#47 Crtice

Zaista sam retko kada, da ne kažem nikada, rekla nekome da nešto što je pripremio od hrane ne valja ništa. Prosto, vrednujem trud. Sve dok je bez cijanida. Ako neko stvarno ne zna da kuva a uveren je da zna nije moje da podučavam ukoliko mi to neko ne zatraži. Jedino što ću izbeći da pojedem nešto što mi se nimalo ne dopada i ne prija mi. Zapravo, ljubazna sam, sve dok to mogu da podnesem. S godinama, međutim, primećujem da sve manje želim da bilo šta ili bilo koga podnosim, jer to naprosto nema nikakvog smisla. Jedan je život. Moj, pre svega i svih.

* * *

Kuvanje je možda banalan ali zgodan primer za objašnjavanje, pa ga zato i navodim. Kada se nađem u društvu žena pre ili posle dolazi do situacije u kojoj bar jedna žena nakon što je probala nešto što je druga spremila ničim/nečim izazvana dramatično otpočinje izlaganje: „Ja to spremam…,“ pa onda ide uvod od Kulina bana, pa razrada duža od kuvanja pšenice za slavu i onda sledi genijalan zaključak poput: „Ne pravim se važna, nego sam SAMO htela da ti objasnim kako ja to spremam!“ Dakle, osim što uopšte nije vredno priče, ili što može da se kaže u pet do deset rečenica, razvije se u maltene odbranu doktorske disertacije sa povremenim militantnim ispadima, katkad branilačkim, katkad osvajačkim. Ono kad ti varjača dovoljno popije mozak da liči na prekuvan čorbast pasulj odnosno mutnu neimenu kašu.

* * *

S muškarcima sam mnogo ređe u prilici da me zaskoče sa temom kuvanja, jer se oni, osim ako nisu kuvari po zanimanju ređe interesuju za isto i češće se hvataju za kutlaču. Ali, kada muškarac hoće da se pokaže on to čini tako što ti, takođe, objašnjava nešto što ga niko ne pita, a za šta je opšta pretpostavka da kao prosečno žensko i ne znaš baš puno. Tada si u prilici da slušaš elaborate na temu npr. dozni i virbli. Ako i pokušaš nešto da prokomentarišeš, jer možda znaš nešto više od toga da zavrneš sijalicu i da prepoznaš koja sijalica pasuje u koje sijalično grlo, ili čak znaš čemu služi glimerica, muškarac će se slatko nasmejati i podići će svoje izlaganje na koji stepenik više tako da ćeš se pre ili posle osetiti izazvano da prespajaš žice šporeta sa monofazne na trofaznu struju, za početak. Ako imaš posla sa izrazitim seksistom neće te zaobići ni rečenica uz podsmeh: „Pa, borile ste se za ravnopravnost, zar ne?“

* * *

Možda će neko pomisliti da su navedene situacije moguće samo ako imate posla sa polusvetom ili manje obrazovanim svetom, međutim, sve je to samo pitanje plasmana oblika ponašanja, dok suština uvek ostaje ista. Bez obzira da li dolazi sa vrtoglavih intelektualnih visina ili iz nekih prizemnijih nivoa, sujeta i ostrašćenost su zapravo podjednako zastupljene kod ljudi.

Advertisements

#46 Crtice

U poslastičarnici za stolom u bašti sedela je žena srednjih godina sa sinom tinejdžerom. Pila je kiselu vodu, što nema nikakvog značaja, ali to sam primetila. Moja prijateljica ju je pozdravila u prolazu i one su izmenile poneke, reklo bi se, značajne poglede. Razgovor je otpočeo kao da se poznaju od ranije i uistinu se poznaju. Usred tog neobaveznog razgovora žena je upitala: „Izvinite, a odakle se mi poznajemo?“ Moja prijateljica joj je odgovorila i taj njen odgovor se odnosio na nešto što je privatna stvar a ima veze sa profesionalnim angažmanom. Nakon što smo odmakle nekoliko koraka, izjavila je da je ta žena luda. Upitala sam je po čemu je to zaključila, a ona je rekla da zna iz te njene priče od ranije. Ne znam šta da vam kažem, razgovor jeste bio čudan, ali sve što sam zapazila su dva robota koja po unapred određenom scenariju razmenjuju reči. Neke reči koje liče na one reči koje su se usadile u misaoni sistem zapadnog sveta. Reči koje ne znače ništa i ne prenose nikakvu poruku. Prazne reči.

* * *

U kineskoj radnji ili kako je inače, a to moram da naglasim, pogrdno zovu „Kod Brus Lija“, što je uvreda za Brus Lija i što ukazuje na to da priprost svet nema pojma o kome govori, radi jedna mlada devojka. Kad je pogledam, bar dok su joj usta zatvorena i razvučena u osmeh, mogu da kažem da je slatka. Slatka? Da, dakle lepa nije. A nije ni ružna. Sve ono između, a takvih fizionomija ima najviše na svetu, pripada toj srednjoj kategoriji – simpatičan/a. Kako prodavnica ima dva nivoa, stepenicama sam se spustila na donji nivo da pogledam te kineske andramolje, ne tražeći zapravo ništa posebno. Mlada devojka se namah stvorila i rekla: „Evo i mene kod tebe.“ Tada je otvorila usta i počela da priča. Trudila sam se da se ne uplićem u dijalog, jer mi se njena priča nije svidela. Međutim, ona je doslovce jurila za mnom po prodavnici prosipajući svakolike gadosti iz svojih usta koje se odnose na njen trenutni privatni život i ja sam bukvalno pobegla iz radnje uz lagani izgovor. Nije kunst reći svoje mišljenje, kunst je proceniti da li imaš nešto da kažeš i da li to nekoga zanima. Neprijatne reči tj. ubojite reči.

* * *

Rekla sam komšinici da ću danas kada napravim proju sa koprivom i njima da donesem da probaju. Ona je stajala ispred mene, gledala me pravo u oči i izjavila: „Ne moraš da nam donosiš proju.“ U glasu je zavibrirala neka vrsta ljutitosti. U svojoj glavi sam u deliću sekunde ponovila tu rečenicu i razumela sam njenu poruku. Nisam je doživela lično, ali nisam baš ni najradosnija zbog toga što sam u stvari čula. Ona mi je rekla: „Ne želim da nam donosiš proju.“ Što se mene tiče, zaista i ne moram to da učinim. Moja motivacija nije da se pokažem, nego čin dobre volje i unutrašnja potreba da podelim i da udovoljim i drugome. Moram priznati da sam umorna od crtanja šta je šta. I zašto bih crtala? I zaista nema potrebe za dodatnim objašnjenjima. Suvišne reči.