#35 Crtice

Pisala sam ranije o tome kako je besmisleno praviti bilo kakve planove. Bar ne detaljne. Neki okvirčić, kosturčić je poželjno da postoji, ali sveže meso se nabacuje negde u hodu, kao npr. kad vajaš pa imaš strukturu od žice koju gađaš ilovačom, pa je mic po mic valjaš, gladiš, oblikuješ i često je na kraju rasturiš i kreneš ispočetka. Ko zna koliko puta. Nije nužno da se ovaj princip odnosi na velelepne (i često ničim utemeljene) životne poduhvate.

Dakle, odlučim da je danas prava stvar da izduvam klipove motora, da se prošetam i da završim negde na reci čituckajući i pijuckajući.

Ni na kraj pameti mi nije bilo da će prva prepreka na putu da mi se nađe tek što sam pošla. Taman da se uključim na zrenjaninski put, a tamo saobraćajaca kao žutih mrava. Vidim da nema mrdanja iz kolone, saobraćaj je potpuno obustavljen, niko ni da se prodere od one silne policije i da kaže šta se dešava. Slabo su grlati kad bi to bilo korisno, a vozači nalegli na sirene iz petnih žila. Uf, tu pomislim: „A ti nikad da poneseš fotoaparat kad treba, pa ni fotografije, a ni video zapisa.“ Ugasim motor, izađem iz kola i zaputim se na zrenjaninac. I dobijem uobičajen odgovor, koji između ostalog sadrži dobropoznatu minutažu – 5 minuta. Sve će biti gotovo za 5 minuta. Treba da prođu biciklisti. Ej, biciklisti treba da prođu. Smak sveta. Saobraćaj je potpuno zaustavljen na potezu između Pančevačkog i Pupinovog mosta. Da ne poveruješ. Tih 5 minuta je bilo 30 minuta, što je brzo prošlo, jer je bilo neočekivano zabavno posmatrati ponašanje ljudi za to vreme. Trebalo je samo više da se potrude i da čoporativno blokiraju bicikliste i da ih ne puste sve dok svi do jednog ne utefterišu sveže selfije sa njima u pametne telefone. Ovako, em to čekanje, em ta svetlosna brzina kojom su proleteli, pa to nije fer.

Preostali deo dana se odvijao kako se odvijao, uz napomenu da i nije baš najprijatnije sedeti na reci kad duva prejak vetar, ali izgleda da ću se teško odučiti od toga. Promaja koja se nastani u glavi nakon toga je korisna, jer izluftira ono ponešto vijuga koje su mi, nadam se, preostale. Kako sam obična uhoda sa raširenim novinama u rukama, koje u stvari čitam, ali i slušam sve okolo, jer se ljudi dernjaju kad pričaju, počnem da pratim (da ne kažem zapratim) razgovor neke dvojice. Da ne znam da sedim (zapravo izvalila sam se domaćinski) na Dunavu, na splavu, u pletenom (ali ne od bambusa ili pruća, nego plastike) dvosedu, danas, mislila bih da sam na Jalti 1945. godine. Dakle, Drugi svetski rat je i Čerčil i Staljin tako malo, uz pljuge i pićence, crtaju mapice sveta. Nije bilo trećeg aktera za Ruzvelta. Pa sve taktika, strategija, rezervna vojska, prva linija, ovamo Rusi, tamo Nemci, istok, zapad… a eto i atomske bombe na vidiku. I još bih nekako podnela da su tinejdžeri koji se eto, igaju rata, i to u kompjuterskim igricama, ali dva matora konja, ej, oni se igraju virtuelnog rata, oni još plaćaju za to. Živu lovu sahranjuju i kupuju neke virtuelne gluposti. Njihova posvećenost tim aktivnostima i toj priči, pa to je ravno ludilu.

Kad me je posle slušanja tih gluposti i čitanja možda još strašnijih gluposti u novinama, te posle već pomenutog vetra, udarilo i sunce u glavu, dovezla sam se kući sa osećajem u glavi kao da mi je urađena polulobotomija. Ipak mislim da je to dobro, jer ako me taj osećaj bude držao i sutra, dobro bi bilo da se uputim na večernje opštenarodno slavlje ispred Skupštine grada, a sve povodom dočeka tzv. srpskih orlića i da podržim valjda jedinu pobedu Srbije u ovim, kako Vučenaš reče – teškim danima.

Advertisements