Očaj

Dok si koračao ulicama i uličicama u tebe su bili uprti pogledi sa izbornih plakata. Svi su bili jedri i rumeni i sveže umivenih lica. Bili su uredno izbrijani i blaženo nasmešeni; opeglani pod konac i u šav, i šepurili su se u skupim odelima. Sve je na njima naizgled bilo potaman. Pričao si mi da si nekima docrtavao brčiće i rokčiće, jer su im priličili. Tu i tamo giljotinirao si mnoge likove sa plakata, posred glave ili preko vrata. To je bilo u tami kada si se pribijao uz senke otkrivajućih narandžastih svetiljki. Prirodno je što si se plašio da te ne nazubi kakva neprilika po danu. Desilo bi ti se i da zapališ pokoji plakat, ali nenamerno, jer si uvek palio cigarete naslonjen leđima o zidove zgrada. Isto tako bi slučajno otisnuo po plakatima blatnjave šare đonova patika, dok si se odupirao o zid desnom nogom savijenom u kolenu. Ruž, rumenilo i ajlajner iz moje satenske torbice su, dakle, krasili obraze, usnice i kapke predsedničkih kandidata. Oko izbora za najlepše iscrtane kapke se još i premišljam, ali nisam u nedoumici za mistera napućenih usta. Ali to što si mi ukrao veštačke svilene trepavice, to ti zameram. Zar „moje“ trepavice da završe na groblju predsedničkih kandidata?!  Da li si ti normalan? I svastika Mira se opasno naljutila što si joj ukrao ideju. Ako je ona već naša svastika i tvoja tetka onda je trebalo samo da čuvaš stražu i da joj dopustiš da debelim crnim flomasterom ucrtava svastike na grudi kandidata.

Sine moj, nije hrabrost i bunt u spajanju tačaka koje ti je diktator naznačio kao putanju kretanja po lavirintu, sve i da si zagrizao mamac da beli skakač-konj matira usamljenog crnog kralja u drugom potezu.

Niko tu nije na svom mestu, i prividne mogućnosti će da potonu u reciklažu zaborava isto toliko brzo ko što će objektivom uhvaćene lažne osmejke da zameni prljavština neumitne svakodnevice i mulj duhovne oskudice. Okolnosti su pažljivo osmišljene, višedecenijski prisutne i izuzetno je teško iščupati se iz kobnog kovitlaca. Ikada.