Johan Volfgang fon Gete: Blažena čežnja

Mudri samo smiju znati,
Mnogost umah ruglo budi;
Životnom ću hvalu dati
Što za plamom smrti žudi.

Hladnih noći ljubav uđe,
Ti gdje tvoriš da te stvori;
Spopada te čuvstvo tuđe,
Kada tiha svijeća gori.

Obavijen većma nisi
Ti u tmine zasjenjenju;
Žudnjom novom trgnut ti si
K uzvišenom sjedinjenju.

Nisi od daljine trudan,
Leteć’ stižeš, pogonjen;
I na koncu svjetla žudan,
Leptir ti si spepeljen.

Sve dok nemaš ovo bar:
Umri, ali budi! –
Tmuran gost si, pozemljar
Na toj tamnoj grudi.

Advertisements

Uloga

Neprestano su me uhodila sećanja. Neka davna sećanja za koja nisam siguran da li su samo moja. Svako sećanje na sećanje je krojilo nove delove i umetalo se bez ikakvog reda preko poderanih. U delu mozga na nepostojećoj potki su živeli krhko (ne)povezani delovi koji su bili međusobno suprotstavljeni i neprepoznatljivi.

Ponekad mi se činilo da su strašna, a bila su toliko obična da ih je to činilo još strašnijim. Bila su toliko bespotrebna da to što bih se usudio da izgovorim ne bi zanimalo ni slučajnog prolaznika.

„Promašio sam svoj život!“. To je ta zastrašujuća izjava koju sam konačno izgovorio naglas samom sebi. Ja ne živim svoj život. Toliko toga sebi nisam rekao a ipak sam razmetljivo govorio o sebi drugima. Ništa nisam rekao. Ništa. Čekao sam da se drugi odaju kao što sam se odavao drugima. Do neprepoznatljivosti.

Telo

Sve dok sam provlačila i tkala priču kroz misli, ona je bila opipljiva poput olovke koju sam grčevito pritiskala među prstima. I u strahu, kao mačka koja je u zubima nosila mladunče vrapca koje nije želela da ubije, ali se igrala njime dok ono nije izdahnulo od straha. Sve vreme se bojala da ga ne povredi, ali to jedino što je sve vreme činila.

Kad sam se nanovo odenula odjekom zidova i bukom svakodnevice, u meni se pokrenula nepodnošljiva lavina stomačnih previranja. Svagdašnja napetost se uslojila kao debela prašina u desetlećima napuštenim zamkovima i mahnito je tražila svoj izlaz iz lavirinta. Bila je hirovita i plahovita. Nadimala je i moje telo i moje misli koje su uzrok svega što moje telo trpi.

Moraš da priznaš sebi. Moraš. Šta ti želiš? Šta ti stvarno želiš? Kako je lako reći nekome tako nešto. Kako je lako reći sebi. Čovek stalno sudi drugima. Čovek stalno sudi sebi; u zbilji, u nedostatku života i postojanja.

Gde su se smestili svi ti g(l)asovi kojima se creva pune i odakle je izlazio taj nagomilani vazduh? Kako je toliko suvišnosti i nepotpunosti dospelo u mene? Kada ću da poletim u nebo i da se zabodem u stratosferu?

Spoljni slojevi kože istovremeno su i privlačili i odbijali dodire. Alergijska reakcija je pevala horski, mada neuvežbano i razglasno. Kaznila sam svoj najveći organ zato što je nemažen i kada je već toliko bolno i ne sme da bude privlačan. Neestetičnost i nepristupačnost su kanile ali nisu sprečile moje misli da pate za nežnošću — ovlaš, obodom i vrškom. Misli su bile odvučene na razmišljanje o stalnom svrabu zbog koga noćima nisam spavala i utisku da po meni pretrčavaju kolonije mrava. Svrabljivi oseti i osipi su se javljali nasumično po svim delovima tela. Moj potisnuti bes je izbijao na površinu, ali samo putem samokažnjavanja.

Povremena milovanja su me radovala i ispunjavala ali nisu bila dovoljna. Oduvek sam patetično razmišljala da želim da kroz mene struji osećanje — miluj me tako da poželim da umrem u tvojim rukama! Pogotovo što mi je bilo podnošljivo da umrem jednom a ne da umirem svaki put kada sam slušala zvuke odlazećih koraka.

#49 Crtice

Otvorim juče u neka doba glavnu internetsku stranicu Politike, kad tamo fotografija tzv. nove vlade. Ne znam, ili ja nisam živela ovde prethodnih godina ili treba da promenim dioptriju. Šta je tu novo, ako izuzmemo par novih faca i par oživljenih mrtvaca? To je to što se tiče brzopoteznog skeniranja njuški. Sledeći utisak mi je bio, posmatrajući ih kako stoje svi na parove razbroj s’, ko da su izgutali motke, ko da su voštane figure, da nije u pitanju Bal vampira?! Da, tako se nekad žargonski zvao roditeljski sastanak. Ne znam kakav je sada sleng. Kako god, o nekoj vrsti vampirizma jeste reč, jer vampirizmom se smatra radnja u kojoj vampir stalno isisava žrtvu u svakom smislu a da ona nije svesna toga. Ukoliko želite, možete da pročitate ponešto i o psihičkom vampirizmu.

* * *

Ako se sećate onog krema (mlečnog namaza) koji se nekada kupovao u Mađarskoj, jer je originalno mađarski, mogu da vam dam preporuku za isti. Ime ne mogu da vam otkrivam, jer nema besplatnog reklamiranja, ali setićete se na koji mislim. Ima ga u natur varijanti, pa sa paprikom, pa sa belim lukom itd. U stvari, preporuku da ga jedete vam daje moja mačka koja je glavni tester proizvoda na našem tržištu i koja je slatko izlizala sve moje prste umočene u krem. Što se tiče pilećih džigerica jede samo od domaćih pilića, pa imajte u vidu koliko su korisne, pogotovo za manju decu, one od tovljenih.

* * *

Pre nekoliko dana, onda, one noći kada se desio biblijski potop u Skopju, verovatno uzrokovan najpre nedostatkom kišne kanalizacije i kanalizacije, a manje kemtrejlovima, harp tehnologijom i preciznim usmeravanjem velikog crnog oblaka, čitala sam o tome. Uradila sam nešto što inače izbegavam da radim a to je upućivanje kritike na račun komentara jedne čitateljke. Iako znam da je besmisleno osvetljavati put slepcu, ipak nisam odolela da ne odreagujem na zlo i mržnju koja je isijavala iz tih reči. Nažalost, ona nije jedina koja nastupa tako. Čovek je čovek onoliko koliko je spreman da odoli izazovu da ne napada, ne vređa i ne ugrožava slabijeg od sebe ili onog ko je u nevolji. Uostalom, to što neko ima mišljenje o nečemu je važno samo njemu. Ostalima? To je upitno. Zloupotreba nečije nesreće za iznošenje zluradih i huškačkih komentara na račun čitavog jednog naroda govori o onome ko to piše, ali i ugrožava drugog. Stoga, to nije prihvatljivo. Vrlo često imam utisak da se namerno ne filtriraju komentari, već se pravi bojno polje, pa ko koga dohvati. To je upravo suprotno stvarnoj slobodi govora. Iz mahnitosti kolektivnog ludila i slabe kulture konstruktivne razmene mišljenja, teško da može da se sagleda išta dobro i korisno.