Telo

Sve dok sam provlačila i tkala priču kroz misli, ona je bila opipljiva poput olovke koju sam grčevito pritiskala među prstima. I u strahu, kao mačka koja je u zubima nosila mladunče vrapca koje nije želela da ubije, ali se igrala njime dok ono nije izdahnulo od straha. Sve vreme se bojala da ga ne povredi, ali to jedino što je sve vreme činila.

Kad sam se nanovo odenula odjekom zidova i bukom svakodnevice, u meni se pokrenula nepodnošljiva lavina stomačnih previranja. Svagdašnja napetost se uslojila kao debela prašina u desetlećima napuštenim zamkovima i mahnito je tražila svoj izlaz iz lavirinta. Bila je hirovita i plahovita. Nadimala je i moje telo i moje misli koje su uzrok svega što moje telo trpi.

Moraš da priznaš sebi. Moraš. Šta ti želiš? Šta ti stvarno želiš? Kako je lako reći nekome tako nešto. Kako je lako reći sebi. Čovek stalno sudi drugima. Čovek stalno sudi sebi; u zbilji, u nedostatku života i postojanja.

Gde su se smestili svi ti g(l)asovi kojima se creva pune i odakle je izlazio taj nagomilani vazduh? Kako je toliko suvišnosti i nepotpunosti dospelo u mene? Kada ću da poletim u nebo i da se zabodem u stratosferu?

Spoljni slojevi kože istovremeno su i privlačili i odbijali dodire. Alergijska reakcija je pevala horski, mada neuvežbano i razglasno. Kaznila sam svoj najveći organ zato što je nemažen i kada je već toliko bolno i ne sme da bude privlačan. Neestetičnost i nepristupačnost su kanile ali nisu sprečile moje misli da pate za nežnošću — ovlaš, obodom i vrškom. Misli su bile odvučene na razmišljanje o stalnom svrabu zbog koga noćima nisam spavala i utisku da po meni pretrčavaju kolonije mrava. Svrabljivi oseti i osipi su se javljali nasumično po svim delovima tela. Moj potisnuti bes je izbijao na površinu, ali samo putem samokažnjavanja.

Povremena milovanja su me radovala i ispunjavala ali nisu bila dovoljna. Oduvek sam patetično razmišljala da želim da kroz mene struji osećanje — miluj me tako da poželim da umrem u tvojim rukama! Pogotovo što mi je bilo podnošljivo da umrem jednom a ne da umirem svaki put kada sam slušala zvuke odlazećih koraka.

Advertisements

4 thoughts on “Telo

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s