#29 Crtice

U oronulim zgradicama obitavaju pokretni starčići i starice i naizgled je živahno, ali istovremeno i turobno. Živost, koja provejava, ponajpre proističe iz prisustva domaćih mačaka. Pojedini korisnici se plaše mačaka, ali mačke umeju da namirišu kome su potrebne i od koga imaju koristi. Tako se neke mačke baškare po stočićima na terasicama, a neke čekaju ispod terasa, jer je vreme ručka.

Spuštajući se niz strminu, ka poslednjoj zgradi u nizu i ujedno najtužnijem odeljku staračkog doma, na klupici kraj pešačke staze ugledala sam raščupanu stariju ženu zabludelog pogleda. „Ćero, daj mi nešto da pojedem, tako mi je muka.“ I ne bila ti muka. Iz pletene korpe izvadila sam činijicu, otvorila poklopac i poređala joj na dlan nekoliko grozdova. „Otkad nisam jela grožđe. Hvala ti, kao najrođenijoj.“

U jednoj sobi stacionara leže tri stare žene. Žena koja nosi naočare tamnog okvira je tamo dve i po godine. Saopštila je da je veoma radosna što će uskoro moći ponovo da hoda, iako je svesna da to što je sve starija i nije neka prednost. Dodala je da vredno vežba i da svakodnevno ustaje i sedi u invalidskim kolicima, ali još uvek ne želi da napusti sobu. Žena koja leži u najmračnijem uglu retko kada išta progovara. Ovog puta mi je rekla: „Ćero, ljubim te, dodaj mi ovaj gajtan, da mogu da pozovem sestru.“ „Da zovem sestru, treba vam?“ „Ne, samo mi to dodaj.“ Prihvatila je gajtan sa dugmencetom za uzbunu, i na tren mi se učinilo da je spokojna, jer, kako je kazala, uzaludan je posao dozivati sestre. Ponekada je potrebno i pola sata da se neka odazove. Došla sam da posetim ženu koja leži do prozora. To je najsvetliji deo sobe, koliko je to moguće, jer je soba na severnoj strani sveta. Izgledala mi je puno bolje nego prilikom prethodne posete. No, to što je izgledala bolje nije samo prosto poređenje prideva – od dobrog, jer je početno stanje bilo užasno. Miris dekubitisa je bio nepodnošljiv. Veoma je bilo bolno saznanje koliko su ljudi zahvalni za najmanju sitnicu koju im učiniš onda kada su potpuno zavisni od drugih.

Bio je to divan dan. Divan dan za umiranje. Dobro je što je neizbežno uvek iznenadno. Uvidela sam neopravdanost ljudskog strahovanja spram smrti. No, ti strahovi su neuporedivo manji spram straha od života. Jedini nedostatak starosti naspram mladosti je što prvopomenuta smrt posmatra kao izvesnost, a potonja kao neizvesnost. Život, međutim, ne poznaje tu vrstu ustrojstva. Svi su podjednako izloženi svemu. Da li je utopija kada pomislim da bi ovozemaljski svet bio potpuno drugačiji da svako živi kao da mu je svaki dan poslednji dan u životu, pod pretpostavkom da je nadahnut najplemenitijim namerama i delima.

Advertisements