Stigla je iznenada, iako mi se činilo da je prividna naglost bila uslovljena mojim neprepoznavanjem njenog dejstvovanja. Njemu, pak, izgleda mi, nije bila strana, ni nepozvana. On joj je hitao u susret nekoliko proteklih godina. Da li su se pre toga makar u prolazu sreli, ne znam; i ako jesu, kako je izgledao taj susret. Da li ga je upozoravala na svoje postojanje ili ga je ohrabrivala da joj se pridruži, ni to ne znam. Ništa mi nije rekao. Samo je govorio o nevažnim stvarima i nebitnim ljudima, o prolaznostima na koje se govorni jezik navikavao od detinjstva, od prvog i ključnog pokolja istine, od kada i traje prilagođavanje društvenim uslovljavanjima.
***
Primila sam telefonski poziv od relativno nepoznate osobe koja mi je rekla da mu nije dobro i tada sam saopštila da dolazim. Preda mnom je bila duga vožnja kolima i stalno prisutna zebnja: šta mu je? Bezbroj filmova se odmotalo i zamotalo u mojoj glavi, iako znam da je svaka pretpostavka uzaludna, neutemeljena i lažna. Nespokojno sam otvorila škriputava vrata ulazne kapije i u kuću zakoračila preko verande, prošla kroz kuhinju i na vratima sobe, na neudobnoj drvenoj stolici, ugledala svog oca koji je sada bio neko drugi, jedva nalakćenog na sto prepun stvari koje se odavno nisu micale. Iz njegovih očiju mi se nasmejala ona i pitala me je kako sam. Šta sam mogla da joj kažem, osim da sam dobro. Zašto me nisi pozvao ranije – bilo je sve što sam zavapila iz sebe. On se nasmejao, a iza njega je stajala ona.
***
Vazduh je bio nagrižen oštrim i karakterističnim mirisom koga na pojedinim mestima teško razbijaju i hlorisane kuglice. Stvari koje su bile na mom ocu bile su aerodrom za muve. Rekao mi je da nekoliko dana ima kako ne može da se digne sa stolice. Ni sada ne znam, ali slutim da je to bilo bar pet dana. Šake su mu bile nalik rudarskim kada napušta okno. Mišice su presahle, poput izduvanih mišića za plivanje i na levoj ruci bila je ogromna masnica. Stomak mu je bio kao u trudnice lošeg varenja, pred porođaj. A onda sam ugledala njegove noge. Gangrena je zahvatila do kolena, a to je proces koji traje mesecima. Na cevanicama je počela da teče limfa. Jedva smo ga prebacili na pozajmljena invalidska kolica kako bi ga oprali pre nego što dođe privatni lekar koji svojim ponašanjem nije pokazao koliko je sve ozbiljno. Sve vreme sam uporno zvala hitnu pomoć i dozvala je, međutim, moj otac me je prevario da hoće da ide u bolnicu. Kada je pomoć došla, on se bahatio i odbio je da ide u bolnicu. Došli su dobri ljudi, sa čovečnim pristupom, kao da se radi o njihovom bližnjem, ali nije vredelo. Bila sam očajna, jer nisam mogla nikako da mu pomognem, do sledećeg dana, kada je na čas bio prisutan, na čas nije. Molila sam ličnim odlaskom u hitnu pomoć da dođu ponovo i namolila ih. Jedna mlada i otresita žena, doktorka, presekla je Gordijev čvor, preuzevši odgovornost rečima: „On više ne odgovara za sebe i svoje postupke, vodimo ga u bolnicu.“ Četvoro nas prebacilo ga je u mučnim, živim ranama na ćebe i stavilo ga na bolnički krevet. Sirena je zaurlala, kola hitne pomoći su krenula put bolnice, a ja sam uskočila u svoja kola i krenula za njima.
***
Na prijemnom odeljenju medicinsko osoblje me je posmatralo kao ordinarnog kretena, jer je bio u očajnom stanju. Nekako, ljudi uvek pripisuju neodgovorno ponašanje pojedinca članu porodice. Sa gađenjem na nivou kužnog slučaja predali su mi ćebe i nešto stvari koje je imao na sebi. Pridržavala sam vrata bolničkog lifta kada su ga nakon rentgenskog snimanja pluća vozili na plućno odeljenje na intenzivnu negu. Smestili su ga u krevet i priključili na aparate. Dežurna lekarka me je detaljno ispitivala do potpune moje iscrpljenosti, kao da je isledni sudija, jer je i sama bila u šoku u kakvom je stanju. Rekli su mi da dođem narednog dana u 13 časova, kako bi mi pružili podatke o tome kako mu je. Došla sam sutradan nešto ranije i rekla da tražim doktora, za koga su mi odmah rekli da je u gužvi. Kada sam rekla ime pacijenta, doktor je momentalno izašao, zagrlio me je i izjavio mi je saučešće. Prethodno je poslao telegram, ali na toj adresi više nije bilo nikoga.
***
Moj otac je umro od posledica alkoholizma. Moj otac se pretvorio u svojim poslednjim danima u klošara. U ovozemaljskom životu stalno ga je izjedalo lutanje, lutanje i samo lutanje. Medicinski, otkazala su mu pluća i voda ga je ugušila. Užasno je u šta se čovek pretvori kada postane alkoholičar i po kom mulju života gliba do poslednjeg izdisaja. Alkohol je (kao i) droga i jedna kineska poslovica odlično tumači redosled: „Prvo čovek uzima drogu, onda droga uzima drogu i na kraju droga uzima čoveka.“ Svaki alkoholičar pije samo čašicu, dve, prema sopstvenoj tvrdnji. Svaki alkoholičar je okružen alkoholičarima koji piju čašicu, dve. I naravno, prema sopstvenim izjavama, uvek mogu da prestanu kad hoće. Većina alkoholičara pravi dugove i te dugove vraćaju njihovi bližnji, sviđalo im se, ne sviđalo im se. Alkoholizam je bolest zavisnosti i ne leči se alkoholizam, nego čovek. Zato je i teško izlečiv, jer su retki alkoholičari koji priznaju da to jesu. Moj otac je, nažalost, ličio na mog oca tek u mrtvačkom kovčegu, u kapeli u kojoj sam ga identifikovala. Tada je bio opran, obrijan, očešljan, doteran, predivno obučen i obuven i kao takvo njegovo telo sam predala zemlji. Molim Boga da njegova nesrećna duša nađe smiraj.
Aleksandra Perić 