Vrtela sam se oko vitrine sa maslinama, iskolačenih očiju i poluotvorenih usta, usled udara koji sam doživela videvši cene po kilogramu. No, guša je tražila svoje. Donela sam junački nedvosmislenu odluku – kupujem. Drhtavim šakama sam uzela plastičnu kutijicu, podigla poklopac i kao pod prinudom stavila malo maslina, kao da mi iznad glave lebdi moguća idealna gramaža – oko 200 gr, nikako više. Ispalo je manje – 185 gr, sa sve kutijom. Preko puta mene stajao je bračni par srednjih godina i dotični mi se obratio savetodavno: „Bolje vam je da uzmete ove zelene, nemaju koštice i ne morate da se mučite oko koštica, a i ne morate da ih plaćate“. Usmerila sam pogled ka njemu i rekla kako sam se baš uželela ovih suvih crnih maslina. Dingospo mi je objasnio da nema zelenih i crnih maslina i da se on razume u tehnologiju prerade. Odnosno, ima samo zelenih, a te zelene pocrne u „nekom procesu obrade“. Nasmešila sam se poput pripitomljenog pit-bula i zahvalila se na savetu i nečemu novom što sam naučila. Međutim, čovek nikako nije odustajao. Zvučao je poput izguglanog pojma na internetu – gomila podataka koji vam malo služe, dok ih ne profiltrirate. Primetila sam da su napakovali čak 4 kutije maslina i blago se začudila uz komentar: „Pa vas dvoje kao da samo jedete masline…“ Sačekao me je spreman odgovor: „Uskoro će post.“ Pogledala sam ih b-e-l-o i pomislila: „Pa šta?!“ Tada sam se dosetila da ih „podučim“ da pravi isposnici poste ceo post na vodi i počela da objašnjavam zašto je to tako. Dok sam trepnula, njih dvoje su nestali iz mog vidokruga. Istog trena sa zadovoljstvom sam gricnula crnu osušenu maslinu.
***
Uobičajeno pitanje u tim velikim prodavnicama ili po naški megamarketima, usred vikenda, usred raznoraznih promocija, uz prisustvo tzv. promoterki prodaje je: „Kako mogu da vam pomognem?“ Kad čujem to jedno te isto kretensko pitanje iz različitih usta, čiji su mozgovi prošli iste drilove na temu – kako kupcu uvaliti ono što mu u životu ne treba – veština prodaje, dođe mi da ih zamolim da mi dodaju kofu ili lavor koji je na sniženju ili kako se odomaćilo u srpskom jeziku – na akciji. Uglavnom im kažem da ne mogu da mi pomognu, što je i činjenica. How may I help you?
***
Sedela sam na dorćolskom keju i posmatrala narod, kao i obično. Primetila sam nekoliko mlađih ljudi kako kao snimaju nešto sa sve nekom profi kamerom. Radnja je tekla ovako: ona njemu hita u zagrljaj, on je oberučke prihvata, oni se vrte kao na ringišpilu i onda on nju ljubi, ljubi i žvalavi, te joj prolazi prstima kroz ruse kose i mrsi joj pramičke, onda je naginje kao da plešu, pa je opet podiže, pa tako nekoliko puta. Scenografija: izmaglica nad Dunavom. Da se ispovraćaš. Kontekst priče mi je nepoznanica, ali scena je bila holivudski bljutava. Posle je kamerman rešio da ih posadi na klupu. Dalje nisam gledala. Suviše je neukusno za moje godine.
***
Nakon dirljivih filmskih kadrova, malo sam se prošetala, kad ne lezi vraže, neki psihopata je kao trenirao neka dva kera, o-g-r-o-m-n-a, pa ih je kao komandant naci parade terao u onu štrokavu hladnu dunavsku vodurinu da mu donesu nazad suve grane. I sad ti kerovi su vidim poslušni kao bengalski tigrovi. Pa kad su krenuli da arlauču i da reže, taman da se pokolju, prošla me je jeza celim telom, brže-bolje sam se okrenula i na prstima se udaljila. A dotični naci car je bio sav ponosan, i još mi je očima pokazao – je l’ vidiš – ovo sam ja postigao sa njima, ja sam njihov gazda. Što ne volim poslušnost, pa to ti je.
***
Čula sam dete kako kaže majci: „Hoću da jašem Milku.“ Pomislila sam da je još uvek mali da jaše Milku, ali to su samo moje zlurade misli. Dete je htelo da jaše onu glupu veštačku kravu, a te krave su do pre nekoliko godina bilo redno raspoređene po užem centru Beograda – gde god zakoračiš a ono neka krava, jer to je kao neko umetničko delo. A svaka krava je po definiciji – Milka i živi na omotu čokolade. Šta zna dete.
Aleksandra Perić 