#45 Crtice

Po divnom sunčanom danu šetam obodom zemunske pijace. Naletim na galerijicu. Opazim uramljenog Vitruvijanskog čoveka. Manjih dimenzija. Priupitam prisutne: „Pošto?“ Kaže: „Danas je na sniženju – 1000 dinara.“ Rekoh: „Malo li je?! A koliko je sniženje?“ Kaže: „Deset posto.“ Vau. Kad će ti taj neki gulanferčić, što sedi s tom nekom kao ribom: „To je Leonardno da Vinči“. Ja ga gledam. Mislim se – keve ti? Duhovit u pokušaju. Pa mu ni to nije bilo dovoljno, nego doda: „Sad će on da navrati.“ Ja ga i dalje gledam. Gledam idiota u uspehu. Ne ujedoh se za jezik, već ga pustih: „Aaaaaaaa, važi, pa da mi se potpiše, al’ u nekom drugom životu.“

* * *

Slobodno mesto da sedneš negde nedeljom pored reke, pa to ni Hudini ne bi mogao da ti sredi. Ako ima slobodnog mesta, onda je na suncu. A sunce nemilice prži, već u mesecu aprilu. Neprijatno je. I tako, izlipšeš po čitavom keju, obrneš đir i otprilike se vratiš na isto mesto. Kad tamo – muzika nedeljom. I to kakva. Par olinjalih matoraca razvlače očajnički raštimovane instrumente. Al’ nađoše se – pandan njima, trojica ultra džibera naručuju pesme. I to sve neke udri me do zore rane, a od zore ću sam. I ovaj jedan berdži ‘ladno snima sve to telefonom pametnim, kao pušta nekom ili nekoj. Kao ludo se provode. Ne znaš da l’ ovi gore sviraju i pevaju ili su ove džiberčine potpuno nejestive. Sa sve patikama i sjajnim trenerkama. I stomacima trudničkim.

* * *

Uvaljuju kerove, uvaljuju letke, smaraju kojekakvi pregaoci napredni. I vidim jedan štand. Odma’ mi glava leti na suprotnu stranu. Životinjski instinkt. No, dobro, ipak da pogledam još jednom. Kad ono kao reklamiraju neki fitnes studio. Al’ ne lezi vraže. Ta, promoterka, da je tako nazovem, ima brat sestri 100 kila žive vage bez kreveta. Ono kipi na sve strane. Usekla joj se ona međ’ pucajuće šavove helanki-pantalona. Mislim se, sestro slatka, ti si baš hodajuća reklama za fitnes. To je bilo izdaleka, nisam mogla da zaustavljam kola da se raspitam o učinkovitosti njene linije, ali da me je oduševila, 100 nasto.

* * *

Prolazim tim uskim uličicama pored nekog kafića i vidim dve duguljaste saksije-žardinjere. U saksijama je po tri mesta za zumbule. Pola zumbula je iščupano iz zemlje. Pokradeno. Koja beda. Smučilo mi se kad sam videla. Ko da ti zumbuli koštaju 100 dukata. Ali, prilika je čudo. Svako će da drpi ono za šta ima mogućnosti. Pri tom, svako moguće poređenje sa politikom i političarima može da bude slučajno, ali i ne mora.

P. S. ‘Aj’mo, samo veselo, veselo. Da se peva, da se igra. Mejnstrim jebanje je za dvadesetak dana. To će da proleti. Moramo da budemo svi spremni. Svi, svi, svi… 😀

Advertisements

4 thoughts on “#45 Crtice

  1. Au kakav krešendo u tekstu ahaha pa sve do same muzičke numere. Podsetila si me kada je Dačić bio zadužen da dočeka na festivalu u Drvengradu Moniku Beluči!!!! ajaoooo, pa zar nismo umeli bolje 😦 ? To mi je bio najjači hit na ovim prostorima ne znam od kad.

    I da – nego šta: da se peva, da se igra ahaha. Super su mi ove tvoje Crtice. 🙂

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s