Pripremne radnje u slučaju jedinog izvesnog događaja

„Zamislite, molim vas, eto baš pre nekoliko dana bila mi je u kancelariji jedna postarija gospođa. I to po ko zna koji put. Znate li šta je tražila od mene?!“

„Niti slutim.“

Rekla je upravo ovako: „Gospodine, vi ste pravnik, vi znate; hoću da se odredi, da je desna polovina groba moja, a leva polovina pripada mojoj sestri.“

Onda je gospodin pravnik mahao i mahao rukama po vazduhu, kao da miluje vetar ili rasteruje dosadne insekte. Preklopio je ruke na stolu, opustio ramena, podigao glavu i progovorio:

„Draga gospođo, idealne polovine nisu fizički deljive celine; to vam je sve apstraktno. Čak nije ni idealno, a nije ni polovina.“

Rekao je da je bezuspešno pokušavao da razuveri dotičnu gospođu da će na kraju biti mesta za obe, i da se jedino redosled ne može znati unapred. Gospođa je bila, kao što su ljudi obično skloni tome, uverena da je baš ona druga po redu.

***

„Gospođo, nemojte brinuti ništa. Samo je potrebno da na osnovu potvrde koju ćemo vam izdati pokrenete ostavinski postupak i kada se sve okonča vi ćete doći kod nas i mi ćemo potpisati ugovor, te ćete postati nosilac prava korišćenja na grobnom mestu.“

„Dobro, ali šta ako drugi naslednici ospore moje pravo na sahranjivanje.“

„To je moguće, ali moguće je i da se međusobno dogovorite ko će biti nosilac.“

„Moguće je i da se ne dogovorimo. Šta da činim u tom slučaju?“

„To nije nikakva poteškoća. Možete svi koliko vas ima da budete nosioci. No, ispričaću vam nešto.“

Gospođi se lice ozarilo kao nekada kada se kao devojčica radovala novoj lutki ili velikoj čokoladi sa lešnicima. Bilo je nečeg detinje naivnog u iskričavom osmehu.

„Šta ste hteli da mi ispričate?“

„Naime, verovali ili ne, imao sam slučaj da je na jednom grobnom mestu bio čak 221 nosilac prava korišćenja. Apsurd, ali istina. I još nešto, skoro je bila jedna dama u vrlo zrelim godinama i zamislite, raspitivala se o grobu gde je sahranjen njen predak i to davne 1930. godine. Razume se, malo sam se našalio i upitao je što je toliko čekala, što je nije bilo do sada. Bilo joj je malo neprijatno i samo je izustila da misli da joj se bliži trenutak, a da takve neodložne stvari valja regulisati na vreme.“

***

„Dakle, šta je vama bio Živan?“

„Pradeda.“

„Dobro, onda, pošto je Živan nosilac prava, prvo je potrebno da pribavite njegovu umrlicu.

„Ajoj, ali vidite li vi kad je Živko umro?! Gde da nađem njegovu umrlicu?“

„Bez brige, pa mi pronalazimo umrlice i iz druge polovine XIX veka.“

„Sad mi je lakše.“

„I tako redom, pribavljate dokumenta sve dok ne dođete do sebe, da se vidi nasledni niz.“

***

„Zašto piše da niko više nema prava da se sahrani u ovom grobu?“

„Zato što je troje njih sahranjeno.“

„Dobro, ali zar ne postoji određen broj godina koji treba da prođe, pa posle opet može?“

„Treba da prođe bar 10 godina, a i tada se rade ekshumacije, pa se ostaci pokojnika stavljaju u stranu… No, dešava se, da, naravno, da se pojavi potreba i ranije i u tom slučaju je moguće da, ali znate, ako je limeni sanduk…“

„Nije limeni sanduk.“

„Dobro je, pošto, malo mi je bezveze da vam to kažem, ali leš se u njemu sporije raspada. U svakom slučaju, kada je mnogo ranije potrebno otvoriti grob, razumete, to baš nije zgodno, osim kad se mora, jer je pokojnik još uvek da tako kažem – ‘svež'“.

„Hvala vam, zaista mi se ne žuri, samo me zanima sve to s pravnog aspekta.“

Advertisements

Hulio Kortasar: Priča bez naravoučenija

Jedan čovek prodavao je povike i parole, i posao mu je išao dobro, iako su se mnogi cenkali i tražili popust. Čovek je skoro uvek popuštao, i tako je uspevao da proda mnogo povika uličnim prodavačima, izvestan broj uzdaha koje su kupile gospođe rentijerke, kao i reči za lozinke, slogane, uvodnike i kalambure.
Najzad, saznavši da je kucuo čas, čovek je zamolio da bude primljen kod tirančića svoje zemlje, koji je ličio na sve svoje kolege, i koji ga je primio, okružen generalima, sekretarima i šoljama kafe.
— Došao sam da vam prodam vaše poslednje reči — reče čovek — One su vrlo bitne, jer nećete uspeti da ih nađete u pravi čas, a međutim biće potrebno da ih izgovorite u poslednjem trenutku, da biste napravili zaokružen osvrt na jednu istorijsku sudbinu.
— Prevedi šta kaže — naredi tirančić svom tumaču.
— Govorio je, argentinski, Ekscelencijo.
— Argentinski? A zašto ga nisam razumeo?
— Razumeli ste vi vrlo dobro — reče čovek. Ponavljam, da sam došao da vam prodam vaše poslednje reči.
Tirančić, kao što je to običaj u sličnim prilikama, i savladavajući se da ne zadrhti, naredi da uhapse čoveka i zatvore ga u posebnu ćeliju, kakve vlada uvek ima na raspolaganju.
— Šteta — reče čovek dok su ga odvodili. Kad kucne čas vi ćete zaista poželeti da izgovorite svoje poslednje reči, a trebalo bi da ih kažete kako bi napravili zaokružen osvrt na jednu istorijsku sudbinu. Hteo sam samo da vam prodam ono što ćete poželeti da kažete, bez ikakve podvale. Ali, pošto ne prihvatate ponudu, kad dođe trenutak da one siđu sa vaših usana po prvi put i prirodno, vi nećete umeti da ih izgovorite.
— Zašto ne bih mogao, ako su to reči koje moram želeti da kažem? — upita tirančić, koji je već uzeo drugu šolju kafe.
— Zato što vam strah neće dozvoliti — reče čovek tužno — Imaćete konopac oko vrata, bićete samo u košulji i tresti se od straha i hladnoće, zubi će vam cvokotati i nećete moži da izgovorite ni reč. Krvnik i saradnici mu, među kojima će se naći i poneki od ove gospode, sačekaće iz pristojnosti par minuta, ali kada iz vaših usta izađe prvi jecaj isprekidan štucavicom i molbama za oprost (jer to ćete ipak uspeti da izgovorite) izgubiće strpljenje i obesiti vas.
Veoma ozlojeđeni saradnici, a naročito generali, orkužiše tirančića i zamoliše da se ovaj čovek odmah strelja. Ali tirančić ih odgurnu, bled kao smrt, i zatvori se sa čovekom da otkupi svoje poslednje reči.
U međuvremenu, generali i sekretari, jako povređeni ovakvim tretmanom, pripremiše pobunu i sledećeg jutra uhvatiše tirančića dok je jeo grožđe u svojoj omiljenoj senici. Ubiše ga dok je jeo, jednim hicem, da ne bi uspeo da izgovori svoje poslednje reči. Zatim pohitaše da traže čoveka koji se izgubio iz vladinih prostorija, i ne prođe mnogo a njega nađoše kako šeta tržnicom i prodaje najave vašarskim akrobatima. Strpaše ga u zatvorska kola, odneše u tvrđavu i zlostavljaše da bi otkrio koje bi mogle biti poslednje tirančićeve reči. Ne mogavši da mu iznude priznanje, ubiše ga udarcima nogu.
Ulični prodavači koji su bili kupili uzvike nastavili su da ih uzvikuju na uglovima, a jedan od tih uzvika kasnije je poslužio kao parola za kontrarevoluciju koja je likvidirala generale i sekretare. Neki su pred smrt nejasno pomislili da je sve to bio u stvari jedan glupi lanac nejasnoća i da su se reči i uzvici mogli samo prodavati, ali ne i kupiti, iako izgleda neshvatljivo. I dok su svi trunuli, i tirančić i čovek i generali i sekretari, uzvici su s vremena na vreme odzvanjali na uličnim trgovima.

[Hulio Kortasar: Priručnik za pevanje i plakanje, izdavač DIGP „Prosveta“, Niš, 2001., str. 56-58. Prevela sa španskog Mirjana Božin]

Možda je moglo da bude drugačije

Stigla je iznenada, iako mi se činilo da je prividna naglost bila uslovljena mojim neprepoznavanjem njenog dejstvovanja. Njemu, pak, izgleda mi, nije bila strana, ni nepozvana. On joj je hitao u susret nekoliko proteklih godina. Da li su se pre toga makar u prolazu sreli, ne znam; i ako jesu, kako je izgledao taj susret. Da li ga je upozoravala na svoje postojanje ili ga je ohrabrivala da joj se pridruži, ni to ne znam. Ništa mi nije rekao. Samo je govorio o nevažnim stvarima i nebitnim ljudima, o prolaznostima na koje se govorni jezik navikavao od detinjstva, od prvog i ključnog pokolja istine, od kada i traje prilagođavanje društvenim uslovljavanjima.

***

Primila sam telefonski poziv od relativno nepoznate osobe koja mi je rekla da mu nije dobro i tada sam saopštila da dolazim. Preda mnom je bila duga vožnja kolima i stalno prisutna zebnja: šta mu je? Bezbroj filmova se odmotalo i zamotalo u mojoj glavi, iako znam da je svaka pretpostavka uzaludna, neutemeljena i lažna. Nespokojno sam otvorila škriputava vrata ulazne kapije i u kuću zakoračila preko verande, prošla kroz kuhinju i na vratima sobe, na neudobnoj drvenoj stolici, ugledala svog oca koji je sada bio neko drugi, jedva nalakćenog na sto prepun stvari koje se odavno nisu micale. Iz njegovih očiju mi se nasmejala ona i pitala me je kako sam. Šta sam mogla da joj kažem, osim da sam dobro. Zašto me nisi pozvao ranije – bilo je sve što sam zavapila iz sebe. On se nasmejao, a iza njega je stajala ona.

***

Vazduh je bio nagrižen oštrim i karakterističnim mirisom koga na pojedinim mestima teško razbijaju i hlorisane kuglice. Stvari koje su bile na mom ocu bile su aerodrom za muve. Rekao mi je da nekoliko dana ima kako ne može da se digne sa stolice. Ni sada ne znam, ali slutim da je to bilo bar pet dana. Šake su mu bile nalik rudarskim kada napušta okno. Mišice su presahle, poput izduvanih mišića za plivanje i na levoj ruci bila je ogromna masnica. Stomak mu je bio kao u trudnice lošeg varenja, pred porođaj. A onda sam ugledala njegove noge. Gangrena je zahvatila do kolena, a to je proces koji traje mesecima. Na cevanicama je počela da teče limfa. Jedva smo ga prebacili na pozajmljena invalidska kolica kako bi ga oprali pre nego što dođe privatni lekar koji svojim ponašanjem nije pokazao koliko je sve ozbiljno. Sve vreme sam uporno zvala hitnu pomoć i dozvala je, međutim, moj otac me je prevario da hoće da ide u bolnicu. Kada je pomoć došla, on se bahatio i odbio je da ide u bolnicu. Došli su dobri ljudi, sa čovečnim pristupom, kao da se radi o njihovom bližnjem, ali nije vredelo. Bila sam očajna, jer nisam mogla nikako da mu pomognem, do sledećeg dana, kada je na čas bio prisutan, na čas nije. Molila sam ličnim odlaskom u hitnu pomoć da dođu ponovo i namolila ih. Jedna mlada i otresita žena, doktorka, presekla je Gordijev čvor, preuzevši odgovornost rečima: „On više ne odgovara za sebe i svoje postupke, vodimo ga u bolnicu.“ Četvoro nas prebacilo ga je u mučnim, živim ranama na ćebe i stavilo ga na bolnički krevet. Sirena je zaurlala, kola hitne pomoći su krenula put bolnice, a ja sam uskočila u svoja kola i krenula za njima.

***

Na prijemnom odeljenju medicinsko osoblje me je posmatralo kao ordinarnog kretena, jer je bio u očajnom stanju. Nekako, ljudi uvek pripisuju neodgovorno ponašanje pojedinca članu porodice. Sa gađenjem na nivou kužnog slučaja predali su mi ćebe i nešto stvari koje je imao na sebi. Pridržavala sam vrata bolničkog lifta kada su ga nakon rentgenskog snimanja pluća vozili na plućno odeljenje na intenzivnu negu. Smestili su ga u krevet i priključili na aparate. Dežurna lekarka me je detaljno ispitivala do potpune moje iscrpljenosti, kao da je isledni sudija, jer je i sama bila u šoku u kakvom je stanju. Rekli su mi da dođem narednog dana u 13 časova, kako bi mi pružili podatke o tome kako mu je. Došla sam sutradan nešto ranije i rekla da tražim doktora, za koga su mi odmah rekli da je u gužvi. Kada sam rekla ime pacijenta, doktor je momentalno izašao, zagrlio me je i izjavio mi je saučešće. Prethodno je poslao telegram, ali na toj adresi više nije bilo nikoga.

***

Moj otac je umro od posledica alkoholizma. Moj otac se pretvorio u svojim poslednjim danima u klošara. U ovozemaljskom životu stalno ga je izjedalo lutanje, lutanje i samo lutanje. Medicinski, otkazala su mu pluća i voda ga je ugušila. Užasno je u šta se čovek pretvori kada postane alkoholičar i po kom mulju života gliba do poslednjeg izdisaja. Alkohol je (kao i) droga i jedna kineska poslovica odlično tumači redosled: „Prvo čovek uzima drogu, onda droga uzima drogu i na kraju droga uzima čoveka.“ Svaki alkoholičar pije samo čašicu, dve, prema sopstvenoj tvrdnji. Svaki alkoholičar je okružen alkoholičarima koji piju čašicu, dve. I naravno, prema sopstvenim izjavama, uvek mogu da prestanu kad hoće. Većina alkoholičara pravi dugove i te dugove vraćaju njihovi bližnji, sviđalo im se, ne sviđalo im se. Alkoholizam je bolest zavisnosti i ne leči se alkoholizam, nego čovek. Zato je i teško izlečiv, jer su retki alkoholičari koji priznaju da to jesu. Moj otac je, nažalost, ličio na mog oca tek u mrtvačkom kovčegu, u kapeli u kojoj sam ga identifikovala. Tada je bio opran, obrijan, očešljan, doteran, predivno obučen i obuven i kao takvo njegovo telo sam predala zemlji. Molim Boga da njegova nesrećna duša nađe smiraj.