Na pešačkom prelazu se upalilo crveno svetlo, međutim, to nimalo nije omelo hitru bakicu da iskorači na kolovoz, iako je kolona vozila bila spremna da pođe. Nisam mogla a da ne izustim: „Bako (sa sve tim milozvučnim K da zvuči ljupkije), vratite se, crveno je za pešake“, posegnuvši rukom za njenim ramenima da je privučem k sebi. Vratila se isto tako hitro, pogledala me je sa šeretskim (da ne kažem nečastivim) sjajem u očima: „Sine, ja to tako uvek, volim da izlazim na crveno, da vozači koče i da mi stanu.“ Pomislila sam, šta god da izustim, neću je razuveriti u naumu da to i nije baš pametno, ali sam joj to ipak saopštila. Slatko se smejala i rekla je da to zna, ali da voli da se sprda sa vozačima. E, baba, baba, da si moja i tako sklona avanturizmu, strefio bi me šlog što te nisam životno osigurala. Ovako, to saznanje mi ne znači ništa, osim možda da postati ubica samoubice u najavi donosi bar besplatan smeštaj i ishranu na neko vreme, jer teški dani su pred nama.
* * *
U razgovoru sa apotekarkom, saznajem da ona, kako kaže: „radi Tibetance“. U tom trenutku usred rečenice koju je izgovarala ubacio se izvesni zadrigli morž prekog pogleda, koga sam snimila kada je ušao u apoteku. Izuzetno mi se nije dopao. Kroz nadmeni osmeh uz pustu nadu da ispadne duhovit, a može biti i da se pohvali svojim preduzetništvom izgovorio je: „Ja radim Avganistance. Radim Avganistance preko Tise.“
* * *
Kraj šetališta, na klupi, sedeli su muškarac u četrdesetim, bregovitog stomaka, niskog čela i čeličnog pogleda i dečačić od pet ili šest godina. Otac je natkrilio zdepastim prstima sinovljevu glavu, kao da iznad nje stiska nečiji vrat, te je žurno i nestrpljivo prelazio pretećim stiskom ispred dečakovog lica. „Kakav crni Milan“, kevtao je iskusan roditelj. „Ali, tata?!“, zacrveneo se dečak, „Milan je moj najbolji drug. Što da mu ne dam da provoza moj bicikl?!“ Na to je otac dodao: „Najbolji drug?! Pa to, sine moj, ne postoji.“
* * *
Imam jednu od brojnih loših navika da izbegavam sve dok mogu ono što mi ne prija. I, razume se, one koji mi ne prijaju. Može se pretpostaviti da se vremenom sistemom odbacivanja čovek nađe u prilici da izbegava prvo sve oko sebe, a potom i samog sebe.
* * *
Istina je da sam okružena ludacima i da ih na neki način privlačim. Učtivije rečeno: ludaci su ljudi sa duševnim poremećajima, i ono što razlikuje ludake od neludaka je to što ovi drugi još uvek nemaju F šifru bolesti u zdravstvenom kartonu, dok su siptomi itekako prisutni. Da l’ je lud onaj koji je pokušao da se ubije, iako to negira, uprkos činjenici da je završio na toksikologiji VMA ili je lud onaj koji ga je spasao od oduzimanja života? Odavno je neko rekao da onaj ko ovde nije lud, taj nije ni normalan.
Aleksandra Perić 