Borica s lica

Dan mi je počeo u gluvo doba noći kad sve spava. Svi i sve. Volim tu tišinu i osećaj samoće. Nemam strah od toga da bar na tren posmislim da sam sam na svetu. Možda je to zato što je svest o tome da je to samo na tren zapravo sinonim za hrabrost, ali nije sama hrabrost kojom gledaš na svoju usamljenost, samoću, tišinu i mir koja te stapa s okolinom i pretvara u ništa. A opet svest o tome ti daje neke obrise tebe, znaš da si živ i da traješ…

Onda sledi putovanje u prohladno jutro. Voz. Volim vozove. Najviše volim da putujem vozom. Navika iz detinjstva, šta li je. Podsećanje na detinjstvo kad si bio čist u emocijama i mislima, kad ni slutio nisi šta te čeka. A opet, bio si nestrpljiv da kreneš na taj put, u susret životu, zrelosti, lepoti postojanja… Nakon toga susret s prošlošću, s majkom. Prapočetkom i detinjstvom… Juče sam je video kao svoju majku. Neobjašnjivo je to… Ona je sad starica do neprepoznatljivosti, ali ja sam je video. Osetio sam njenu nežnost i toplotu kojom me je nekada štitila dok sam bio dete, dok sam bio slab… Majka je ponekad majka, ali samo ponekad kad odrasteš, kad zastaneš i osvrneš se… Njena starost je opori podsetnik da s njom stariš i ti. Možda je taj susret s samim sobom, kroz nju, zato tako nepodnošljiv. Možda zato što znaš da ti je trajanje ograničeno i da si nakon njene smrti ti taj koji je na čelu kolone da kreneš za njom. Nije u pitanju strah od smrti nego želja da živiš, da još budeš deo sveta u kome si nekome nešto, sveta u kome je i tebi neko nešto. Deo sveta koga si svestan i koji ti omogućava da imaš svest o sebi, a samim tim i o tome da si živ. U očima drugih vidiš da oni vide tebe i da si tako siguran da si još uvek OVDE, da si još uvek na putu života. Posle sam u novinama ugledao fotografiju nekog starca. Smejao se nečemu. Podsetio me na bolja vremena. Na nekog starca kog sam upoznao u Masi Maritimi, gradiću u Italiji, nedaleko od Pize. Starac se stalno smejao. I dok ti priča i dok te sluša. Moj italijanski jezik je bio skučen u nemogućnosti da iskaže moje misli. Njegove misli su pak prevazilazile moje siromaštvo jezika. Razumeo me je, ali ne jezički, nego ljudski. Ko čovek čoveka. To su bila bolja vremena. Moja bolja vremena. Bolja vremena sveta. I moja bolja vremena. Ta fotografija nepoznatog starca podsetila me je na dane kad sam se osećao živim. Potpuno. Na dane u kojima sam bio ispunjen saznanjem o tome da sam čovek i da moja osećanja pripadaju meni. Nije to bila samo ljubav, nego i ljudi, druženje, grad, atmosfera, mirisi, sunce, toplota, čistota, smeh, vika, boje… puno boja. Bila je tu i jedna omalena katedrala. Lepa, kao sve što je lepo u Italiji. Katedrala je odisala verom na taj božiji dan. Uskrs, katolički. Bilo je puno ljudi. Bili su lepi, spokojni i stapali su se s okolinom. I svojim šarenim bojama odeće ulepšavali je i oplemenjivali. I ja sam bio deo njih i imao sam svest o tome. Posle sam sam šetao Masom Maritimom u kojoj je vreme odavno stalo. Bila je kao neko usamljeno ostrvo izmešteno u beskraju. Ostrvo u kome su ljudi za izopštenje od civilizacije nagrađeni srećom. Svi su bili veseli i smejali su se… Svi smo se razumeli mada smo malo pričali, jer je smeh i radost bio jezik našeg sporazumevanja… I ja sam se na tren nasmejao i ličio sam na sebe iz tih dana… Bio sam nekako daleko od svega… DEO NEKOG IDEALNOG DANA. NE ZNAM, VREME ĆE JEDNOM SVE STVARI STAVITI NA SVOJE MESTO, I NAS KAO LJUDE… NAS.

Možda je to ta budućnost koja je bila deo jučerašnjeg dana. Možda, ne znam. Možda ona ima svoje puteve, svoje putokaze. Možda je ona odavno počela, a možda se tek sprema na put. Ne želim da žurim, ne želim da odgonetnem stvari. Neka me ona iznenadi sobom… Neka mi donese još neki idealni dan, poput tog. Neću da verujem da je umor bio razlog toga. Neću iz straha da se sve time ne poremeti, i da ta jednostavnost i ustaljeni sled događaja ne učine stvari da liče na svakodnevni život zbog „više sile“ koja je izmučila „krhko telo“. Sad je dan koji je lep. Samo lep. Mislim da je ovaj dan možda SABIRNIK događaja koji će u budućnosti postati deo nekog novog idealnog dana. A biće ih još. Verujem u to… I…

I sad, ostaje mi da čekam, da mi Mesec donese bistrinu. Plavičastu, senovitu, tamnu, nadrealnu… Bez zvuka, mirisa i bez vremena koje traje i odlazi u nepovrat dok ja čekam da zamenim majku u redu za BESPOVRAT, trudeći se da budem pribran, hrabar, srećan… dok mi ti pomažeš u tome. Mnogo mi pomažeš.

Ponekad.

D. B.

Advertisements