Neprestano su me uhodila sećanja. Neka davna sećanja za koja nisam siguran da li su samo moja. Svako sećanje na sećanje je krojilo nove delove i umetalo se bez ikakvog reda preko poderanih. U delu mozga na nepostojećoj potki su živeli krhko (ne)povezani delovi koji su bili međusobno suprotstavljeni i neprepoznatljivi.
Ponekad mi se činilo da su strašna, a bila su toliko obična da ih je to činilo još strašnijim. Bila su toliko bespotrebna da to što bih se usudio da izgovorim ne bi zanimalo ni slučajnog prolaznika.
„Promašio sam svoj život!“. To je ta zastrašujuća izjava koju sam konačno izgovorio naglas samom sebi. Ja ne živim svoj život. Toliko toga sebi nisam rekao a ipak sam razmetljivo govorio o sebi drugima. Ništa nisam rekao. Ništa. Čekao sam da se drugi odaju kao što sam se odavao drugima. Do neprepoznatljivosti.
Aleksandra Perić 
Čovek se tako „otvori“ na tacni drugima, ali ti drugi, nisu sledili taj put, što čini osećaj, da svi o nama sve znaju, a Mi o njima ništa… ps… nadam se da sam dao pravilan komentar, ako sam omašio, izvini 🙂
Sviđa mi seLiked by 1 person
@Slobo, paaaaaaa nema pravilnih i pogrešnih komentara. Podelio si svoj utisak, viđenje, razmišljanje, osećanje… 🙂
Sviđa mi seLiked by 1 person
Da, tako sam razumeo i preneo na „papir“ 🙂
Sviđa mi seLiked by 1 person
🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
Pročitala si moje misli od pre par meseci i prenela ih na papir… 🙂 a ja sam posle tih misli postao Holden Kolfild 🙂
Sviđa mi seLiked by 1 person
@Holdene, zvuči pomalo zastrašujuće ili bar čudno, i onda si utekao iz romana i…
Sviđa mi seSviđa mi se
Мало је тако снажних искушења каквим нас куша поетичка меморија.
Sviđa mi seLiked by 1 person
@Stanimire, a i nije je uvek jednostavno „čuti“ usled neprestane buke misli.
Sviđa mi seSviđa mi se