100% p(r)opusta na lične podatke pokojnika

Ljudi kukaju da država ne misli na njih i uglavnom su u pravu, jer sistem nikada nije i neće mariti za pojedinca i njegove potrebe i zahteve. Ako je utešno, država misli na pojedince tek pošto se dematerijalizuju. Iz tih reči naslućujemo da je čovek kada se predstavi nebesima ujedno i potvrdio svoje postojanje svetu koji je voljno ili ne napustio. Ako za života niko nije znao ili nije hteo da zna da postojite, vašom smrću vaše (ne)postojanje postaje predmet izvesnog interesovanja države u kojoj ste živeli.

Vi ste mrtav čovek, ali vaša sen i dalje natkriljuje vaše potomke, koji su iz ovih ili onih razloga bili nemarni, pa nisu odmah po trenutku vašeg upokojenja, a pre nego što su vas i sahranili, pokrenuli ostavinski postupak, naročito u slučaju da ste bili vlasnik neke nepokretnosti. Dakle, vi ste mrtav čovek i vaš stan ili vaša kuća su i dalje u vašem vlasništvu. Manje-više figurativno govoreći.

Najnesrećnije vreme za umiranje, za vaše potomke, je kraj kalendarske godine, dok je za državu to upravo najpovoljniji trenutak, zbog preseka stanja. Jer, iako u Srbiji to nije uobičajena pojava, mada strogo uzevši ni u brojnim zemljama zapadne Evrope, porez na imovinu postoji i mora da se plati. Mada, ovo što se sada naziva porezom na imovinu je zapravo porez na tzv. infrastrukturnu opremljenost mesta gde se nepokretnost nalazi i ničim se ne meša u stvarno stanje nepokretnosti. Stoga je najbolje imati kućicu od 300+ kvm nedavno sagrađenu tamo gde se noću pod sjajem zvezda stapa zavijanje vukova.

Vaši potomci su sedeli i čekali i pravili se blesavi, možda čak i godinama, i uredno ili s preskocima plaćali zaduženja iz poreskih rešenja na ime pokojnika. I to sve – upola cene, dok država nije rešila da im doskoči. Vi ste svakako i dalje mrtvi, ali tek od ove godine ste 100% mrtvi, jer sada vaša smrt ima punu cenu, ako to pogledamo matematički, kroz brojke. Poreska rešenja i dalje stižu na vaše ime, ali vi više nemate pravo na pola cene, što i ima smisla. Tačno je da ne živite više u vašoj nekretnini i da ste trajno promenili prebivalište, i tu država nije napravila pogrešnu pretpostavku.

Međutim, ukoliko ste mrtvi, a jeste, postavlja se logičko pitanje, kako poštar da vam uruči poresko rešenje kad ne zna na kom groblju ste sahranjeni. Naime, sad je jasno da je država, kao i uvek, napravila propust, i uradila samo pola posla, jer iako su se poreski organi računarski povezali sa matičarima, isto nisu uradili sa grobljima, tako da je time pokojniku oduzeto pravo, a rekla bih i obaveza, da mu poresko rešenje bude isporučeno.

Jer, vidite, možda je vaša nepokretnost bila i vaše prebivalište, ali sada kada to nije, država se čak nije ni potrudila da se postara da bar poštara uputi na adresu vaše večne kuće i zamoli vas za poslednji autogram, kad se već drznula, uprkos saznanju da sa anđelima plešete tango, da iznova opterećuje vašu dušu materijalnim stvarima.

Da sam sad mrtva, ustala bih 100% iz groba iz čistog inata.

Advertisements