Non-fiction

Ovih dana na naslovnoj strani najprodavanijeg dnevnog lista Gistro osvanula je vest da danas svako može da izda knjigu. U autobusima, u parkovima, na ulicama, po javnim kućama, svi su držali u rukama raširene te šarene novine, mahom sadržane od obnaženih fotografija i sočnih psovki – i upijali ih. U jutarnjem programu televizije Mrak gostovao je glasnogovornik najjače izdavačke kuće Raguna. Tom prilikom je do detalja objasnio neke stvari.

Oci države su dekretom naložili da se ima u narednih pet godina odobriti podsticaj svakome ko makar u memljivom podrumu poseduje štamparsku presu iz doba Gutenberga. To je zamišljeno delom kao zajam a delom kao samodoprinos. Država bi omogućila običnom smrtniku da kupi državne zapise centralne banke sa rokom dospeća od pet godina po stopi interesa od -50%. U praksi to bi značilo da se na svaki dinar dat državi gubi pola dinara u narednih pet godina. Što se ličnog učešća tiče to je prepušteno slobodnoj volji pojedinca da odluči koliko će da se otvori iz slamarice.

Izabrani predstavnici su dosledno sprovodili demokratski iskazanu volju naroda i nisu se mešali u teme koje će biti zastupljene u knjigama. Stvorili su se ogromni redovi ispred brokerskih kuća gde se narod tiskao da ovlasti svog brokera koji bi po nikad povoljnijim uslovima kupio za njih zapise trezora. Izdavačke kuće su bile zaposednute svakakvim svetom. Svi su želeli da se njihova pisana reč vidi. Svi su želeli nešto da poruče okruženju u kome žive. Svako je imao nešto da kaže i svako je mislio da je to što ima da kaže bogom dano. Bog tu nije nešto posebno učestvovao, osim što se tu i tamo pominjao u naslovima ili rečenicama, bogohulno i bogougodno. Češkao je svoju ogromnu bradu, pleo je pletenice od nje i mirno posmatrao svakolika bića, jer bogu je svako biće podjednako ljubljeno.

Već pomenuti predstavnik Ragune stidljivo je pomenuo, jer nije smeo da se suprotstavlja oruđu bezuslovne moći, da je poželjno da ljudi koji hoće da obelodane svoje reči treba da budu bar malo poznati drugim ljudima. Zatim se nevino nasmešio i jedva čujnim glasom prozborio da treba da budu malo više poznati širokim narodnim masama. Nije se mnogo osvrtao na to po čemu treba da budu poznati, tako da se stekao utisak da je bilo važno samo da su prepoznatljivi po bilo čemu.

Tako se sada uz svaku osnovnu životnu namirnicu ali i onu koja nije neophodna vezuje i proizvod koji može da mu bude zamena. Primera radi, hleb Sava pojavio se u novom ruhu. Dobio je papirnu kesu u koju je upakovan. Na policama prodavnica bile su kese na kojima su se nalazile osobe ženskog pola sa obimnim silikonskim poprsjima i blagotelećim pogledima. One nisu dobro znale padeže, pa čak ni maternji jezik, ali su se tako lepo pućile hijaluronski napunjenim usnicama. Njih je narod prepoznavao sa TV ekrana, iz rijailitija, kad su opštile intimno na opštu radost gledališta. Ti sadržaji su posebno osmišljeni radi obrazovanja i podizanja opšteg nivoa svesti. Toalet papiri u rolnama i listićima su bili bogato ukrašeni poezijom koja je odisala lepotom škrabotina iz bircuza i zatvorskih ćelija, gde je iz prve ruke, sa izvorišta života, prenesen osećaj prisnosti sa flajkom i čakijom.

Bilo je tu i šatro uglednijih likova iz polusveta novinarstva, voditeljstva i tih nekih grana koje je plebs znao od ranije gledajući iste te TV programe, pomalo crvene i pomalo bele. Oni su bili ubice tiraža i apanaža. Odrađivali su popularne teme koje imaju veze sa neproverenim glasinama o religiji, kojekakvim artefaktima sumnjivog porekla, tragičnim ljubavima iz pretprošlog, prošlog i ovog veka, te arhetipskom ženskom žudnjom za oduzimanjem sopstvenog života zbog neuzvraćene ljubavi. Doduše, upitno je bilo ko zapravo piše te knjige, jer je posao pisca iz senke bilo jedno od nevidljivih ali postojećih zanimanja.

Kako je jedna od osnovnih strategija marketinga – penetracija, bilo je primetno da je prodiranje u umove i srca čitalaštva uzelo maha, te je sve izgledalo kao starorimske orgije. „Narod je, izložen dubokom poniranju, postao vrlo oslobođen i veoma razuzdan, i činilo se da niko i ništa ne može da zaustavi kolektivno ludilo“, pisalo je velikim slovima na naslovnici današnjeg Gistra.

Advertisements

8 thoughts on “Non-fiction

  1. Kako je jedna od osnovnih strategija marketinga – penetracija, bilo je primetno da je prodiranje u umove i srca čitalaštva uzelo maha, te je sve izgledalo kao starorimske orgije. „Narod je, izložen dubokom poniranju, postao vrlo oslobođen i veoma razuzdan, i činilo se da niko i ništa ne može da zaustavi kolektivno ludilo“, pisalo je velikim slovima na naslovnici današnjeg Gistra.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s