#42 Crtice

Odem u kafanu, sednem i naručim piće. Istina, želim da dignem i noge na sto. Al’ dama sam. Al’ žensko sam. Al’ suknjicu nosim. Al’ kauboj nisam. Nemam ni kaubojke, pa mi ne priliči. Nemam ni mamuze. Uskoro ću imati konja za jahanje. Smejao mi se jedan pop, otac Makarije takoreći, kada sam mu rekla da ću naći muškarca koji će da ljubi zemlju po kojoj hodam. Nije to baš bila uobičajena ispovest. Ispovedio je on mene muški.

* * *

Psujem – onako, nekad više, nekad manje. Moja komšinica seniorka psuje više od mene. Ona ga baš ne vadi iz usta. Tako žene ispoljavanju agresiju – verbalno. Muškarci se lepo pobiju, mada je to izazivanje na dvoboj demode. Sad se odmah poteže hladno i vrelo oružje. Glupost je obrnuto srazmerna sa dužinom i obimom muškog polnog organa.

* * *

Ima mnogo razloga zašto je dobro pisati anonimno. Prvo, nema šanse da se bilo ko nađe prozvanim, jer ne poznaje autora. Drugo, ljudi stvarno imaju problem da odvoje u svojoj glavi da nije baš sve što se napiše usko povezano sa tesnim mislima autora.

I sad stižemo do fidbeka, iliti povratnih informacija, iliti povratnih reakcija. Ljudi mogu opasno da se istripuju da je mnogo bitno ono što napišu, samo zato što imaju trefik i publiku. To vam je kao i u životu, uglavnom, dođem-ti-dođeš-mi.

Stalno moramo imati na umu najveću zamku, a najveća zamka je – samozabrana. Druga velika klopka je kada čovek shvata samog sebe ozbiljno.

Ni pre, ni sada ne gotivim ograničavanje kada autori blogova kontrolišu ko šta sme da kaže u komentarima, pa im je svaki komentar na premišljanju i odobravanju. Ovde je dugo vremena bila isključena mogućnost komentarisanja. Razlog je što nisam htela da se smaram sa fidbekom, jer je nužno da učestvujem. Kad sam ponovo odlučila da hoću to, omogućila sam ostavljanje komentara.

Ovo malo, baš malo što sam vam rekla, verujte mi na reč, jer ovo je tek moja druga blogerska inkarnacija, što će reći da sam stara blogerska kajla. 😀