Distorzija

Osim što većina nas zna da život može da bude poput dame sumnjivog morala koja je uposlena u oblasti pružanja usluga najstarijeg zanata na svetu, isto tako poznato je da baš takva dama obično nazivana pogrdnim epitetima, ume da uzvrati udarac, baš kad nismo spremni na to odnosno kada ne zaštitimo ranjivo međunožje, tj. u ovom slučaju – palac, i to desne ruke, u dešnjaka ili ako vam se više sviđa nasilno tumačenje srpskog jezika: u dešnjakinje.

Potpuno nespremna na mogućnost, ali i prihvatanje banalnih dešavanja, htela sam da se pravim blesava da je oticanje u korenu palca desne ruke pojava koja je može biti izazvana iz najmanje jednog razloga: učestalog i svakodnevnog vučenja cuculjka na česmi, koji služi za prebacivanje na tuš, ali možda i drugog: podvlačenja šake pod jastuk ispod glave tokom spavanja (šta bi tek bilo da i dalje sisam palac ne smem ni da zamislim?!). Ima još mogućih razloga, ali uzaludno je baviti se pretpostavkama. Bilo kako bilo, tog dana, kad je sv. Đorđe ubivao aždahu, dogodilo se da me je pogodio u tetivu. Ipak, moja sreća je da se ne radi o Ahilovoj tetivi.

Početni savet dobila sam u apoteci u kojoj sam se obrela. Mogla bih da iskoristim štapiće za sladoled i njime ukrutim palac, prema tvrdnjama farmaceuta. Međutim, u tom trenutku umešala se jedna mlađa žena: „Da li hoćete da mi date ruku?“ Pomislila sam da je to itekako romantično pitanje, ako prenebregnem činjenicu da mi ga je uputila žena. Dala sam joj ruku, a ona je poput iskusnog karatiste stisla moje zglobove. Odskočila sam blago uvis: „Pa to boli!“ „Boli i zato treba da odete kod lekara. Moguće je da je naprsnuće u pitanju.“

Ako je i prividan mir postojao u meni, sada je bilo potpuno jasno da se pretvorio u svoju suprotnost i da više nemam šta da čekam, osim da me primi fizijatar, razume se istog dana i razume se u privatnoj praksi. Tako je i bilo, jer novac otvara sve kapije, a zdravlje osim što je od neprocenjive vrednosti je i skupo za održavanje. Da bi lekarka otklonila svaku sumnju u moguće naprsnuće kostiju, te mogućeg tromba, sutradan sam se podvrgla prenosivom rentgenskom uređaju, te i dopleru krvnih sudova i mekih tkiva desne ruke. Hvala bogu, a možda i mojoj kućnoj ljubimici koja vida ljute rane, stvar je ipak banalna – naprsnuće tetive.

Trenutno svaki dan idem na fizikalnu terapiju. Magneti, struja i tako to. Polako izlazim iz faze maksimalne štednje desne ruke, što zbog poboljšanja, što zbog toga što mi je leva ruka preopterećena do te mere da mi se kod nje javljaju tegobe. Ali, kunst čitave terapije je da je fizioterapija samo zagrevanje za svakojake tretmane koje po povratku sprovodim kući u trajanju od tri sata – za obe šake.

Jedino što mogu nesmetano da radim je da dižem noge, ali to najčešće činim samo iz jednog razloga – zbog niskog krvnog pritiska. No, kako se moj seksualni život odavno odrodio od mene, to svakako nije zanimljiva tema ni za koga i nema ničeg sočnog u tome. Štaviše, i meni je dosadno kada pomislim na sve to.

Ono što mogu da radim je skoro ništa. Čak ne mogu da držim ni olovku u ruci, ali zato mogu da kucam po tastaturi i to uz nadljudske napore. Možda to i nije tako loše, pogotovo kada se vratimo na početak, a to je da svako planiranje nekih budućih događaja za koje mislim(o) da će se odigrati baš tako – neće. Jer, život se uvek umeša i opovrgne. Sve te obaveze me i dalje čekaju, nagomilavaju se, a ja sam sve dalje od njih. Neka od pitanja koja mi se nameću su: „Da li je ovo zapravo to i da li ne treba da radim ništa od svega planiranog ili možda to planirano uopšte nema veze sa mnom, jer ne želi (i/ili ne treba) da se desi (sad)?!“

Advertisements