#48 Crtice

Ponekad češće a ponekad ređe osećam da posmatrajući i slušajući druge šta pričaju moja udaljenost poprima razmere koje su jednake svetlosnim godinama. Sve više i sve snažnije mi se gadi politička korektnost – u razmišljanju i govoru. Naročito u delovanju. Užasi autocenzure su najdelotvorniji alat u postizanju društvene cenzure i opaka stranputica na ličnom putu.

* * *

Niko ne može da otupi i zatupi pojedinca koliko to on može da učini samom sebi u smislu procesa stalno rastućeg ličnog pada.

* * *

Ključni problem međuljudskih odnosa, a svaki odnos je posebno i jedinstveno „živo“ biće je – uzimati zdravo za gotovo nekoga. To je kao ubistvo iz nehata; možda može da bude i ubistvo s predumišljajem. Može i bez. Ljudi retko pokušavaju da razumeju da je trud – konstanta a da je odnos – promenljiva. Obično, ako se uopšte i posmatra, posmatra se obrnuto. Ljudi se trude da „uđu na teritoriju“ onoga ko ih iz nekih razloga privlači. Kad nesvesno (navike), polusvesno (prethodna iskustva) i svesno (namere) dosegnu stepen prihvatljivosti i prihvatanja – oni staju. Iako ništa ne stoji. Sve teče. Tada zastaj ili stajanje mora biti pokrenuto nekom drugom, uglavnom razornijom silom.

* * *

Zamisli reku. I njenu snagu. Zamisli branu. Isto kao što se čovek (po)igra(va) vodotokovima i ne prilagođava se prirodi, to se dešava i sa njim samim ili drugim. Kada u datom trenutku imamo ogromnu količinu vode (osećanja) ona će pre ili kasnije probiti branu. I preplaviće. Progutaće bez biranja sve što joj se nađe na putu. Kako se voda povlači tako postaje vidljivo smeće na obalama, koje ostaje. Čovek zagađuje vodu. Čovek zagađuje sebe. I druge.

* * *

Čovek je premalo svestan lične odgovornosti za sopstvenu nesreću i premalo zahvalan za trenutke sreće koji mu se pružaju u životu. Čovek je nesvestan čega je milošću svevišnjeg pošteđen, ali zato izrazito hirovit i glasan u izražavanju za njega neprihvatljivih dešavanja. Čovek je uglavnom nesvesno biće.

Advertisements