Mađar

Toliko smo se dobro skapirali da je to bio klasičan deja vu. Jedini problem je što se nikada nismo videli. Skoro da smo utanačili moj odlazak u Segedin i šetnje pored reke, a onda se desilo nešto neočekivano.

Taman sam se spremala da pohodim Zilahijev Ararat, kad je počela da me progoni sen njegovog mrtvog oca, seljaka i koljača tovljenih svinja. Sve je krenulo od detinjstva i učestalih svinjokolja, kada se njemu prolevanje krvi urezalo u mozak kao nepodnošljivo i neprihvatljivo. Pada u nesvest kada vidi krv i kada bi mu život visio o koncu izvisio bi, jer ne bi primio krv drugog čoveka. Oduvek sam znala da u mađarskoj krvi ima nečeg sumornog i krvoločnog. Čovek je, osim što je vegeterijanac, odlično objasnio kako i zašto je do toga došlo, mada me nikada nije uverio u to.

Ruku na srce, u međuvremenu je saznao da ima i Aspergerov sindrom, pa je i meni poslao test da se istestiram u kojoj meri odstupam od Gausove krive. Znam ja da odstupam, ali… Kaže, sve je to počelo u vožnji, kada je počeo da broji saobraćajne znakove i to ga je do te mere okupiralo da i nije bio prisutan u vožnji.

Elem, posmatrajući sebe, zaključila sam da me osim kuvanja i pisanja, vožnja izuzetno smiruje i da mi vraća koncentraciju, kao što nekome pomažu matematički zadaci koje sam nekada i sama praktikovala za koncentraciju. Koliko mi je poznato, ja samo kršim pravila, još uvek ne brojim, mada… merila sam rastojanje kupatilskih pločica i odstupanje od sredine i još ponešto nebulozno, tako da…

Šta je bilo indikativno ispočetka? Čovek je kao pseudonim uzeo ime i prezime mrtvog čoveka i to ne bilo kog čoveka, već jednog francuskog novinara koji je blisko bio povezan sa stradalništvom u II svetskom ratu, a što je bio njegov lični (ubio ga sentimentalan odnos) i profesionalni odgovor na dodvoravanje fašizmu, pa mu je suđeno i pogubljen je praktično iz intelektualnih, tj. apstraktnih razloga. Zlomisao u državi koja se uvek trtila da je zemlja „slobode, jednakosti i bratstva“ (fr. Liberté, égalité, fraternité).

Kad mi je poslao svoju fotografiju, prvo što sam pomislila je da me zeza. On, nizak, debeo sa smešnim brkovima, u nekoj štrokavoj majci sa pozamašnim stomakom. Podsetio me je na Rona Džeremija, a njegovi poštovaoci će odmah znati o kolikom stepenu seksepila govorim. A pogled, njegov pogled, baš je hiperlud. Ima u očima ono džeknikolovsko isijavanje iz istoimenog filma. Podjednako je i hiperinteligentan. To je ta tanka linija. Taj je na keca ispaljivao takve misli da sam se pitala iz kog/kojih Univerzuma to crpi. Ako su mi tada njegove ideje i delovale sumanuto, sada mi tako ne izgledaju. Uprošćeno, ultradesničarske teledirigovane marginalce nipošto ne treba potcenjivati. Oni će na kraju izroniti i pobediti kroz dovoljno harizmatičnog vođu. Pojedinac može da postavlja pitanja, ali ako nema odgovore na njih, naći će se oni koji će odgovoriti. Kako? To je drugo pitanje. Ako nije baš jasno, treba samo povući paralelu između, u vreme II svetskog rata, savremenog medija koji je koristio Gebels – radija i današnjeg najbrže mobilišućeg i najprotočnijeg – interneta. Najjednostavnije je stvoriti „jedinstvo“ grupice sličnomišljenika, pa čak i čitavog naroda postavljajući ih nasuprot isceniranoj krvožednosti neistomišljenika ili pripadnika drugog naroda. Biti deo nečeg šireg, većeg, osećati moć, to je ultimativno seksi, zar ne? Niske strasti ne mogu da odole tom porivu.

Zvao me je mačka i tu reč sam naučila da izgovorim pravilno produženo na mađarskom jeziku, za koji mislim da svakome ko ga nauči, a da mu nije maternji jezik, treba dodeliti bar nacionalnu penziju. Stvarno mi je bilo krivo što nisam „luđa“ i što se razočarao misleći da je našao nekoga ko je egal njemu. Ostao mi je u divnom sećanju. Stvarno je neponovljiv i jedinstven lik.

Advertisements

5 thoughts on “Mađar

  1. Sada može da se da komentar, a danas nije bilo ovog polja. Izgled čoveka može da zavara i ovde se uverila autorka teksta ali ostao osećaj kad bi hteli a ne možemo adekvatno da pariramo sagovorniku jer nas ostavi bez teksta svojom superiornošću… Izvinjavam se ako sam rekao nešto pogrešno i dao krivo tumačenje.

    Liked by 1 person

  2. @Slobo, uzmimo, primera radi, situaciju u stvarnosti. Desi se da se nađeš u društvu pojedinca ili ljudi koji imaju šta da kažu. Onda samo zatvoriš usta i otvoriš uši. Mada, češća je pojava da nema baš mnogo ljudi koji imaju puno toga da kažu, ali dosta pričaju. Najviše žele da (do)kažu oni koji nemaju skoro ništa smisleno, korisno i dobro da (do)kažu. Mislim da potreba za pariranjem proističe iz neprirodno razvijenog takmičarskog duha među ljudima, pa se čovek, i ne razmišljajući, nadmeće. Pametnog slušaš, od glupog se sklanjaš. Zato pametan popušta. 🙂

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s