Predizborni bluz #2

Imam dojam da ću u narednim danima da prikucam daske na prozore. Ne toliko zbog vampirističkih sklonosti zbog kojih bi mi i najslabiji sunčani zrak naudio, koliko zbog toga što mi baš puca da gledam nesrećnike koji prinose, raznose i odnose poklon-paketiće darovane im od vladajuće partije. Država je na kolenima i paketići su skromni – sirotinjski. Uglavnom, BUŠ program. Ipak važno je da ima i praška za veš koji pere i najtvrdokornije mrlje. Rado bih donirala Veniš (vanish).

* * *

U posete da idem u jeku, mrka kapa, i to proređujem. Po kućama se diže larma i jede se u proseku sarma. Ljudi realno posmatraju događaje, kao kroz neprovidno staklo (ono kroz koje su gledali totalno pomračenje Sunca). Proradio je lokalpatriotizam i naveliko se prede o tome ko je šta uradio za selo, opštinu, grad. Čik kaži da nećeš da glasaš. Budeš kurva, klimneš glavom dva puta, pošalješ ih u sebi u tri lepe i odeš, jer imaš neodložna posla. Jebe ti se za sve to.

* * *

Veoma sam bila dirnuta kada sam videla fotografiju predstavnika dve najveće partije u Sorabiji –  Picoustog i Njegovo Gistrosveštenstvo, ovaj… kako se ono zove… ne sećam se… zaboravila sam mu ime. Oprostite, možda vi znate. Sa osobitim uživanjem sam ispratila da je pre pet godina osveštao tržni centar u Nišu. To je bio dobar potez, pošto su to molitveni hramovi savremenog čoveka.

* * *

Možete da preslušate dosetke, poskočice, naskočice, uskočice, bisere i veoma korisne izjave u duhu vremena TAMO. Slikovit primer recitovanja priproste žene golih ramena sa zlatnim lančićem oko vrata počinje na 0:57:

„Ja sama sebe, ja sam sama sebe pronašla u ovoj priči. Ja nisam prišla stranci zbog motivacija svojih interesa. Ja nisam ni znala šta stranka nudi. Samo sam znala da bi želela da učestvujem u najjačoj političkoj stranci na prostorima današnje Srbije. Sama sam otišla u stranku, predala svoj si-vi, popričala sa Gocom i Biljom, te su me one i predstavile šefa moravičkog okruga, Stanimira Prelića, koji mi je lepo i jednostavno reko da ne treba da čita moj si-vi, već me pito hoću li ja aktivno da radim u stranci.“

* * *

Ako tražite posao odnosno ako već ne radite aktivno u stranci, najbolji primer nadahnuto i nadasve pismeno sastavljenog životopisa koji može da se nađe onlajn pročitajte ONDENAK. [+skrinšot]

Advertisements

Non-fiction

Ovih dana na naslovnoj strani najprodavanijeg dnevnog lista Gistro osvanula je vest da danas svako može da izda knjigu. U autobusima, u parkovima, na ulicama, po javnim kućama, svi su držali u rukama raširene te šarene novine, mahom sadržane od obnaženih fotografija i sočnih psovki – i upijali ih. U jutarnjem programu televizije Mrak gostovao je glasnogovornik najjače izdavačke kuće Raguna. Tom prilikom je do detalja objasnio neke stvari.

Oci države su dekretom naložili da se ima u narednih pet godina odobriti podsticaj svakome ko makar u memljivom podrumu poseduje štamparsku presu iz doba Gutenberga. To je zamišljeno delom kao zajam a delom kao samodoprinos. Država bi omogućila običnom smrtniku da kupi državne zapise centralne banke sa rokom dospeća od pet godina po stopi interesa od -50%. U praksi to bi značilo da se na svaki dinar dat državi gubi pola dinara u narednih pet godina. Što se ličnog učešća tiče to je prepušteno slobodnoj volji pojedinca da odluči koliko će da se otvori iz slamarice.

Izabrani predstavnici su dosledno sprovodili demokratski iskazanu volju naroda i nisu se mešali u teme koje će biti zastupljene u knjigama. Stvorili su se ogromni redovi ispred brokerskih kuća gde se narod tiskao da ovlasti svog brokera koji bi po nikad povoljnijim uslovima kupio za njih zapise trezora. Izdavačke kuće su bile zaposednute svakakvim svetom. Svi su želeli da se njihova pisana reč vidi. Svi su želeli nešto da poruče okruženju u kome žive. Svako je imao nešto da kaže i svako je mislio da je to što ima da kaže bogom dano. Bog tu nije nešto posebno učestvovao, osim što se tu i tamo pominjao u naslovima ili rečenicama, bogohulno i bogougodno. Češkao je svoju ogromnu bradu, pleo je pletenice od nje i mirno posmatrao svakolika bića, jer bogu je svako biće podjednako ljubljeno.

Već pomenuti predstavnik Ragune stidljivo je pomenuo, jer nije smeo da se suprotstavlja oruđu bezuslovne moći, da je poželjno da ljudi koji hoće da obelodane svoje reči treba da budu bar malo poznati drugim ljudima. Zatim se nevino nasmešio i jedva čujnim glasom prozborio da treba da budu malo više poznati širokim narodnim masama. Nije se mnogo osvrtao na to po čemu treba da budu poznati, tako da se stekao utisak da je bilo važno samo da su prepoznatljivi po bilo čemu.

Tako se sada uz svaku osnovnu životnu namirnicu ali i onu koja nije neophodna vezuje i proizvod koji može da mu bude zamena. Primera radi, hleb Sava pojavio se u novom ruhu. Dobio je papirnu kesu u koju je upakovan. Na policama prodavnica bile su kese na kojima su se nalazile osobe ženskog pola sa obimnim silikonskim poprsjima i blagotelećim pogledima. One nisu dobro znale padeže, pa čak ni maternji jezik, ali su se tako lepo pućile hijaluronski napunjenim usnicama. Njih je narod prepoznavao sa TV ekrana, iz rijailitija, kad su opštile intimno na opštu radost gledališta. Ti sadržaji su posebno osmišljeni radi obrazovanja i podizanja opšteg nivoa svesti. Toalet papiri u rolnama i listićima su bili bogato ukrašeni poezijom koja je odisala lepotom škrabotina iz bircuza i zatvorskih ćelija, gde je iz prve ruke, sa izvorišta života, prenesen osećaj prisnosti sa flajkom i čakijom.

Bilo je tu i šatro uglednijih likova iz polusveta novinarstva, voditeljstva i tih nekih grana koje je plebs znao od ranije gledajući iste te TV programe, pomalo crvene i pomalo bele. Oni su bili ubice tiraža i apanaža. Odrađivali su popularne teme koje imaju veze sa neproverenim glasinama o religiji, kojekakvim artefaktima sumnjivog porekla, tragičnim ljubavima iz pretprošlog, prošlog i ovog veka, te arhetipskom ženskom žudnjom za oduzimanjem sopstvenog života zbog neuzvraćene ljubavi. Doduše, upitno je bilo ko zapravo piše te knjige, jer je posao pisca iz senke bilo jedno od nevidljivih ali postojećih zanimanja.

Kako je jedna od osnovnih strategija marketinga – penetracija, bilo je primetno da je prodiranje u umove i srca čitalaštva uzelo maha, te je sve izgledalo kao starorimske orgije. „Narod je, izložen dubokom poniranju, postao vrlo oslobođen i veoma razuzdan, i činilo se da niko i ništa ne može da zaustavi kolektivno ludilo“, pisalo je velikim slovima na naslovnici današnjeg Gistra.

#43 Crtice

Skoro svaka devojčica zamišlja svog princa iz bajke. Pitam se da li bi za žensko čeljade postojao princ iz bajke da kao male nismo bile izložene uticaju tih istih bajki. O, kako sam samo slikovito maštala o svom princu. Na belom konju i ti fazoni. Dobro se sećam, osim onih Grimovih bajki za devojčice poput Uspavane lepotice, Pepeljuge, Snežane i sedam patuljaka postoji i bajka u kojoj princeza ljubi žapca koji zatim postaje princ. Razmišljam, zaista je potrebno puno ljubavi, da nakon što te žaba uveri da je on u stvari začarani princ, da poljubiš tog žapca. Zamislite kako ljubite žabu?! Žaba je buljava, ljigava, krastava, ali može da ima i zanimljivu šaru. Svakakva može da bude, samo ne privlačna i poželjna pa čak i za poljupčić, tek ovlaš. Tek ne za neki sočni poljubac. Ali šta bi sve, koga bi sve žena bila spremna da poljubi da dođe do svog princa ili da izrodi svog princa; iz žabe, iz ko zna čega, ni iz čega.

* * *

Postoji i jedna pričica za starije devojčice, koja je neka sorta parodije na priču o princezi i žapcu i glasi otprilike ovako:

…u dalekoj zemlji, lepa, nezavisna, samouverena princeza naletela je na žapca dok je sedela i duboko razmišljala o ekološkim pitanjima na obalama nezagađenog jezerceta na zelenoj livadi u blizini svog zamka.

Žaba je poskočila u princezino krilo i rekla: „Otmena damo, jednom sam bio privlačan princ, sve dok me zla veštica nije začarala.“

„Jedan tvoj poljubac, međutim, i ponovo ću se pretvoriti u doteranog mladog princa, što i jesam, i onda, mila moja, možemo da se venčamo i zasnujemo domaćinstvo u tvom zamku sa mojom majkom, gde možeš da mi pripremaš obroke, da čistiš moju odeću, brineš se o mojoj deci, i da se zauvek osećaš zahvalno i srećno što to radiš.“

Te noći, dok je večerala lagano izdinstane žablje batačiće začinjene belim vinom i kremastim sosom od crnog luka, zakikotala se sama za sebe i pomislila:

„ČAK MI NI NE PADA NA PAMET!“

 frog_prince_sfw

Kad si još uvek dete, ali nešto starije, i već počinješ da povezuješ, počinješ da čitaš basne. Ezopove basne. I za divno čudo, basne su mi ostale mnogo više u sećanju od bajki. Pretpostavljam da je to zbog toga što uvek imaju neku pouku na kraju. Nešto što nije basna, a nadovezuje sa na žabu je pitanje: „Koliko žaba ima dlaka?“ Ne sećam se uopšte zašto se toga sećam. Sasvim logičan odgovor je bio da žaba nema nijednu dlaka. Žaba je bezdlaka. Prošlo je mnogo godina od tada i pročitala sam da zapravo postoje dlakave žabe.

Vodeni princ

Posmatrala sam ga kako slatko ispija pivce. Bio je žedan, jer se prethodno natesterisao drva po vetrini koja mu je, a tako bi trebalo da bude, pročistila vijuge. Ubrzo je popio i drugo pivce. Pivcem je zalivao obrok u velikim gutljajima. Jeo je nešto što liči na pileći paprikaš. U svakom slučaju, bilo je dosta mesa. Jeo je zelenu salatu iz ogromne zdele. Ne, on nije jeo. Proždirao je tu hranu. Sigurno je bio gladan kao vuk koji odavno nije omirisao ovcu.

Narod kaže – kakav na jelu, takav na delu. On je jeo brzo, mahnito, stropoštao se na taj tanjir ko ptica grabljivica na svoj plen. Jeo je bez reda, samo je trpao te batake u svoja usta i gutao ih. Žvaknuo bi tek tu i tamo. Nabadao je, da, baš je nabadao viljuškom u zelenu salatu. Činija je pevala kao zvončići. Adamova jabučica mu je skakutala ko pomahnitali lift.

Ta on ima sposobnosti. On je požudan. On bi mene zgrabio. On bi me prislonio uza zid. On je moj drvoseča kome sekira upada u med. On ne bi posustao. On bi tražio još, i još, i još…

On bi me gledao iz žablje perspektive mog međunožja i ako ima istine u tome dobro bi video, jer kažu da se iz tog ugla najbolje sagledava. Ne zanima me samo taj ugao, ali me i taj ugao veoma privlači. Ima, međutim, jedan mnogo važniji ugao koji me prevashodno okupira. Da li on ume da voli? Da li su to ruke muškarca koji miluje? Da li me oseća? Želim da istupi iz gomile i da stane p(o)red mene. Ako sme.

Opazila sam da ume da se ljutne, da ume da kresne svoje kratko fitiljče, na naizgled nevažne stvari. Prijateljica mi je rekla da je takvo ponašanje, ponašanje prznice. Dugo nisam čula tu reč. Obično tu reč zlurado povezuju sa ženom i tada se najčešće koristi i glagol – zvocati, što je i višeboj i maraton, a tu atletiku muškarci slabo podnose. I ne samo to. Tada se kaže da joj nedostaje njega. Saglasno tome, muškarcu prznici nedostaje nje.

Brine me to pivce, ta piva i način ispijanja. Imam utisak da mu je glava prečesto i premnogo podvučena pod slavinu bureta. To me onespokojava.

Nedugo nakon jela otišao je i seo je u kola. Kao vozač. Ne volim kad ljudi piju alkohol pa onda voze kola. Ni liz, ni kap. Ne bih sad razmatrala koliko hrana usporava prodiranje alkohola u krv i vremensko odstojanje i rastojanje od trenutka konzumacije.

Za sve vas koji volite da drmnete koju, tu i tamo, ili baš drmate, neko se dosetio i napravio Alkometar. Dobro je upoznati sopstvene domete. Živeli!

#42 Crtice

Odem u kafanu, sednem i naručim piće. Istina, želim da dignem i noge na sto. Al’ dama sam. Al’ žensko sam. Al’ suknjicu nosim. Al’ kauboj nisam. Nemam ni kaubojke, pa mi ne priliči. Nemam ni mamuze. Uskoro ću imati konja za jahanje. Smejao mi se jedan pop, otac Makarije takoreći, kada sam mu rekla da ću naći muškarca koji će da ljubi zemlju po kojoj hodam. Nije to baš bila uobičajena ispovest. Ispovedio je on mene muški.

* * *

Psujem – onako, nekad više, nekad manje. Moja komšinica seniorka psuje više od mene. Ona ga baš ne vadi iz usta. Tako žene ispoljavanju agresiju – verbalno. Muškarci se lepo pobiju, mada je to izazivanje na dvoboj demode. Sad se odmah poteže hladno i vrelo oružje. Glupost je obrnuto srazmerna sa dužinom i obimom muškog polnog organa.

* * *

Ima mnogo razloga zašto je dobro pisati anonimno. Prvo, nema šanse da se bilo ko nađe prozvanim, jer ne poznaje autora. Drugo, ljudi stvarno imaju problem da odvoje u svojoj glavi da nije baš sve što se napiše usko povezano sa tesnim mislima autora.

I sad stižemo do fidbeka, iliti povratnih informacija, iliti povratnih reakcija. Ljudi mogu opasno da se istripuju da je mnogo bitno ono što napišu, samo zato što imaju trefik i publiku. To vam je kao i u životu, uglavnom, dođem-ti-dođeš-mi.

Stalno moramo imati na umu najveću zamku, a najveća zamka je – samozabrana. Druga velika klopka je kada čovek shvata samog sebe ozbiljno.

Ni pre, ni sada ne gotivim ograničavanje kada autori blogova kontrolišu ko šta sme da kaže u komentarima, pa im je svaki komentar na premišljanju i odobravanju. Ovde je dugo vremena bila isključena mogućnost komentarisanja. Razlog je što nisam htela da se smaram sa fidbekom, jer je nužno da učestvujem. Kad sam ponovo odlučila da hoću to, omogućila sam ostavljanje komentara.

Ovo malo, baš malo što sam vam rekla, verujte mi na reč, jer ovo je tek moja druga blogerska inkarnacija, što će reći da sam stara blogerska kajla. 😀

Trojka

Najjača scena o trojci je iz filma Balkanski špijun. Dakle, trojka je osnovna jedinica diverzantskih grupa. Uvek neko vreba. Uhodi. Postojale su i četničke crne trojke. Kao i ustaške. A to su baš neke crne priče, pa neću o tome.

Trojka ili trica je kad ubaciš na košarkaškom terenu sa udaljenosti od 6,25 metara koš koji vredi tri poena. Sećam se da je oniži Aleksandar Saša Đorđević bio sjajan u tome. Da zavali trojku u ključnim trenucima i da preokrene čitav tok utakmice.

Trojka su i Оtac i Sin i Sveti duh. No, ne bih se bavila svetim trojstvom detaljnije. O tome možete da pročitate više na ovom mestu.

Trojke su i kad žena rodi tri bebe u cugu. Češće se, međutim, trojke začinju vantelesnom oplodnjom.

Jedna od formacija trojki je ona u kojoj se pojavljuju mlađe muške i ženske osobe kada izađu negde u ludi provod. Naravno, svaka polno razdvojena grupica sedi za sebe. I svi se ludo zabavljaju drkajući svoje pametne telefone.

Postoji i bračna trojka odnosno bračni trougao. Mada, može se raditi i o višestraničnijem geometrijskom obliku. Bračni trougao je ponekad jednostrani a ponekad i podjednakostrani.

Trojka je i seks u troje. U različitim ili istim razmerama polova. Do pre neki dan nisam znala da sam viđena za trojku. Ispostavilo se da smo moja prijateljica i ja dobile nepristojnu ponudu, koja je bila izazvana količinom krvi u alkoholu jednog muškarca. Taj muškarac je bio toliko patetičan da je, kako je vreme odmicalo, praktično molio da dobije pičke/u. Žena je po svojoj prirodi majčinski nastrojena i bilo bi ljudski da pomogne muškarcu u nevolji i da mu da. Naročito ako ima humanitarnu crtu u svom karakteru. Nudio se da ide sa nama kući. Da l’ kod mene, da l’ kod nje, nebitno. Objašnjavao nam je da mnogo propuštamo (čovek ima iskustva), jer kako bi znale ako ne probamo. Posle je moglo da bude i tu negde, samo da bude. Odmah i bez odlaganja. Filmska scena je bila kada je obujmio moje ruke svojim rukama i skoro počeo da pada na kolena, po svaku cenu pokušavajući da mi uvali svoj broj telefona, da ga cimnem i da mi utrči, u slučaju da se ipak predomislim. Evo, još se predomišljam.

Trojka koja mi je po ukusu je gudački trio – violina, viola i violončelo.

Ono kad…

Ono kad dugo vremena ne gledaš u upaljeni TV i ne čitaš vesti, menja ti se percepcija. Ono kad izbegavaš razgovore o svakolikim budalaštinama i sklanjaš se od ljudi koji forsiraju glupost, isto se dešava. Kao što je nekada Oldos Haksli uzimao LSD da bi svoja iskustva pretočio u pisanu reč, sač ezVrata percepcije (The Doors of Perception). I tako se pomera opažanje. Od tih vrata je nastalo ime Morisonovog benda – The Doors. I onda skontaš da ne znaš ko je na drogama. Da li ti ili oni oko tebe?

Bila sam u emotivnoj zikri kada sam preksinoć slučajno, a šta je to pa slučajno, iščitala neke od horor naslova, dakle, dešavanja u vrlo maloj državi na brdovitom Balkanu. Novine sve, uključujući i nadasve intelektua(na)lnu Politiku, pišu o čoveku, i moram da naglasim Čoveku, jer to je najvažnije, koji je sebi oduzeo život. Neću sad da pričam o besmislu oduzimanja sopstvenog života. Molim vas, teško je, teško, morate da imate nekoga kome možete da kažete sve, sve bez zadrške, kad god nadolaze i preplavljuju crne misli. I knjige Viktora Frankla kao prvu samopomoć. Ja bih da pišem o samoubistvu zbog onih koji tek hvataju zalet, i to ozbiljno, ali nemam prilike da razgovaram sa ljudima koji sada lebde u etru, osim ako mi se ne nakače na auru, što se ponekad dešava.

Ušljivi podanički novinari i njihovi još gori mediokritetski urednici – vrhovnih gazda pušači, usuđuju se da objave u sklopu naslova i šta je čovek jeo u poslastičarnici pre nego što se ubio. A u samom tekstu u koliko komada su izneli njegovo telo i fotografije pride. Aloooooooooo, breeeeeeeeeeee?!??!?! Dokle više?!?!?!?!!? A komentari pojedinih? Pa to je da ti se srce zaledi debelim polarnim ledom kad pročitaš šta pojedinac može da napiše. Bez duše, bez ikakvih saosećanja, potpuno odvojen od sebe i od svake veze s mozgom. I šta tu uopšte ima da se komentariše. Šta?

Iz dana u dan, spopadaju me ljudi sa svojim teškim pričama, opasno sumornim mislima i nesagledivim dubinama duševnih provalija; sve nas je više na antidepresivima. Pola Srbije je na lekovima za smirenje. Nema nikakve razlike između anksiolitika (bendžosa i bromazepama) i droga  – poput heriona. Ali, zgutati tableticu je nekako fensi, a fiksanje i šmrkanje je baš klošarski, je li. Sem toga, prvo se dobija na lekarski recept, a drugo se kupuje od dilera, pitaj boga s čime smiksano.

Ko je živ? Ko je mrtav? Ko je ubijen? Ko je kome uterao? Ja želim da ti isteram zombije iz očiju. Zombije iz duše. Ugasi taj jebeni televizor. Ne seri da gledaš Parove, Velikog brata i svakakvog odvrata iz fenomenoloških pobuda. Ne seri. Počisti to smeće sa ekrana. Pritisni OFF. Iščupaj kabl iz zida. Baci televizor sa poslednjeg sprata solitera. Nemoj im dozvoliti da ti prilaze. Ne puštaj ih u sebe. Ne čitaj novine. Ne čitaj vesti. Ne „prati“ dešavanja. Ni na internetu. PRATI SEBE!!! IZNUTRA!!! OBOJI SE!!! OPLEMENI SE!!! SVESTI SE!!!

Razmatram ovih dana da prevedem u celosti knjigu Žak Elila – Propaganda: Formiranje ljudskih stavova (Jacques Ellul – Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes). Jer, BITNA je. Prevela sam tek nekoliko strana ovde, pre ihaj vremena. Knjiga nikada nije prevedena na srpski, a napisana je pre više od 50 godina. Od prevođenja nemam ništa, ni kintu, ni ne znam ti ni ja kakvu zadovoljštinu, jel de, ali recimo da neko to mora da uradi. Takođe, a indikativno je, pred svake izbore ljudi hoće da pročitaju knjigu Tehnika državnog udara od Malapartea, a nekoliko poglavlja je i na ovom blogu. Cela knjiga ne postoji onlajn iz vrlo jednostavnog razloga. Niko nije hteo da mi se pridruži u prekucavanju knjige, a meni se smučilo da to radim sama.

Hard rispekt

Od kafane gazda

Izaš’o na binu,

Pustio je mušku slinu.

Zavalio je spiku

O omiljenom pesniku.

Do ortakinje mu stalo

Ali baš za malo.

„Prošli smo jednom rešeto

30 godina drugarstva stara teto.

Sada neka znaju svi iz kraja

Da kresn’o sam te jednom baš do jaja.“

A

***

A

Peglana kerberko mala

Što na crtu si mi stala

Izgledaš ko budala

Kad u fulu čuvaš dečka.

Gard si digla ko ciganska mečka,

Bečiš se ko da si neka pička bečka;

Previsoka je za tebe moja prečka.

A

***

A

Kaže, živim u Zemunu,

Ja ga pitam – gde?

crnoj udovici od Galenike.

Batice, munze konza,

Al’ za malo,

Ti bi da ti čkepi damo.

Ide ti, brate, ide ti,

Izgutaj skivi u cugu,

Ižickaj još jednu pljugu.

Trojka je baš strava,

Kaže mi tvoja žena kurava,

Što trpa se sa likom,

Nekim teškim frikom.

Šlagvort si nam dao,

Kad na kolena si pao.

„Davaj, davaj, samo davaj,

Ove noći ne spavaj!

Jer ja nemam gde

Bez vas kučke dve,

Što folirate se ko snaše

A kresale bi i lole i salaše.“

A

Rispekt za patku

Šta me više vijaš (ne)podignute patke,

Kad ti nisam dala radne zadatke.

Košava mi kaže muda ti se klate,

Šta me se to tiče, dragi brate.

A

Hoćeš da lizneš ribicu mi glatku,

Da na mene uperiš svoju retro patku.

Zalud ti patka plovi preko Save,

Kad ti trpaš samo ober kurave.

A

Moja je kita ogromna, i od tvoje veća,

To bi ti potvrdio i izveštaj Saveznoga veća.

Kod mene nema ništa na rate,

Tako ti je to kad si sreće kurate.

A

#41 Crtice

Nekada davno stvarno nisam volela da učim slepo kucanje, iz bar dva razloga. Prvi je bio što je to bila obaveza i moranje a drugi to što sam kucala na mehaničkoj pisaćoj mašini. Osim moranja, bilo je pakleno naporno kucati na tvrdoj pisaćoj mašini. Najteže je bilo kucati slova A i Č, jer se ona kucaju malim prstima. U njima nikada nije bilo dovoljno snage za udarac i uvek bi ta slova bila bledunjava na papiru. Neretko su mi mali prsti ruku upadali i zaglavljivali se između tipki mašine. Takođe, podizanje jednim prstom čitavog mehanizma [caps lock] koji se nalazio sa obe strane srednjeg reda slova, da bi se otkucalo veliko slovo, je bilo muka živa. Danas, međutim, lepota je, retkost i uživanje otkucati po koji red na pisaćoj mašini.

* * *

Kada je u moju kuću ušao prvi računar, to je bio Komodor 64. Na njemu je moglo da se programira, imao je korisničke programe, ali mogle su i da se igraju igrice. Morao je da bude povezan sa nečim što bi mu dalo sliku, a kako nisam imala originalan monitor, za tu priliku je poslužio jedan prenosivi crno-beli televizor žute boje. Tada su se koristile kasete. I Komodor je imao svoj kasetofon. I na tim kasetama su bile razne igrice. Imala sam samo jednu originalnu igricu, a sve ostale su bile hakovane. Učitavale su se u turbo obliku, da učitavanje ne bi trajalo čitavu večnost. Najdraža igrica mi je bila Aztec Challenge koja se sastojala od više nivoa od kojih je svaki naredni tražio sve veću veštinu. Naravno, najviše sam se zadržala na prvom nivou, gde su ubojita koplja letela ka trkaču koji je jurio ka hramu. Morao je da izbegne svako koplje, bez obzira da li da se pravovremeno savije ili da ih preskoči. Komodor je imao preslatke male džojstike za igranje igrica sa narandžastim dugmićima.

* * *

Prvi lični računar je stigao godinama kasnije. Tada je na njemu moglo i nešto da se radi i da se uzima neki novac od toga. I bilo je lepo, po prvi put, prekucati neke svoje tekstove, gde je svaka greška lako mogla da se ispravi. Koristile su se prvo velike, pa tek kasnije male diskete. I jedne i druge su bile vrlo skromnih memorijskih kapaciteta. U to vreme štampalo se na matričnom štampaču. Ti štampači su i danas rado viđeni u knjigovodstvenim agencijama i imaju neopisivo odvratan zvuk. Tada sam prvi put videla Prozore i koliko se sećam to je bila verzija 3.11. Grafički softveri su u to vreme bili prespori za taj operativni sistem, pa je kompjuteru trebalo vremena, taman dok skuvam kafu, ili više kafa, dok odradi po zadatim komandama. Monitor je bio ogroman i debeo, sa očajnom rezolucijom i zakrivljenim ekranom na kome su mi ispadale oči. Eh, al’ zbog ljubavi prema računarima, prevazilazila sam sve napore.

* * *

Svi ostali računari, lični, koji su se izređali nakon prvog, zapravo mi nisu u naročitom sećanju. I ovaj laptop sada, i on će jednog dana otići u penziju i biti zamenjen ko zna čime. Ono što je neprevaziđen osećaj je pisanje penkalom na običnom listu papira.