku konce (i za nos ovce) iz pozadine. Uvek treba u prvi plan isturiti mlade budale koje su željne slave.

Nedoumica bi mogla da se reši promišljanjem na temu: da li bi u svom preduzeću (pod uslovom da to nije šatro preduzeće srpskog gedžovana) zaposlio mladog i poslovno nedovoljno iskusnog diplomca sa prestižnog univerziteta ili poslovno (i životno) iskusnog (podrazumeva se) starijeg čoveka koji je završio možda ne tako prestižan fakultet, a da ti svi dalji poslovni koraci (procvat ili propast) zavise od takve odluke?

Neka od nagradnih pitanja za, na primer, milion zelenih dolara bi mogla da glase: Ko šalje Lazara Krstića u Srbiju? Čije planove će da sprovodi? Možete i sami da smišljate pitanja i da tražite odgovore. To je čak poželjno.

2006. godine, Lazar Krstić je dao intervju (Srbi osvajaju Jejl) za internet novine „Srpska dijaspora“, u kome, između ostalog, piše:

„Pratim sve što se kod kuće dešava i razmišljam da se vratim. Nekako mi je bolje da radim i živim u Srbiji za 6.000 evra godišnje, nego da ginem od posla u Americi za 60.000 dolara godišnje.
Imam još još tri semestra do kraja studija, to je manje od godinu i po dana. U dilemi sam kuda da idem posle sa diplomom Univerziteta Jejl. Trećina ljudi koji diplomiraju na Jejlu radi posle studija i to u finansijskim institucijama i konsultantskim kućama. Tu su plate dosta visoke, mada je radno vreme sumanuto, jer se radi po sto sati nedeljno. Tako se u SAD živi I radi dve-tri godine, i potom me radi specijalizacije ide u biznis školu, da biste krenuli za svojim poslom I pravili poslovnu karijeru. Druga trećina diplomaca odlazi na postdiplomske studije, koje u SAD traju šest godina. Posle čega sledi akademska karijera. Preostala trećina diplomaca se, obično zaposli u nekim nevladinim organizacijama, a ostali guraju neku svoju priču ili iz SAD odu na rad u inostranstvo.
Ja sam u procepu, uhvaćen između svega toga, jer me moj akademski profil gura u postdiplomske studije, a moja želja da budem poslovna i intelektualna elita me nagoni da tražim poslove u finansijskoj industriji. Spreman sam i da se otisnem da radim neku svoju priču, ali je pitanje gde?
Lagano dolazi vreme kada ću morati da se definitivno odlučim da li ću upisati postdiplomske studije, da li ću ostati u Americi ili ću da se vratim u Srbiju da bavim biznisom i nekom vrstom društvenog aktivizma… Možda politikom? Videćemo? – rekao nam je na kraju susreta Lazar Krstić, jedan od najperspektivnijih studenata na elitnom univerzitetu Jejl u Americi.“

Advertisements