Prošlo je više od sedam meseci mučnog čekanja na rezultate obdukcije mog pokojnog oca. Razume se, štaviše, podrazumeva se da je to sasvim prihvatljivo vremensko razdoblje u kome najbliži član(ovi) porodice treba da pokaže/u strpljenje ravno Penelopinom dok je čekala Odiseja, sve vreme bivajući svesna da ne zna da li će ga dočekati.
No, čas je kucnuo i rezultati su stigli tik pred uskršnje praznike. Međutim, zanimljivo je da ni tada nije tako lako doći do istih. Naime, uvek postoji p-r-o-c-e-d-u-r-a, koja ničim nije ustanovljena, ali se ipak sprovodi kao običajna praksa u našim bolnicama. Kažu da čovek kada malo „poblesavi“ treba ili da poseti bolnice ili pak groblja, ili i jedno i drugo i da će ga to „prizemljiti“. I to je istina. Svaka poseta bolnici me potpuno „otrezni“ i dobro „uzemlji“. Naročito me raduje to što teško mogu da se otmem uvek jednom te istom osećaju da uvek moram da glumim poslušnu kucu koja čeka ispred sestrinskih i lekarskih soba, jer to je deo neizbežne torture ega belih mantila. U redu je, kada sam već toliko čekala, ni najmanji problem mi nije da budem opet Džeki, i to onaj običan ulični sa podvijenim repom.
Dok je Džeki čekao, Džeki je slušao priču dve postarije gospođe koje čekaju da posete bolesnika, a usput naširoko raspredaju o sahrani još uvek živog čoveka. Da, pripremne radnje u slučaju jedinog izvesnog događaja, bar na tren udahnjuju život generacijski bliskim ljudima. Kako je to sve divno i krasno, dok se ne radi o tebi. Iznenada na stepeništu se pojavila žena u belom mantilu, beživotnog i bezizražajnog izraza lica i Džeki je pomislio da ta žena mora biti načelnica odeljenja. Tako je i bilo. Džeki je tužno zalajao, a ona mu je rekla: „Umro je od srca.“ Džeki je zacvileo, ali Džekija nije imao ko da pogladi po glavi. Džeki je očajnički zamahao repićem i na to je žena ledenog pogleda dodala: „Stenoza aorte“. To su ta stručna objašnjenja koje je Džeki predugo i strpljivo čekao da čuje. Džeki je naučio da se raduje i oglodanim koskama, pa je zamahao repićem kod druge mnogo finije tete – glavne sestre, koja ga je pomilovala po glavi i odvela do novih glomaznih vrata iza kojih sede strašne administrativne tete; one koje imaju neke veze sa nekim pravima i koje kao odlučuju o nečemu. I tu je Džeki mirno čekao. Uz nadljudske napore sestre, koja je umolila kerbere jedinog fotokopir aparata koji radi u bolnici, Džeki je sa kopijom obdukcijskog nalaza u zubima istrčao iz bolnice koliko god ga brze noge nose.
Džeki je, nakon toga, kao i svaki moderan pas, uključio računar i na internetu našao prevode svih tih stručnih latinskih izraza, ne bi li upotpunio podatke. I konačno je povezao sve i mnogo više od onoga što mu je ovlaš saopšteno. Ali, zbog toga mu nikada neće biti ni dobro, ni lakše.
Džekiju jedna stvar nije promakla, a to je da ga niko nije pitao kako se zove, niti je Džeki ikome trebalo da dokaže da je njegov preminuli otac taj zbog koga je došao, tako da Džeki zna da je svako mogao da dođe i da kaže da je Džeki, a da to možda i nije. Inače, Džekiju su rekli da drugi retko dolaze po obdukcijske rezultate, što i nije čudno, jer u današnje vreme teško je naći i ovako upornog i doslednog psa, a o ljudima da i ne govorim.
Aleksandra Perić 