#35 Crtice

Pisala sam ranije o tome kako je besmisleno praviti bilo kakve planove. Bar ne detaljne. Neki okvirčić, kosturčić je poželjno da postoji, ali sveže meso se nabacuje negde u hodu, kao npr. kad vajaš pa imaš strukturu od žice koju gađaš ilovačom, pa je mic po mic valjaš, gladiš, oblikuješ i često je na kraju rasturiš i kreneš ispočetka. Ko zna koliko puta. Nije nužno da se ovaj princip odnosi na velelepne (i često ničim utemeljene) životne poduhvate.

Dakle, odlučim da je danas prava stvar da izduvam klipove motora, da se prošetam i da završim negde na reci čituckajući i pijuckajući.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da će prva prepreka na putu da mi se nađe tek što sam pošla. Taman da se uključim na zrenjaninski put, a tamo saobraćajaca kao žutih mrava. Vidim da nema mrdanja iz kolone, saobraćaj je potpuno obustavljen, niko ni da se prodere od one silne policije i da kaže šta se dešava. Slabo su grlati kad bi to bilo korisno, a vozači nalegli na sirene iz petnih žila. Uf, tu pomislim: „A ti nikad da poneseš fotoaparat kad treba, pa ni fotografije, a ni video zapisa.“ Ugasim motor, izađem iz kola i zaputim se na zrenjaninac. I dobijem uobičajen odgovor, koji između ostalog sadrži dobropoznatu minutažu – 5 minuta. Sve će biti gotovo za 5 minuta. Treba da prođu biciklisti. Ej, biciklisti treba da prođu. Smak sveta. Saobraćaj je potpuno zaustavljen na potezu između Pančevačkog i Pupinovog mosta. Da ne poveruješ. Tih 5 minuta je bilo 30 minuta, što je brzo prošlo, jer je bilo neočekivano zabavno posmatrati ponašanje ljudi za to vreme. Trebalo je samo više da se potrude i da čoporativno blokiraju bicikliste i da ih ne puste sve dok svi do jednog ne utefterišu sveže selfije sa njima u pametne telefone. Ovako, em to čekanje, em ta svetlosna brzina kojom su proleteli, pa to nije fer.

Preostali deo dana se odvijao kako se odvijao, uz napomenu da i nije baš najprijatnije sedeti na reci kad duva prejak vetar, ali izgleda da ću se teško odučiti od toga. Promaja koja se nastani u glavi nakon toga je korisna, jer izluftira ono ponešto vijuga koje su mi, nadam se, preostale. Kako sam obična uhoda sa raširenim novinama u rukama, koje u stvari čitam, ali i slušam sve okolo, jer se ljudi dernjaju kad pričaju, počnem da pratim (da ne kažem zapratim) razgovor neke dvojice. Da ne znam da sedim (zapravo izvalila sam se domaćinski) na Dunavu, na splavu, u pletenom (ali ne od bambusa ili pruća, nego plastike) dvosedu, danas, mislila bih da sam na Jalti 1945. godine. Dakle, Drugi svetski rat je i Čerčil i Staljin tako malo, uz pljuge i pićence, crtaju mapice sveta. Nije bilo trećeg aktera za Ruzvelta. Pa sve taktika, strategija, rezervna vojska, prva linija, ovamo Rusi, tamo Nemci, istok, zapad… a eto i atomske bombe na vidiku. I još bih nekako podnela da su tinejdžeri koji se eto, igaju rata, i to u kompjuterskim igricama, ali dva matora konja, ej, oni se igraju virtuelnog rata, oni još plaćaju za to. Živu lovu sahranjuju i kupuju neke virtuelne gluposti. Njihova posvećenost tim aktivnostima i toj priči, pa to je ravno ludilu.

Kad me je posle slušanja tih gluposti i čitanja možda još strašnijih gluposti u novinama, te posle već pomenutog vetra, udarilo i sunce u glavu, dovezla sam se kući sa osećajem u glavi kao da mi je urađena polulobotomija. Ipak mislim da je to dobro, jer ako me taj osećaj bude držao i sutra, dobro bi bilo da se uputim na večernje opštenarodno slavlje ispred Skupštine grada, a sve povodom dočeka tzv. srpskih orlića i da podržim valjda jedinu pobedu Srbije u ovim, kako Vučenaš reče – teškim danima.

100% p(r)opusta na lične podatke pokojnika

Ljudi kukaju da država ne misli na njih i uglavnom su u pravu, jer sistem nikada nije i neće mariti za pojedinca i njegove potrebe i zahteve. Ako je utešno, država misli na pojedince tek pošto se dematerijalizuju. Iz tih reči naslućujemo da je čovek kada se predstavi nebesima ujedno i potvrdio svoje postojanje svetu koji je voljno ili ne napustio. Ako za života niko nije znao ili nije hteo da zna da postojite, vašom smrću vaše (ne)postojanje postaje predmet izvesnog interesovanja države u kojoj ste živeli.

Vi ste mrtav čovek, ali vaša sen i dalje natkriljuje vaše potomke, koji su iz ovih ili onih razloga bili nemarni, pa nisu odmah po trenutku vašeg upokojenja, a pre nego što su vas i sahranili, pokrenuli ostavinski postupak, naročito u slučaju da ste bili vlasnik neke nepokretnosti. Dakle, vi ste mrtav čovek i vaš stan ili vaša kuća su i dalje u vašem vlasništvu. Manje-više figurativno govoreći.

Najnesrećnije vreme za umiranje, za vaše potomke, je kraj kalendarske godine, dok je za državu to upravo najpovoljniji trenutak, zbog preseka stanja. Jer, iako u Srbiji to nije uobičajena pojava, mada strogo uzevši ni u brojnim zemljama zapadne Evrope, porez na imovinu postoji i mora da se plati. Mada, ovo što se sada naziva porezom na imovinu je zapravo porez na tzv. infrastrukturnu opremljenost mesta gde se nepokretnost nalazi i ničim se ne meša u stvarno stanje nepokretnosti. Stoga je najbolje imati kućicu od 300+ kvm nedavno sagrađenu tamo gde se noću pod sjajem zvezda stapa zavijanje vukova.

Vaši potomci su sedeli i čekali i pravili se blesavi, možda čak i godinama, i uredno ili s preskocima plaćali zaduženja iz poreskih rešenja na ime pokojnika. I to sve – upola cene, dok država nije rešila da im doskoči. Vi ste svakako i dalje mrtvi, ali tek od ove godine ste 100% mrtvi, jer sada vaša smrt ima punu cenu, ako to pogledamo matematički, kroz brojke. Poreska rešenja i dalje stižu na vaše ime, ali vi više nemate pravo na pola cene, što i ima smisla. Tačno je da ne živite više u vašoj nekretnini i da ste trajno promenili prebivalište, i tu država nije napravila pogrešnu pretpostavku.

Međutim, ukoliko ste mrtvi, a jeste, postavlja se logičko pitanje, kako poštar da vam uruči poresko rešenje kad ne zna na kom groblju ste sahranjeni. Naime, sad je jasno da je država, kao i uvek, napravila propust, i uradila samo pola posla, jer iako su se poreski organi računarski povezali sa matičarima, isto nisu uradili sa grobljima, tako da je time pokojniku oduzeto pravo, a rekla bih i obaveza, da mu poresko rešenje bude isporučeno.

Jer, vidite, možda je vaša nepokretnost bila i vaše prebivalište, ali sada kada to nije, država se čak nije ni potrudila da se postara da bar poštara uputi na adresu vaše večne kuće i zamoli vas za poslednji autogram, kad se već drznula, uprkos saznanju da sa anđelima plešete tango, da iznova opterećuje vašu dušu materijalnim stvarima.

Da sam sad mrtva, ustala bih 100% iz groba iz čistog inata.

#33 Crtice

Na pešačkom prelazu se upalilo crveno svetlo, međutim, to nimalo nije omelo hitru bakicu da iskorači na kolovoz, iako je kolona vozila bila spremna da pođe. Nisam mogla a da ne izustim: „Bako (sa sve tim milozvučnim K da zvuči ljupkije), vratite se, crveno je za pešake“, posegnuvši rukom za njenim ramenima da je privučem k sebi. Vratila se isto tako hitro, pogledala me je sa šeretskim (da ne kažem nečastivim) sjajem u očima: „Sine, ja to tako uvek, volim da izlazim na crveno, da vozači koče i da mi stanu.“ Pomislila sam, šta god da izustim, neću je razuveriti u naumu da to i nije baš pametno, ali sam joj to ipak saopštila. Slatko se smejala i rekla je da to zna, ali da voli da se sprda sa vozačima. E, baba, baba, da si moja i tako sklona avanturizmu, strefio bi me šlog što te nisam životno osigurala. Ovako, to saznanje mi ne znači ništa, osim možda da postati ubica samoubice u najavi donosi bar besplatan smeštaj i ishranu na neko vreme, jer teški dani su pred nama.

* * *

U razgovoru sa apotekarkom, saznajem da ona, kako kaže: „radi Tibetance“. U tom trenutku usred rečenice koju je izgovarala ubacio se izvesni zadrigli morž prekog pogleda, koga sam snimila kada je ušao u apoteku. Izuzetno mi se nije dopao. Kroz nadmeni osmeh uz pustu nadu da ispadne duhovit, a može biti i da se pohvali svojim preduzetništvom izgovorio je: „Ja radim Avganistance. Radim Avganistance preko Tise.“

* * *

Kraj šetališta, na klupi, sedeli su muškarac u četrdesetim, bregovitog stomaka, niskog čela i čeličnog pogleda i dečačić od pet ili šest godina. Otac je natkrilio zdepastim prstima sinovljevu glavu, kao da iznad nje stiska nečiji vrat, te je žurno i nestrpljivo prelazio pretećim stiskom ispred dečakovog lica. „Kakav crni Milan“, kevtao je iskusan roditelj. „Ali, tata?!“, zacrveneo se dečak, „Milan je moj najbolji drug. Što da mu ne dam da provoza moj bicikl?!“ Na to je otac dodao: „Najbolji drug?! Pa to, sine moj, ne postoji.“

* * *

Imam jednu od brojnih loših navika da izbegavam sve dok mogu ono što mi ne prija. I, razume se, one koji mi ne prijaju. Može se pretpostaviti da se vremenom sistemom odbacivanja čovek nađe u prilici da izbegava prvo sve oko sebe, a potom i samog sebe.

* * *

Istina je da sam okružena ludacima i da ih na neki način privlačim. Učtivije rečeno: ludaci su ljudi sa duševnim poremećajima, i ono što razlikuje ludake od neludaka je to što ovi drugi još uvek nemaju F šifru bolesti u zdravstvenom kartonu, dok su siptomi itekako prisutni. Da l’ je lud onaj koji je pokušao da se ubije, iako to negira, uprkos činjenici da je završio na toksikologiji VMA ili je lud onaj koji ga je spasao od oduzimanja života? Odavno je neko rekao da onaj ko ovde nije lud, taj nije ni normalan.

Borica s lica

Dan mi je počeo u gluvo doba noći kad sve spava. Svi i sve. Volim tu tišinu i osećaj samoće. Nemam strah od toga da bar na tren posmislim da sam sam na svetu. Možda je to zato što je svest o tome da je to samo na tren zapravo sinonim za hrabrost, ali nije sama hrabrost kojom gledaš na svoju usamljenost, samoću, tišinu i mir koja te stapa s okolinom i pretvara u ništa. A opet svest o tome ti daje neke obrise tebe, znaš da si živ i da traješ…

Onda sledi putovanje u prohladno jutro. Voz. Volim vozove. Najviše volim da putujem vozom. Navika iz detinjstva, šta li je. Podsećanje na detinjstvo kad si bio čist u emocijama i mislima, kad ni slutio nisi šta te čeka. A opet, bio si nestrpljiv da kreneš na taj put, u susret životu, zrelosti, lepoti postojanja… Nakon toga susret s prošlošću, s majkom. Prapočetkom i detinjstvom… Juče sam je video kao svoju majku. Neobjašnjivo je to… Ona je sad starica do neprepoznatljivosti, ali ja sam je video. Osetio sam njenu nežnost i toplotu kojom me je nekada štitila dok sam bio dete, dok sam bio slab… Majka je ponekad majka, ali samo ponekad kad odrasteš, kad zastaneš i osvrneš se… Njena starost je opori podsetnik da s njom stariš i ti. Možda je taj susret s samim sobom, kroz nju, zato tako nepodnošljiv. Možda zato što znaš da ti je trajanje ograničeno i da si nakon njene smrti ti taj koji je na čelu kolone da kreneš za njom. Nije u pitanju strah od smrti nego želja da živiš, da još budeš deo sveta u kome si nekome nešto, sveta u kome je i tebi neko nešto. Deo sveta koga si svestan i koji ti omogućava da imaš svest o sebi, a samim tim i o tome da si živ. U očima drugih vidiš da oni vide tebe i da si tako siguran da si još uvek OVDE, da si još uvek na putu života. Posle sam u novinama ugledao fotografiju nekog starca. Smejao se nečemu. Podsetio me na bolja vremena. Na nekog starca kog sam upoznao u Masi Maritimi, gradiću u Italiji, nedaleko od Pize. Starac se stalno smejao. I dok ti priča i dok te sluša. Moj italijanski jezik je bio skučen u nemogućnosti da iskaže moje misli. Njegove misli su pak prevazilazile moje siromaštvo jezika. Razumeo me je, ali ne jezički, nego ljudski. Ko čovek čoveka. To su bila bolja vremena. Moja bolja vremena. Bolja vremena sveta. I moja bolja vremena. Ta fotografija nepoznatog starca podsetila me je na dane kad sam se osećao živim. Potpuno. Na dane u kojima sam bio ispunjen saznanjem o tome da sam čovek i da moja osećanja pripadaju meni. Nije to bila samo ljubav, nego i ljudi, druženje, grad, atmosfera, mirisi, sunce, toplota, čistota, smeh, vika, boje… puno boja. Bila je tu i jedna omalena katedrala. Lepa, kao sve što je lepo u Italiji. Katedrala je odisala verom na taj božiji dan. Uskrs, katolički. Bilo je puno ljudi. Bili su lepi, spokojni i stapali su se s okolinom. I svojim šarenim bojama odeće ulepšavali je i oplemenjivali. I ja sam bio deo njih i imao sam svest o tome. Posle sam sam šetao Masom Maritimom u kojoj je vreme odavno stalo. Bila je kao neko usamljeno ostrvo izmešteno u beskraju. Ostrvo u kome su ljudi za izopštenje od civilizacije nagrađeni srećom. Svi su bili veseli i smejali su se… Svi smo se razumeli mada smo malo pričali, jer je smeh i radost bio jezik našeg sporazumevanja… I ja sam se na tren nasmejao i ličio sam na sebe iz tih dana… Bio sam nekako daleko od svega… DEO NEKOG IDEALNOG DANA. NE ZNAM, VREME ĆE JEDNOM SVE STVARI STAVITI NA SVOJE MESTO, I NAS KAO LJUDE… NAS.

Možda je to ta budućnost koja je bila deo jučerašnjeg dana. Možda, ne znam. Možda ona ima svoje puteve, svoje putokaze. Možda je ona odavno počela, a možda se tek sprema na put. Ne želim da žurim, ne želim da odgonetnem stvari. Neka me ona iznenadi sobom… Neka mi donese još neki idealni dan, poput tog. Neću da verujem da je umor bio razlog toga. Neću iz straha da se sve time ne poremeti, i da ta jednostavnost i ustaljeni sled događaja ne učine stvari da liče na svakodnevni život zbog „više sile“ koja je izmučila „krhko telo“. Sad je dan koji je lep. Samo lep. Mislim da je ovaj dan možda SABIRNIK događaja koji će u budućnosti postati deo nekog novog idealnog dana. A biće ih još. Verujem u to… I…

I sad, ostaje mi da čekam, da mi Mesec donese bistrinu. Plavičastu, senovitu, tamnu, nadrealnu… Bez zvuka, mirisa i bez vremena koje traje i odlazi u nepovrat dok ja čekam da zamenim majku u redu za BESPOVRAT, trudeći se da budem pribran, hrabar, srećan… dok mi ti pomažeš u tome. Mnogo mi pomažeš.

Ponekad.

D. B.