Hulio Kortasar: Priča bez naravoučenija

Jedan čovek prodavao je povike i parole, i posao mu je išao dobro, iako su se mnogi cenkali i tražili popust. Čovek je skoro uvek popuštao, i tako je uspevao da proda mnogo povika uličnim prodavačima, izvestan broj uzdaha koje su kupile gospođe rentijerke, kao i reči za lozinke, slogane, uvodnike i kalambure.
Najzad, saznavši da je kucuo čas, čovek je zamolio da bude primljen kod tirančića svoje zemlje, koji je ličio na sve svoje kolege, i koji ga je primio, okružen generalima, sekretarima i šoljama kafe.
— Došao sam da vam prodam vaše poslednje reči — reče čovek — One su vrlo bitne, jer nećete uspeti da ih nađete u pravi čas, a međutim biće potrebno da ih izgovorite u poslednjem trenutku, da biste napravili zaokružen osvrt na jednu istorijsku sudbinu.
— Prevedi šta kaže — naredi tirančić svom tumaču.
— Govorio je, argentinski, Ekscelencijo.
— Argentinski? A zašto ga nisam razumeo?
— Razumeli ste vi vrlo dobro — reče čovek. Ponavljam, da sam došao da vam prodam vaše poslednje reči.
Tirančić, kao što je to običaj u sličnim prilikama, i savladavajući se da ne zadrhti, naredi da uhapse čoveka i zatvore ga u posebnu ćeliju, kakve vlada uvek ima na raspolaganju.
— Šteta — reče čovek dok su ga odvodili. Kad kucne čas vi ćete zaista poželeti da izgovorite svoje poslednje reči, a trebalo bi da ih kažete kako bi napravili zaokružen osvrt na jednu istorijsku sudbinu. Hteo sam samo da vam prodam ono što ćete poželeti da kažete, bez ikakve podvale. Ali, pošto ne prihvatate ponudu, kad dođe trenutak da one siđu sa vaših usana po prvi put i prirodno, vi nećete umeti da ih izgovorite.
— Zašto ne bih mogao, ako su to reči koje moram želeti da kažem? — upita tirančić, koji je već uzeo drugu šolju kafe.
— Zato što vam strah neće dozvoliti — reče čovek tužno — Imaćete konopac oko vrata, bićete samo u košulji i tresti se od straha i hladnoće, zubi će vam cvokotati i nećete moži da izgovorite ni reč. Krvnik i saradnici mu, među kojima će se naći i poneki od ove gospode, sačekaće iz pristojnosti par minuta, ali kada iz vaših usta izađe prvi jecaj isprekidan štucavicom i molbama za oprost (jer to ćete ipak uspeti da izgovorite) izgubiće strpljenje i obesiti vas.
Veoma ozlojeđeni saradnici, a naročito generali, orkužiše tirančića i zamoliše da se ovaj čovek odmah strelja. Ali tirančić ih odgurnu, bled kao smrt, i zatvori se sa čovekom da otkupi svoje poslednje reči.
U međuvremenu, generali i sekretari, jako povređeni ovakvim tretmanom, pripremiše pobunu i sledećeg jutra uhvatiše tirančića dok je jeo grožđe u svojoj omiljenoj senici. Ubiše ga dok je jeo, jednim hicem, da ne bi uspeo da izgovori svoje poslednje reči. Zatim pohitaše da traže čoveka koji se izgubio iz vladinih prostorija, i ne prođe mnogo a njega nađoše kako šeta tržnicom i prodaje najave vašarskim akrobatima. Strpaše ga u zatvorska kola, odneše u tvrđavu i zlostavljaše da bi otkrio koje bi mogle biti poslednje tirančićeve reči. Ne mogavši da mu iznude priznanje, ubiše ga udarcima nogu.
Ulični prodavači koji su bili kupili uzvike nastavili su da ih uzvikuju na uglovima, a jedan od tih uzvika kasnije je poslužio kao parola za kontrarevoluciju koja je likvidirala generale i sekretare. Neki su pred smrt nejasno pomislili da je sve to bio u stvari jedan glupi lanac nejasnoća i da su se reči i uzvici mogli samo prodavati, ali ne i kupiti, iako izgleda neshvatljivo. I dok su svi trunuli, i tirančić i čovek i generali i sekretari, uzvici su s vremena na vreme odzvanjali na uličnim trgovima.

[Hulio Kortasar: Priručnik za pevanje i plakanje, izdavač DIGP „Prosveta“, Niš, 2001., str. 56-58. Prevela sa španskog Mirjana Božin]

Advertisements