#41 Crtice

Nekada davno stvarno nisam volela da učim slepo kucanje, iz bar dva razloga. Prvi je bio što je to bila obaveza i moranje a drugi to što sam kucala na mehaničkoj pisaćoj mašini. Osim moranja, bilo je pakleno naporno kucati na tvrdoj pisaćoj mašini. Najteže je bilo kucati slova A i Č, jer se ona kucaju malim prstima. U njima nikada nije bilo dovoljno snage za udarac i uvek bi ta slova bila bledunjava na papiru. Neretko su mi mali prsti ruku upadali i zaglavljivali se između tipki mašine. Takođe, podizanje jednim prstom čitavog mehanizma [caps lock] koji se nalazio sa obe strane srednjeg reda slova, da bi se otkucalo veliko slovo, je bilo muka živa. Danas, međutim, lepota je, retkost i uživanje otkucati po koji red na pisaćoj mašini.

* * *

Kada je u moju kuću ušao prvi računar, to je bio Komodor 64. Na njemu je moglo da se programira, imao je korisničke programe, ali mogle su i da se igraju igrice. Morao je da bude povezan sa nečim što bi mu dalo sliku, a kako nisam imala originalan monitor, za tu priliku je poslužio jedan prenosivi crno-beli televizor žute boje. Tada su se koristile kasete. I Komodor je imao svoj kasetofon. I na tim kasetama su bile razne igrice. Imala sam samo jednu originalnu igricu, a sve ostale su bile hakovane. Učitavale su se u turbo obliku, da učitavanje ne bi trajalo čitavu večnost. Najdraža igrica mi je bila Aztec Challenge koja se sastojala od više nivoa od kojih je svaki naredni tražio sve veću veštinu. Naravno, najviše sam se zadržala na prvom nivou, gde su ubojita koplja letela ka trkaču koji je jurio ka hramu. Morao je da izbegne svako koplje, bez obzira da li da se pravovremeno savije ili da ih preskoči. Komodor je imao preslatke male džojstike za igranje igrica sa narandžastim dugmićima.

* * *

Prvi lični računar je stigao godinama kasnije. Tada je na njemu moglo i nešto da se radi i da se uzima neki novac od toga. I bilo je lepo, po prvi put, prekucati neke svoje tekstove, gde je svaka greška lako mogla da se ispravi. Koristile su se prvo velike, pa tek kasnije male diskete. I jedne i druge su bile vrlo skromnih memorijskih kapaciteta. U to vreme štampalo se na matričnom štampaču. Ti štampači su i danas rado viđeni u knjigovodstvenim agencijama i imaju neopisivo odvratan zvuk. Tada sam prvi put videla Prozore i koliko se sećam to je bila verzija 3.11. Grafički softveri su u to vreme bili prespori za taj operativni sistem, pa je kompjuteru trebalo vremena, taman dok skuvam kafu, ili više kafa, dok odradi po zadatim komandama. Monitor je bio ogroman i debeo, sa očajnom rezolucijom i zakrivljenim ekranom na kome su mi ispadale oči. Eh, al’ zbog ljubavi prema računarima, prevazilazila sam sve napore.

* * *

Svi ostali računari, lični, koji su se izređali nakon prvog, zapravo mi nisu u naročitom sećanju. I ovaj laptop sada, i on će jednog dana otići u penziju i biti zamenjen ko zna čime. Ono što je neprevaziđen osećaj je pisanje penkalom na običnom listu papira.

Advertisements

6 thoughts on “#41 Crtice

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s