Uloga

Neprestano su me uhodila sećanja. Neka davna sećanja za koja nisam siguran da li su samo moja. Svako sećanje na sećanje je krojilo nove delove i umetalo se bez ikakvog reda preko poderanih. U delu mozga na nepostojećoj potki su živeli krhko (ne)povezani delovi koji su bili međusobno suprotstavljeni i neprepoznatljivi.

Ponekad mi se činilo da su strašna, a bila su toliko obična da ih je to činilo još strašnijim. Bila su toliko bespotrebna da to što bih se usudio da izgovorim ne bi zanimalo ni slučajnog prolaznika.

„Promašio sam svoj život!“. To je ta zastrašujuća izjava koju sam konačno izgovorio naglas samom sebi. Ja ne živim svoj život. Toliko toga sebi nisam rekao a ipak sam razmetljivo govorio o sebi drugima. Ništa nisam rekao. Ništa. Čekao sam da se drugi odaju kao što sam se odavao drugima. Do neprepoznatljivosti.

Advertisements

8 thoughts on “Uloga

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s