Ljubav

Posejala sam seme ljubavi

U saksijicu od uspomena.

Zalivala ga srcem od plamena,

Pevala mu o uporednoj javi.

Nežan izdanak se iznedrio,

Dva listića vazduh je dodirnuo,

Stidljivo je zemlju razgrnuo,

Ručice malene je ispružio.

Poljubila sam ga u ušće razvitka,

Meke dlačice su me pomilovale,

Usne moje to su zapamtile,

Samo s ljubavlju ima boljitka!

Iznela sam mladicu na sunca dan

Da moj pupoljak budno paze,

U rano jutro kad zraci maze.

Ugledala sam nešto nalik na san!

Iz zemlje su se začuli zvuci koji bruje,

Iznad nje su se pomaljala druga lica,

Sva su nalikovala a moja mladica

Tek je učila sebe da određuje!

Seren Kjerkegor: Dnevnik zavodnika

(…) 3. lipnja

Još uvijek nisam načisto sa svojom taktikom; stoga ne poduzimam ni najmanji manevar, nego prolazim tiho i što neprimjetnije pored nje; tako čine vojnici kada leže u zasjedi; bacaju se na tlo i prislone uho na zemlju, da bi čuli i najmanji šum.

Za nju i ne postojim; ne možda zato, što me previđa, ne, mi imamo negativan, tj. imamo nikakav odnos.

U romanu se običava pisati: “Vidjeti je i ljubiti je, bilo je jedno.”

Da, kad ne bi bilo u ljubavi dijalektike! Što znaju romani o ljubavi! Prikazati stvar tako lakom nije ništa drugo do prijevara.

Kad porazmislim o svemu, što danas o njoj znam, i potom se sjetim prvog dojma, koji sam o njoj bio stekao, tada nalazim, da je taj prvi dojam samo neznatno modificiran. Čak su i te male izmjene kako u njenu, tako i u moju korist. Nisam bio računao, da je toliko samotna. Neka ljupkost, koja bi izdržala čak i najstrožu kritiku, zapela mi je onda za oko. No ljupkost je prolazna stvar, ona nestaje kao jučerašnje pred današnjim. Stignemo li jednom dotle, da nas život sili na razmišljanje o životu, onda je gotovo sa ljupkošću. Cordelia je upućena u životnu borbu, a da o tome nije razmišljala: to je dragocjeno otkriće.

Kad bih samo znao, kako djeluju njeni osjećaji. Zaljubljena svakako još nije bila, za to jamči lak i nesmetan polet njene duše; još manje mogu vjerovati, da je jedna od onih teoretski iskusnih djevojaka, koje su već od rana navikle na pomisao, da idu ruku pod ruku sa ljubljenim muškarcem. Njena se duša hrani ambrozijom ideala; pa ni vizije zbilje ne gone je iz njenog carstva sanja. No vjerujem, da sam otkrio, kako joj pred očima ne lebdi slika neke junakinje iz ljubavnog romana, već prije lik Jeanne d’Arc.

Sada se radi samo o tome, da li je toliko ženstvena, da je njena ženstvenost reflektirajuća, ili se treba ograničiti na to da se jednostavno prihvati kao lijepa i ljupka; da li se smije jače napeti luk. Naći čistu ženstvenost nije baš mala stvar, no da bi sve to postalo zanimljivo, morao bi se smjeti staviti na kocku čak i changement. Najpametnije bi bilo pribaviti joj nekog kavalira, koji bi u svim oblicima uznastojao oko nje. Praznovjerje je, da to djevojkama može štetiti. Dakako, da je bolje kod tih nježnih biljčica, čija se snaga utroši na jedan jedini cvat, da su svježe i da još nikada nisu čule za ljubav. Ali Cordelia nije jedna od tih, ona može kod takvog ljubakanja samo dobiti, i ja ću joj, ako još nema nekog kavalira, sa zadovoljstvom jednoga priskrbiti. Dakako, da to ne smije biti nekakav gizdelin, inače je sav trud besmislen, to mora biti neki upotrebljiv mlad čovjek, najbolje je da bude dopadljiv — jedino malo presitnog formata za njenu strast. On neće uza se vezati njenu pažnju, i njegova ljubav će joj se pričiniti bljutavom. Konačno će, kad bude uspoređivala zbilju s onim, za šta se smatra pozvanom, posumnjati u vlastiti realitet. Reći će: ako je ljubav takva, onda nije vrijedno ljubiti. Tako će postati ponosna, a to je čini zanimljivom — na njoj sve zrači u blistavu sjaju; istovremeno se, međutim, približava svome padu i time postaje još zanimljivijom.

Moj idući zadatak je, dakle, da steknem pregled nad njenim krugom poznanika, da bih vidio, da li već postoji ljubavnik. Dok o tome nisam potpuno načistu ne mogu joj — a da ne stavim sve na kocku — priskrbiti drugoga. Dva takmaca — pa koliko god svak sam za sebe bio bezopasan — djeluju rivalstvom. Kao prvo moramo, dakle, saznati da li možda jedan već nije u zasjedi. Ne čini se vjerojatnim, da bi netko prodro u njeno samostansko prebivalište, ali ona ipak izlazi, i pri tom je mogao netko da joj postane zanimljiv.

Strategija, po kojoj moram da vojujem, je ova: ona mora biti dovedena uvijek u zanimljive situacije. Samo na bojištu zanimljivosti može se ratovati; taj trik treba iskoristiti do krajnjih granica. Ukoliko nisam slijep sve je u njoj udešeno za ono, što ja od nje želim, štaviše, ona i ne traži ništa drugo. Uvijek treba najprije uhodarenjem saznati, što neka žena može da pruži i što prema tome očekuje, da će dobiti. Sve moje pustolovine imale su svoj realitet, obrazovale su jednu epohu mojeg života, jednu fazu u mom razvoju, koja je točno odudarala od prethodne; katkada sam radi toga bio štošta i naučio. Radi neke djevojke naučio sam plesati; neka mala plesačica dovela me do toga, da sam poboljšao svoju francusku konverzaciju. Tada sam još bio nespretan i išao sam, kao i ostali, na tržnicu, na kojoj čovjek uvijek biva oguljen; danas više cijenim prigodne kupovine.

Moguće je, da je svoje zanimanje iscrpla na nekoj drugoj strani; povučen život, koji vodi, dopušta takve pretpostavke. Želim, dakle, ono zanimljivo učiniti ponovno prihvatljivim za nju i u tu svrhu ću, umjesto poetskog, izabrati prozaično. Mora se osjećati odgurnutom, to će izazvati njenu pažljivost. Najprije će rezoniranjem i ironijom, pomoću apsolutno neutralnog, pomoću duha, biti stavljena van borbe njena ženstvenost. Tako će, u vlastitim očima lišena ženstvenosti, dospjeti u za nju nepoznato stanje, te će se morati meni povjeriti — ne kao ljubavniku, već još uvijek potpuno neutralno. Tada će se probuditi žena, morat će se izmamiti iz njena brloga i nategnuti do skrajnje elastičnosti — a naposljetku će izigrati ćudoredne norme. Njih će skršiti i tada će se ono žensko u njoj vinuti do skoro nadnaravne visine — tada će biti moja, žena i duša. (…)

[SEREN KJERKEGOR: DNEVNIK ZAVODNIKA, IZDAVAČ: BIGZ BEOGRAD 1975 , STR. 42-45]

Meša Selimović: Tišine

(…) Zvuči ubjedljivo, a ipak sam nezadovoljan. Uzdržao sam se da je ne upitam kako me vidi, kakvo je njeno mišljenje o meni. Maloprije sam bio siguran da sam joj potreban i da će to reći ne štedeći ponos. Mislio sam da sam nadmoćniji. A sâm sam želio da čujem bilo šta o sebi, lijepo ili ružno, povoljno ili nepovoljno, ali sam to želio s bijesom, gotovo s mržnjom, osjećajući da mi se izmakla, da nisam za nju neophodnost.

Neću da joj kažem, neću da kažem, žao mi je, boli me, želio sam da me prizna kao jedinu svoju mogućnost. Ne iz sujete, već iz potrebe, koja za mene mnogo znači, sve znači, da budem bezuslovno prihvaćen na ovom prelasku u život koji se još ne pokazuje, u kojem ću biti potvrđen, ili odbačen. Kažem: odbačen, a ne vjerujem u to, uznemiren sam samo da li ću uspjeti da budem dovoljno prisutan. I kako ću preodoljeti ovaj krug praznine što počinjem da osjećam oko sebe. Zato sam želio da stane uza me, hvatao sam se za nju, gurao je da pobijedi oklijevanje, činila mi se dovoljno sigurna da me podrži. Ali bilo je važno da to učini sama, od svoje volje, ne bi vrijedilo ako bih je nagovorio. Nisam računao na njen ponos. Iznenadila me njena samosvjesnost, njena nadmoćna hladnoća, njeno potpuno vladanje sobom. Suviše je jaka, i isključiva, kao i ja, samo ne žuri da to pokaže, tiha je i uporna, uvjerena da će biti onako kako ona hoće. Njen otpor nije pobuna, već strpljivo zauzimanje položaja, ne za trenutak, već za dugo vrijeme. Možda bi najbolje bilo da je na tom zauzetom položaju ostavim samu, jer odjednom želim da što prije odem, ne volim poraze, ali kažem neočekivano:

– Hoćemo li se vidjeti?

– Da.

– Doći ću na večeru.  U osam.

– Kao i sinoć?

– Dobro, kriv sam, izvinjavam se, zašto insistiraš toliko?

– Šalim se.

Oprašta, ali upozorava. Može da razumije, ali pamti. Računa s mojim slabostima, smatrajući da će ih svesti na snošljivu mjeru. Ne tjera stvar do kraja, ne pušta ništa iz ruku, nadmoćno popustljiva, nadmoćna bez mjere, popustljiva s mjerom. Ne podnosim taj odnos, tu strpljivost koja se smiješi, kao djetetu, ponižava me, stavlja me u neravnopravan položaj.

– Sad stvarno moram da idem.

– Idi.

– Jesi li ljut?

– Ne.

Ponovo mi se približava.

Stojimo jedno prema drugome, lice u lice. Znam taj kratki trenutak ćutanja, zbunjenost obostrane želje i naglu odlučnost koja rješava nelagodnost ispunjavajući nas snagom našeg vlastitog osjećanja. Ali sad sam hladan, mirno ispitujem crte njenog lica, malo umorne, njen osmijeh, pomalo namješten, vidim njenu mrsku sigurnost, ne znam više da li je lijepa ili nije, nije mi važno, strana mi je tako nepokorena, nepovoljno je komentarišem u sebi, a podešavam da mi izraz bude mek, da je pogled vidi željno, glumim napregnutu uznemirenost i tobožnju zbunjenost. Hoću da izgledam drukčije nego maloprije, da je oslobodim ograda. Ali, ona je neranjiva: ili zapaža igru, ili joj je svejedno. Uhvatio sam je za mišice, naglo, grubo, htio sam da joj nanesem bol, da je povrijedim i uvrijedim, da je naljutim. Pa i to ne uspijevam. Bez trzaja, bez negodovanja, lako se oslobodila moga neprijatnog stiska, čak joj je i osmijeh ostao na usnama.

– Onda u osam – rekla je mirno.

Ne znam šta je to, prijateljski poziv, ruganje, ili ona igra svoju igru kojom hoće da mi nametne svoj način, svoje zahtjeve.

Neću nasjesti, ali me uznemiruje. (…)

[MEŠA SELIMOVIĆ: TIŠINE, IZDAVAČI: BIGZ BEOGRAD i SVJETLOST SARAJEVO 1990 , str. 75-78]

Blagovesti

Razgovarala je sa njegovom majkom o temama koje ljudi obično ne vode tokom prvog susreta. Pričale su o smislu i besmislu života, o umiranju i smrti najbližih, o bolu koji poništava biće, o uzletima koji su nužnost padovima. Obratile su pažnju i na to da odnos padova i uzleta može da bude i obrnut, baš kao i nesrazmeran. Svakako su se složile u jednome, a to je da je neophodno prihvatati uzlete i padove, jer bez razapinjanja u suprotnostima čovek ne bi bio u stanju da odmeri i oseti, ni svoje slabosti, kao ni svoje snage. Ljudi su listovi knjige čiji sadržaj ispisuje svevišnji.

* * *

Samo je on znao koliko joj je trebalo hrabrosti da odledi svoje srce. Uzimao je šilo da je probode. Potezao je noževe ka njenim grudima. Hteo je da joj otme dušu. Rekla mu je da iščupa ekser iz svog zagnojenog srca. Rekla mu je da mu daje glavu na panju, neka je odrubi, ne treba joj! Dušu mu nije dala. Nije htela da je da na taj način. Srce joj je krvarilo kao u smrt obojenog ratnika kome nije imao ko da vida rane. Bila je svoj vidar i bila je svoj dželat. Kada se potpuno slomila iščupala je svoje srce iz nedara. Prihvatila ga je nežno u svoje naručje. Milovala ga je. Svo je drhtalo. Ljubila ga je dok joj se gusta slana krv slivala niz bradu i niz ruke. Zavolela ga je ponovo. Vratila ga je gde mu je mesto. U sebe. I sebi.

* * *

Grohotom se smejala principu slobodne volje. Vrištala je na sav glas. Prolamala je teške krike i njima parala nebo. Cerila mu se u bradu. On je majstor obmane i prinude.

* * *

Tražila je sebe u njemu. Jasno ga je videla, videla ga je iznutra, osećala ga je, ali se pitala da li on nju vidi ili je prezauzet smišljanjem novih smicalica. Nije ga čekala da dođe drugi put. Uopšte ga nije čekala. On ionako nikada nije ni otišao.

Svadba

Zvoni mi mobilni oko pola jedan noću. Ko li me sad zove? Pomislih, to mora da je neki od mojih brojnih obožavalaca?! Kad ono komšinica. Rekoh: „Otkud ti u cik zore da se javiš, još ni rosa nije spala s listova maslačka?“

Kaže: „Ma pusti, dok sam bila tamo-vamo, na putu, pa došla kući, pa došao ortak, ženi se, doneo pozivnice, napio se, priča svašta, svingeri, kao to je kul i bolje je nego d’ ne znaš ko/me ga/joj meće/š, ovo-ono, mlada devojka, neiskusna, daje joj, onako džentlmenski, da je isproba jedno 3 muškarca, može i u braku, da joj on ne bude jedini, setio se kol’ko je para dosad investir’o u nju, taman je sve hipoteke mogao da otplati…“

Zalaufala se riba, vozi priču 250 kilometara na sat. „Stani bre, ko što ne staješ ispred znaka STOP, kad voziš onu tvoju kršinu!“

„Evo, stala sam.“

„Je l’ to onaj s malim, mislim, onaj mali s bejbifejsom što sam ti rekla da je gotivan?“

„Jeste, pokazala sam ti ga na Fejsu.“

„A on je s onom tu sa ćoška, od oca paorski duhovitog i mame s brčići i švecom dajkom?“

„Ti kad ga nacifraš, msm, stvarno preteruješ. I?“

„Vidi, ono, ta 3 komada što joj on daje fore da joj ulete, pa msm, prešla je ona taj bonus odavno.“

„Ma, daj, otkud znaš?“

„Leto, plaža, gnjavaža, sve se vidi kad se gleda. Noćne šetnje. Četa đak za jedan dan. Nevina, moj, onaj što ga nemam. Najeb’o je on ko žuti s njom.“

„Jebiga, nije moje da se mešam.“

„Ma jok, tvoje bi moglo da bude recimo da zamešaš, pa da ćapiš mladoženju. Ionako se znate 100 godina, a svadba zakazana. Šta fali, samo da se čejndžuje nevesta.“

„Ti stvarno nisi normalna. Bolje da ti ništa više i ne pričam.“

„Ložiš se malo na ženika, a?“

„Znaš, primetila sam da me je gledao malo onako, posle pet-šest radža.“

„Jeste, izbistrio mu se vidik, razvezao mu se jezik, možda mu se pokazao i nježnik, šta ja znam, nisam bila prisutna.“

„Baš si bezobrazna. Čoveku uopšte nije lako. Sad kad treba da se ženi sad je sve shvatio. Ali sad ne može da odustane. To je pitanje časti.“

„Daj, ne seri bre. Kakvo pitanje časti. O čemu ti pričaš. Je l’ joj uvalio akontaciju?“

„Nije.“

„Okej, znači ne ženi se zbog žgepčeta.“

„Oni su 6 godina zajedno i ona je dosta mlađa od njega. Skontao je da je bolje ako treba da pojede govno, da pojede, pa šta bude.“

„Ako je to tako shvatio onda i treba da jede govna. Mada, da sam na njegovom mestu, oženila bih kurvu, a ne drolju.“

Jebanje

Taj matori me je privukao namah. Izdvaja se iz gomile. Zanimljiv mi je. Nesvakidašnji je. Nosi đoze za sunce i po danu i po mesečini. Kad je progovorio, videla sam da je dreždao po kafanama čitavog veka. Ima taj produhovljen rečnik. A što ima cug, ti bokca. A što ima vozni park. Tri komada sređenih oldtajmera. A što ima kuću – na sprat. A u kući, na donjem nivou, san svake ženkice. Đakuzi, bato moj. Prevelik za jednog i taman za dvoje. I ne samo đakuzi. Ima i parno kupatilo. Sve je podređeno, je li, intimnom uživanju. On solidno očuvan za svoje godine. Visok. Vitak. I ponuđač. I izvođač.

* * *

U prostranom prizemlju i ogromnom dnevnom boravku sve je popločano granitnim pločicama. Na spratu drveni podovi od mahagonija. Tri sobe i kupatilo. I to kakvo kupatilo? Hidromasažni tuševi. Zvučnici. Muzika. Difuzno osvetljenje. Ima stila, mora se priznati. Ima i vinski podrum. Sa svodovima.

* * *

Doneo mi je na pladnju od svega ponešto. Osim svog nepresušnog bluda, tu je bilo mesišta dobrog – pršutice tanano narezane i domaće kobaje, paprike slasne i papričice ljutkaste, sira iz meha. Sve je bilo raspoređeno po bojama i oblicima. Savršena kompozicija. Hranio me je svojim dugim prstima i pojio me je vinom rumenim.

* * *

Baš smo se voleli naksinoć. Požudno. Čitave noći. Neumorno. Sve do jutra. I posle jutra. Sladostrasno. Čitavog dana. Tako je živahan.

* * *

Al’ kad mi je puštao ploče. A one šušte i krckaju. Milina. Kakav retro. Na „novom“ gramofonu. Al’ to nije ništa. Onda mi je puštao prastare ploče na onom gramofonu sa trubom.

* * *

Sad sedi za svojim pisaćim stolom i piše pesme. Ta, ja sam muza pesnikova. Izašla sam iz rama jedne od njegovih slika. Naga. I besramna.

#45 Crtice

Po divnom sunčanom danu šetam obodom zemunske pijace. Naletim na galerijicu. Opazim uramljenog Vitruvijanskog čoveka. Manjih dimenzija. Priupitam prisutne: „Pošto?“ Kaže: „Danas je na sniženju – 1000 dinara.“ Rekoh: „Malo li je?! A koliko je sniženje?“ Kaže: „Deset posto.“ Vau. Kad će ti taj neki gulanferčić, što sedi s tom nekom kao ribom: „To je Leonardno da Vinči“. Ja ga gledam. Mislim se – keve ti? Duhovit u pokušaju. Pa mu ni to nije bilo dovoljno, nego doda: „Sad će on da navrati.“ Ja ga i dalje gledam. Gledam idiota u uspehu. Ne ujedoh se za jezik, već ga pustih: „Aaaaaaaa, važi, pa da mi se potpiše, al’ u nekom drugom životu.“

* * *

Slobodno mesto da sedneš negde nedeljom pored reke, pa to ni Hudini ne bi mogao da ti sredi. Ako ima slobodnog mesta, onda je na suncu. A sunce nemilice prži, već u mesecu aprilu. Neprijatno je. I tako, izlipšeš po čitavom keju, obrneš đir i otprilike se vratiš na isto mesto. Kad tamo – muzika nedeljom. I to kakva. Par olinjalih matoraca razvlače očajnički raštimovane instrumente. Al’ nađoše se – pandan njima, trojica ultra džibera naručuju pesme. I to sve neke udri me do zore rane, a od zore ću sam. I ovaj jedan berdži ‘ladno snima sve to telefonom pametnim, kao pušta nekom ili nekoj. Kao ludo se provode. Ne znaš da l’ ovi gore sviraju i pevaju ili su ove džiberčine potpuno nejestive. Sa sve patikama i sjajnim trenerkama. I stomacima trudničkim.

* * *

Uvaljuju kerove, uvaljuju letke, smaraju kojekakvi pregaoci napredni. I vidim jedan štand. Odma’ mi glava leti na suprotnu stranu. Životinjski instinkt. No, dobro, ipak da pogledam još jednom. Kad ono kao reklamiraju neki fitnes studio. Al’ ne lezi vraže. Ta, promoterka, da je tako nazovem, ima brat sestri 100 kila žive vage bez kreveta. Ono kipi na sve strane. Usekla joj se ona međ’ pucajuće šavove helanki-pantalona. Mislim se, sestro slatka, ti si baš hodajuća reklama za fitnes. To je bilo izdaleka, nisam mogla da zaustavljam kola da se raspitam o učinkovitosti njene linije, ali da me je oduševila, 100 nasto.

* * *

Prolazim tim uskim uličicama pored nekog kafića i vidim dve duguljaste saksije-žardinjere. U saksijama je po tri mesta za zumbule. Pola zumbula je iščupano iz zemlje. Pokradeno. Koja beda. Smučilo mi se kad sam videla. Ko da ti zumbuli koštaju 100 dukata. Ali, prilika je čudo. Svako će da drpi ono za šta ima mogućnosti. Pri tom, svako moguće poređenje sa politikom i političarima može da bude slučajno, ali i ne mora.

P. S. ‘Aj’mo, samo veselo, veselo. Da se peva, da se igra. Mejnstrim jebanje je za dvadesetak dana. To će da proleti. Moramo da budemo svi spremni. Svi, svi, svi… 😀

Proglas udavače

Kada sam otišla kod komšinice da vidim kokošinjac u kome obitavaju njene kokoške i lepi beli pevac, uvidela sam da je nivo čistoće na zavidnom nivou. Tada sam se setila da zapravo živim u brlogu i da mi to uopšte ne smeta. Nasuprot, to mi sasvim odgovara. Ja sam kao mačor koji zapišava svoju teritoriju. Širim se po celoj kući. Ostavljam stvari gde god stignem. Gomilam prljave sudove, a kad ih operem ne sklanjam ih. Veš skidam i oblačim direktno sa sušača. Mada, istina, rastuća je gomila prljavog veša. Malopre sam se trgla od zvuka centrifuge, jer sam ga zaboravila. Svoje stvari razvlačim po kesama. I ništa od svega toga me ne potresa.

Krevet od spavanja ne nameštam. To nikada nisam volela da radim. Jedem u krevetu i pišem u krevetu, a ponekad i spavam u krevetu. Jedino mesto gde ne sedam kada jedem je trpezarijski sto. Taj sto služi samo za one koji vole da sede za njim na neudobnim stolicama. Ja volim da ležim. Volim kada mi se mačka uvuče u nerazmeštene prekrivače pa se nazire kao brdašce. Kako ima mnogo tih brdašaca, od narolanog prekrivača, onda prelazim rukama po njemu i kad je napipam, ona mi se javi, onako lenjo i razvučeno.

Užasava me pedantnost. I simetrija. Nisam sebe nikada mogla da vidim kao domaćicu koja revnosno do svoje smrti, bespogovorno, svakoga dana, čini jedne te iste besmislene stvari. Još kada čujem – ne mogu da se smirim dok sve nije na svom mestu, pitam se da li će taj neko ikada naći mir, pošto inače nikada ništa i nije na svom mestu. I još kažu, e onda kada sve lepo namestim, onda mogu da uživam. Ja uživam i ovako. I kad ne namestim. Jer, dok namestim, opet treba da premestim, pa namestim, i to je igranka bez prestanka. Uopšteno, ne volim da spremam kuću. To je tako glupo i dosadno.

Volim paučinu i volim paukove. Nekoliko puta sam posmatrala kako rastu i kako se razvijaju mladi pauci. Oca nigde, a majka neumorno bdije. Lepo je bilo posmatrati kako se razvija život. Jedan par golubova se jednom nastanio kod mene. „Pomogla“ sam im da odgaje svoja dva mladunca, time što su bili ušuškani i što sam ih dobro hranila. Ti golubovi stvarno besomučno seru i paperje leti na sve strane, ali uživala sam posmatrajući njihove mlade kako se osposobljavaju za život.

Prašina na policama, podovima i po uglovima zidova je kao iscrtana mandala. Cvetna. Svakog dana se menja kad se setim da otvorim prozore, pa vetar po svom nahođenju ispremešta prašinčinu u najrazličije oblike. Mačka ne voli usisivač i ne uključujem ga jer ne želim da je sekiram. Sem toga, mački smeta da se bilo šta čisti, jer ona voli da sve miriše na nju. To podrazumeva da se ama baš ništa ne radi, osim da i ja, kao i ona, tu i tamo, vrlo, ali zaista vrlo retko zama’nem repom.

Mrzim da peglam i peglu nisam uhvatila u ruke godinama. Bezmalo desetlećima.  Osim onu starinsku na žar da bih je namestila na stočić kao ukras. Nosim stvari koje se ne gužvaju, a i one koje se zgužvaju, ne peglam ih. Mrzim da perem bilo šta na ruke. Zato i ne kupujem bilo šta što je toliko osetljivo da mora da se pere na ruke.

Volim da kuvam, ali uglavnom i ne kuvam. Povremeno. I samo brzo. Kada sam bila mlada-mlada onanisala sam satima pored šporeta i spremala kojekakve kulinarske perverzije. Bila sam vrsna kuvarica. I vrsna glupača. Sada mi je jasno da ću da budem domaćica i kuvarica posle svoje 70-te godine, osim ako tada ne budem imala mladog ljubavnika.

U međuvremenu ponešto sam i shvatila. Rešila sam da glumim gusku, tu divnu veliku belu pticu, i da upecam novog muža. Soma, mecenu i imaoca zlatne Viza kartice koji će me bezgranično i bezuslovno ovlastiti na istu. Ovaj moj obznan i pomalo nespretan izliv iskrenosti, a koji ste pročitali, neka ostane među nama i celim svetom. Ja ću ga svakako držati čvrsto među svojim nogama. Jezik za zube. Ni reč više.

#44 Crtice

Prvo mi je nešto poklonio, onako kao slučajno i onako kao nehajno. Nakon nekoliko dana pitao me je: „Da li ti se sviđa?“ Tako me je pitao. I ja sam rekla da mi se sviđa. Nije me pitao za mišljenje. Stavio me je pred polusvršen čin. On mi je uvalio odgovor da mi se sviđa ili je to moglo da bude i da mi se ne sviđa. On me je u stvari pitao: „Da li ti se sviđam?“ I ja sam njemu uvalila nagoveštaj.

* * *

Došao je mlađi čovek sa gospođa majkom. I tu je bila njegova ćerkica stara oko 5 godina. Mala je jurila mačke, a mačke su bežale na sve strane. Taj otac je masturbirao na svom telefonu, bio je veoma zauzet, ali je opazio kada se devojčica došunjala do mene. Onda je uputio ka detetu pitom pogled streljačkog odreda i opalamudio: „Je l’ ti čuješ mene? Nemoj teti da smetaš.“ Rekoh mu umilno: „Ne smeta ona teti. Teta joj pokazuje kako da namami macu.“ Teta je pomislila – steram ti ga, seljačino. Odmahnuo je rukom i nastavio da zija u taj nesrećni telefon.

* * *

Tu su bili i neki filmski radnici koji radniče na nekoj seriji koja se prikazuje na televiziji koju ne gledam, ali obaveštena sam. O, hvala onome s nebesa što završavaju sa snimanjem. Od njih ni kola nemaš gde da parkiraš. Tu su bili i oni kao neki poznati likovi iz sveta filma. Jedan vozi džip d’ se usereš. Prosečan nesrećnik, kad se sabere, toliko nema ni u nepokretnostima. Izgleda kao glavni lik iz jedne serije u kojoj je glumio nekoliko godina unazad. El mafiozo grandiozo. Mada, mora se priznati da nema biznisa do šou-biznisa.

***

Ja sam orao na osmatračnici. Ništa mi ne promiče. Podočnjake furam mesto ratničkih boja, da mi smanje odblesak kad lovim. Kad se ustremim na plen.

***

Izađem iz kuće, kad imam šta da vidim. Saobraćajni panduri trkeljišu vozila. Za mnom izađe i mačka, kad će ti jedan od njih dvojice:
„Je l’ se pari?“
„Molim“, rekoh „ko, je l’ se pari?“
„Pa, mačka.“
„Ma jok bre, ne pari se, sterilisana je.“
„E a ja baš ‘teo da ti kažem kako moj komšija Pera traži ženku za svog persijskog mačora, pa sam mislio da bi možda bilo zgodno…“
„Čoveče, ovo čak i nije persijska mačka.“
„A šta je?“
„Sijamska, jebote.“