#46 Crtice

U poslastičarnici za stolom u bašti sedela je žena srednjih godina sa sinom tinejdžerom. Pila je kiselu vodu, što nema nikakvog značaja, ali to sam primetila. Moja prijateljica ju je pozdravila u prolazu i one su izmenile poneke, reklo bi se, značajne poglede. Razgovor je otpočeo kao da se poznaju od ranije i uistinu se poznaju. Usred tog neobaveznog razgovora žena je upitala: „Izvinite, a odakle se mi poznajemo?“ Moja prijateljica joj je odgovorila i taj njen odgovor se odnosio na nešto što je privatna stvar a ima veze sa profesionalnim angažmanom. Nakon što smo odmakle nekoliko koraka, izjavila je da je ta žena luda. Upitala sam je po čemu je to zaključila, a ona je rekla da zna iz te njene priče od ranije. Ne znam šta da vam kažem, razgovor jeste bio čudan, ali sve što sam zapazila su dva robota koja po unapred određenom scenariju razmenjuju reči. Neke reči koje liče na one reči koje su se usadile u misaoni sistem zapadnog sveta. Reči koje ne znače ništa i ne prenose nikakvu poruku. Prazne reči.

* * *

U kineskoj radnji ili kako je inače, a to moram da naglasim, pogrdno zovu „Kod Brus Lija“, što je uvreda za Brus Lija i što ukazuje na to da priprost svet nema pojma o kome govori, radi jedna mlada devojka. Kad je pogledam, bar dok su joj usta zatvorena i razvučena u osmeh, mogu da kažem da je slatka. Slatka? Da, dakle lepa nije. A nije ni ružna. Sve ono između, a takvih fizionomija ima najviše na svetu, pripada toj srednjoj kategoriji – simpatičan/a. Kako prodavnica ima dva nivoa, stepenicama sam se spustila na donji nivo da pogledam te kineske andramolje, ne tražeći zapravo ništa posebno. Mlada devojka se namah stvorila i rekla: „Evo i mene kod tebe.“ Tada je otvorila usta i počela da priča. Trudila sam se da se ne uplićem u dijalog, jer mi se njena priča nije svidela. Međutim, ona je doslovce jurila za mnom po prodavnici prosipajući svakolike gadosti iz svojih usta koje se odnose na njen trenutni privatni život i ja sam bukvalno pobegla iz radnje uz lagani izgovor. Nije kunst reći svoje mišljenje, kunst je proceniti da li imaš nešto da kažeš i da li to nekoga zanima. Neprijatne reči tj. ubojite reči.

* * *

Rekla sam komšinici da ću danas kada napravim proju sa koprivom i njima da donesem da probaju. Ona je stajala ispred mene, gledala me pravo u oči i izjavila: „Ne moraš da nam donosiš proju.“ U glasu je zavibrirala neka vrsta ljutitosti. U svojoj glavi sam u deliću sekunde ponovila tu rečenicu i razumela sam njenu poruku. Nisam je doživela lično, ali nisam baš ni najradosnija zbog toga što sam u stvari čula. Ona mi je rekla: „Ne želim da nam donosiš proju.“ Što se mene tiče, zaista i ne moram to da učinim. Moja motivacija nije da se pokažem, nego čin dobre volje i unutrašnja potreba da podelim i da udovoljim i drugome. Moram priznati da sam umorna od crtanja šta je šta. I zašto bih crtala? I zaista nema potrebe za dodatnim objašnjenjima. Suvišne reči.

Advertisements

8 thoughts on “#46 Crtice

    • Još jednom, veliko ti hvala, Stanimire!

      Kao što si pročitao kod Siniše u komentarima, sada sam „odblokirala“ i tvoj i njegov komentar. Zaista ne znam šta je u pitanju, ali WP po nekom svom algoritmu klasifikuje komentare pa se dešavaju ovakvi propusti. Dobro je da si mi skrenuo pažnju na to.

      Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s