VERTIKALNA I HORIZONTALNA PROPAGANDA
[prevod odlomka iz knjige na engleskom (Propaganda: The Formation of Men’s Attitudes), str. 79-84]
Klasična propaganda, kako je pojedinac zamišlja, je vertikalna propaganda – u smislu da ju je stvorio vođa, tehničko lice, politički ili verski starešina koji nastupa sa nadmoćne pozicije svog autoriteta i teži da utiče na podčinjene gomile. Takva propaganda dolazi s vrha. Smišljena je u skrivenim dubinama političkih enklava; služi se svim tehničkim postupcima centralizovane masovne komunikacije; obuhvata brojne pojedince, ali oni koji je sprovode su izvan. Podsetimo se razlike, koju je prethodno pomenuo Lasvel (Laswell), između direktne i efektne propagande, mada su obe oblici vertikalne propagande.
Jedna osobina vertikalne propagande je da onaj koji je izložen propagandi ostaje usamljen čak i kada je deo gomile. Povici oduševljenja ili mržnje, iako delovi povika gomile, ne vode ga u komunikaciju sa drugima; njegovi uzvici su samo odgovor vođi. Konačno, ovakva vrsta propagande zahteva posmatrački stav onih kojima je upućena. Oni su zgrabljeni, izmanipulisani, posvećeni; oni doživljavaju ono što se od njih traži da dožive; stvarno se pretvaraju u objekte. Razmotrimo, primera radi, kvazi-hipnotičko stanje onih koji su na sastancima izloženi propagandi. Tamo je pojedinac depersonalizovan; njegove odluke više nisu njegove već one koje predlaže vođa, nametnute stečenim automatizmom. Kada govorimo da je to posmatrački stav, ne smatramo da ne učestvuje onaj koji je izložen propagandi; naprotiv, on postupa energično i strasno. Međutim, kako ćemo da zapazimo, njegovi postupci nisu njegovi, iako veruje da jesu. Naročito, osmišljeno je i ustanovljeno mimo njega, propagator deluje kroz njega, što ga smanjuje do nivoa pasivnog oruđa. On je mehanizovan, nadvladan, dakle – pasivan. Ovo je utoliko više jer je često uronjen u masu izloženih propagandi u kojima gubi svoju individualnost i postaje jedan element među ostalima, neodvojiv od gomile i nezamisliv bez nje.
U svakom slučaju, vertikalna propaganda je daleko najraširenija – da li Hitlerova ili Staljinova, ili francuske vlade od 1950. godine, odnosno SAD-a. To je u nekom smislu najlakše napraviti, ali njeno neposredno delovanje je izuzetno prolazno i mora da se obnavlja stalno. To je pre svega korisno za agitacionu propagandu.
Horizontalna propaganda je mnogo novijeg datuma. Poznata nam je u dva oblika: kineska propaganda i grupna dinamika u međuljudskim odnosima. Prvopomenuta je politička propaganda; druga je društvena propaganda; obe su propagande integracije. Njihove osobenosti su iste, iako je to začuđujuće kada uzmemo u obzir njihovo potpuno različito poreklo – u smislu, istraživačkim načinima, i uglovima posmatranja.
Ova perspektiva može da se nazove horizontalnom, jer je stvorena unutar grupe (ne sa vrha), gde su, u osnovi, svi pojedinci jednaki i gde nema vođe. Pojedinac ostvaruje kontakte sa drugima sa kojima je na istom nivou, a ne sa vođom, stoga takva propaganda uvek zahteva „svesnu odanost“. Njen sadržaj je predstavljen u poučnom maniru i upućen inteligenciji. Vođa, propagator, je tu kao neka vrsta animatora ili vođe rasprave; ponekad su njegovo prisustvo i identitet nepoznanica – npr. „pisac iz senke“ u pojedinim američkim grupama, ili „policijska uhoda“ u kineskim grupama. Lična privrženost njegovoj grupi je „svesna“ zato što je svestan toga i prepoznaje to, ali konačno i prisilna, jer je uhvaćen u dijalektiku, a u grupi ga to nepogrešivo vodi ovakvoj privrženosti. Takođe, njegova odanost je „intelektualna“, jer svoja uverenja može da izrazi jasno i razumno, ali to nije iskreno, jer informacije, podaci, rasuđivanje koje ga je navelo da se prikloni grupi, su namerno falsifikovani kako bi ga tamo odveli.
Najupečatljivije obeležje horizontalne propagande je mala grupa. Pojedinac aktivno učestvuje u životu ove grupe, u iskrenom i živom dijalogu. U Kini se pomno vodi računa da svaki član govori, da se izrazi, da iznese svoje mišljenje. Samo kada govori pojedinac postepeno otkriva svoja uverenja (koja odgovaraju uverenjima grupe), postaje neopozivo uključen, i pomaže drugima da uobličavaju svoja mišljenja (koja su istovetna). Svaki pojedinac pomaže da se obrazuje grupno mišljenje, ali grupa pomaže svakom pojedincu da pronađe ispravan pravac. Jer, čudno, to je uvek ispravan pravac, očekivano rešenje, „odgovarajuća“ uverenja, koja su najzad otkrivena. Svi učesnici su smešteni na jednakoj osnovi, sastanci su prisni, rasprava je nezvanična, i vođa ne predsedava. Napredak je usporen; mora da bude mnogo sastanaka, na svakom se pretresaju događaji sa prethodnog sastanka, kako bi moglo da se razmeni zajedničko iskustvo. Da se proizvede „dobrovoljna“ a ne mehanička odanost, da se stvori rešenje koje je pojedinac „pronašao“ a ne da je nametnuto odozgo, zaista je veoma napredan postupak, daleko više uspešan i obavezujuć u odnosu na mehaničke radnje vertikalne propagande. Kad je pojedinac mehanizovan, njime se može lako upravljati. Međutim, kada se pojedinac nalazi na položaju gde ima očiglednu slobodu izbora a ipak se dobija od njega ono što se očekuje, lukavije je i opasnije.
Vertikalnoj propagandi su potrebna ogromna oruđa medija masovne komunikacije; horizontalnoj propagandi je potrebna ogromna organizacija ljudi. Svaki pojedinac mora da bude ubačen u grupu, ukoliko je moguće u nekoliko grupa približnih delovanja. Grupe moraju da budu istovrsne, specijalizovane, i male: petnaest do dvadeset je najpovoljnija brojka da bi se dozvolilo aktivno učestvovanje po svakoj osobi. Grupa mora da obuhvati pojedince istog pola, obrazovanja, uzrasta i iz istog okruženja. Tada i najveći razdor među pojedincima može da se sredi i da se uklone svi činioci koji mogu da odvuku pažnju, rascepe motivaciju i spreče uspostavljanje pravilnog pravca.
Stoga, potrebno je mnogo grupa (ima ih na milione u Kini), kao i mnogo vođa grupe. To je glavni zadatak. Jer ako, prema Maovom obrascu, „svako mora da bude propagator za sve“, podjednako je tačno da moraju da postoje posrednici između vlasti i svake grupe. Takvi ljudi moraju da budu nepokolebljivi, sjedinjeni sa grupom, i moraju da vrše ustaljen i trajan uticaj. Moraju da budu članovi integrisanog političkog tela, u ovom slučaju Komunističke partije.
Ovoj vrsti propagande potrebna su dva uslova: pre svega, nedostatak kontakta između grupa. Član male grupe ne sme da pripada drugim grupama, gde bi bio izložen drugim uticajima; što bi mu omogućilo da se ponovo pronađe, i s tim, snagu da se odupre. Zbog toga su kineski komunisti navaljivali da razbiju tradicionalne grupe, kao što je porodica. Lična i raznovrsna grupa (različitog uzrasta, pola i zanimanja), porodica je ogromna prepreka takvoj propagandi. U Kini, gde je porodica i dalje bila veoma snažna, morala je da bude razbijena. Problem je veoma različit u Sjedinjenim državama i u zapadnim društvima; tamo su društvene strukture prilično rastegljive i uništene, kako ne bi bilo prepreka. Nije neophodo da se rasturi porodica da bi grupa bila pokretljiva i potpuno delotvorna; porodica je ionako rasturena. Više nema moć da razvije pojedinca; više nije mesto gde se pojedinac izgrađuje i ima svoje korene. Prostor je čist za uticaj malih grupa.
Drugi uslov za horizontalnu propagandu je istovetnost između propagande i obrazovanja. Mala grupa je središte celokupnog običajnog, intelektualnog, psihološkog i građanskog obrazovanja (informacija, dokumentacija, katehizacija), ali je najpre politička grupa, i sve što radi je povezano s politikom. Tamo obrazovanje nema smisla osim u odnosu sa politikom. Ovo je podjednako tačno za američke grupe, iako izgleda suprotno. Ovde pojam politike mora da se uzme u svom najširem smislu. Maovo političko obrazovanje je na stepenu katehizma koje je najdelotvornije u malim grupama. Pojedinci se podučavaju kako je to biti član komunističkog društva; i iako je bukvalan činilac (pravila koja se uče, koja su osnovna načela marksističkog komunizma) važan, propagator nastoji pre svega da navikne članove grupe na naročito novo ponašanje, da usadi verovanje u ljudsku vrstu koju propagator želi da stvori, da stavi svoje članove u dodir sa stvarnošću putem grupnog iskustva. U ovom smislu obrazovanje je veoma celovito, sa potpunim izjednačavanjem između onoga što je naučeno „intelektualno“ i šta se „proživelo“ iskustveno.
Očito, nijedno političko „uputstvo“ nije moguće u američkim grupama. Svim Amerikancima su poznata velika načela i demokratske ustanove. A ipak ove grupe jesu političke: njihovo obrazovanje je posebno demokratsko – da tako kažemo, pojedinci su naučeni kako da budu preduzimljivi i kako da se ponašaju kao članovi demokratije. To je zaista građansko obrazovanje, temeljno obrazovanje upućeno celom čoveku.
Te grupe su sredstva obrazovanja, ali takvo obrazovanje je samo jedan od činilaca propagande usmereno na sticanje privrženosti društvu, njegovim načelima, njegovom ideologijom, i njegovim mitovima – i ponašanju koje vlasti zahtevaju. Male grupe su odabrano mesto za ovo preduzmljivo ponašanje i državno ustrojstvo koje upražnjava horizontalnu propagandu ne može da dozvoli nijedan drugi način ili obrazac poučavanja i obrazovanja sem ovog. Već smo opazili da važnost ovih malih grupa zahteva uništavanje drugih grupa, kao što je porodica. Sada moramo da shvatimo da obrazovanje pruženo u malim političkim grupama zahteva ili nestanak visokoškolskog obrazovanja ili njegovo utapanje u sistem.
U Čoveku organizacije (The Organization Man), Vilijam Ejč Vajt (William H. Whyte) jasno prikazuje način na koji američke škole postaju sve više i više prost mehanizam za prilagođavanje mladih američkom društvu. Što se tiče kineske škole, to je samo sistem propagande koji se tereti za katehizovanje dece dok ih opismenjava.
Prema tome, veoma je zahtevno stvoriti horizontalnu propagandu (posebno što traži toliko učitelja), ali je izuzetno delotvorno kroz svoje pedantno opkoljavanje svih, putem plodonosnog učešća prisutnih i putem njihovih javnih izjava o odanosti. To je, naročito, sistem koji izgleda kao da se savršeno podudara sa društvima jednakosti tvrdeći da se zasniva na volji naroda i sebe naziva demokratskim: svaka grupa je sastavljena od ljudi koji su slični, a jedinka čak može da uobliči volje takve grupe. Ali sve ovo je na kraju mnogo strožije i celokupnije od eksplozivne propagande. Zahvaljujući sistemu, Mao je uspeo u prelaženju od subverzivne propagande do integracione propagande.
Aleksandra Perić 