Svako veče otac je odlazio u šetnju, kako je govorio, da sabere misli. Kada bi ga majka upitala gde ide, ironično bi joj odgovorio da ide u švaleraciju. Majci je to bilo smešno – kaže – tata je baš vickast.
Htela sam da tata i mene vodi u šetnju, ali uvek mi je govorio da je kasno i da treba da spavam. Jedne noći sam se išunjala iz kuće i pošla za tatom. Na zemunskom keju sam prvi put videla Ironiju. Nismo se upoznale, jer sam se sakrila iza žbuna, ali činilo mi se da je Ironija lepa.
Narednog jutra probudilo me je majčino vrištanje: „Znala sam, tvoja ironija je bez premca, samo te švaleracija zanima!“
Mama i ja smo napustile dom, a Ironija se uselila u tatin život zbog švaleracije. Ubrzo je i Ironija otišla. Mama je rekla da je to zato što iz švaleracije može da nastane i ironija sudbine.
Posle je tata decenijama živeo sa svojom majkom i vodio je u šetnje.
Jedan filozof motao se uvek tamo gde su se igrala deca. Čim bi video da neki od dečaka ima čigru, odmah bi se počeo prikradati. Čim bi se čigra zavrtela, filozof bi se odmah bacio na nju da je uhvati. Ništa ga se nije ticalo što deca vrište i pokušavaju da ga odvrate od svoje igračke; kada bi dočepao čigru dok se ona još vrti, bivao bi srećan, ali samo za trenutak, zatim bi je bacio na zemlju i otišao. Mislio je naime da saznanje svake sitnice, kao naprimer zakovitlane čigre, dostaje da bi se upoznalo ono što je opšte. Zato se nije bavio krupnim problemima, to bi mu izgledalo kao rasipništvo. Ako se stvarno upozna najmanja sitnica, sve će se saznati, zato se on bavio samo čigrom u pokretu. I uvek kada bi video pripreme za puštanje čigre, nadao se da će mu sada uspeti, a dok bi se čigra vrtela, jureći bez daha za njom nada bi mu se pretvarala u sigurnost; ali kada bi potom već držao glupi komad drveta u ruci, pozlilo bi mu, krik dece koji dotada nije čuo sada bi mu parao uši, gonio ga, i on bi se zavrteo kao čigra nespretno šibana bičem.
Baš kad sam pomislila da ni ovo belo vino ma koliko se slastilo na nepcima ne može da me opije setila sam se Boba Marlija. I onda, kao da „fontanu želja“ u mojoj glavi čuje radijski čovek na nepoznatoj mi megahercaži, pusti mi baš onog na koga sam pomislila i baš tu pesmu… Cheers mates! Kao da slučajnosti postoje. I don’t think so! What about You? 🙂
Iako ne znam tačno od kad postojim, znam da niko to ne može da zna, jer niko zasigurno i ne zna koliko ovaj svet postoji. Osećaš li rupicu? Da, tu malenu, gotovo neosetnu šupljinu. Tu živim. Danju žvaćem. Noću žvaćem. Grickam, grickam i grickam. Nikad ne spavam. Uvek sam nečim zauzeta. Obilaze me najneobičniji posetioci sa najčudnijim mogućim pitanjima. Retko, zaista retko negde izlazim. Kada izađem, to je samo zato što sam načas utekla neopreznom snevaču, dok ga bičujem na tankoj liniji svesnog i podsvesnog. Ima me i u tvojim snovima u kojima umem da se razmašem svom svojom silinom. Katkad i drskošću. U to nemoj da sumnjaš. Prikradam ti se i sada. Tako volim da se igram. Češće se, međutim, poigravam. Umem da izazivam, ali nemam dostojnog saigrača, osim možda jednog. Retki su oni koji mogu da izađu na kraj sa mnom. Ljudi misle da su spremni na krajnje mere samo da me se reše. Mnogi samo donekle uspevaju u tome. Podele se. Unutar. Onda, kao u ogledalu, sve što ih progoni iznutra najednom deluje kao da dolazi spolja. Ah, kakva vrhunska varka. Niko od mene nije uspeo da pobegne. I neće. Mene čovek ne može da se oslobodi, jer to ne zavisi od njega. Kao što volim sebe, tako isto volim svog brata, koji je nezgodan igrač. On se zove Strah.
Nije za čuđenje što ljudi protestuju na ulicama Istanbula, jer ishod referenduma slobodnoum(et)n(ičk)og naziva „da se malo učvrsti tvrda diktatura“ kao i ishod svakog nameštenog glasanja naroda, a i ovde beše „jednodnevno čudo“ pre dve nedelje, izaziva negodovanja, pobune, i sve ono što diže uspavani adrenalin. Erdogan je, u jeku predreferendumskog ludila, takoreći preko noći potpisao uredbu koja se tiče ograničenja laserskog uklanjanja dlaka. Ne znam da li je ostavljena mogućnost pojedincima da u toplini doma svojega čupaju malje sa raznoraznih delova svoje kože ili je oštro oko svemogućeg vladara odavno zašlo spekulumom i u ne/deplirane intimne otvore, sve brinući se da se ljudi, a naročito žene ne prebreniraju. Radilo se o okupljajnju ljudi iz sveta kozmetike a što je Erdogan upriličio u skromnom zdanju od 615 miliona dolara. Sve je pod sloganom „Za lepu Tursku, naravno, da“. Daleko im lepa kuća, rekao bi čovek, a onda se zamisli i proleti mu primisao – a nas odavno očerupane tek čeka ustavni referendum i ko zna šta.
(…)Kako kaže, država će reagovati ako dođe do nasilja.(…)
(…)“Nekada smo imali zemlju u kojoj su se ljudi borili za poštovanje narodne volje. U tom teatru apsurda, morate da se naviknete. Ponosan sam na činjenicu da smo dopustili izraženoj manjini, ne tesnoj manjini, nego izraženoj manjini, da čini sve što želi“, rekao je Vučić.(…)
„To je od mog luka. Od jesenas. Imam 10 redova luka. Ovaj mlad što vidiš i to je moj, neprskan (over my dead body). Nije to srebrnjak. Kakav crni srebrnjak. Srebrnjak je iz Kine. I žilav je. Ovaj moj, to ti je iz pravih lukovica. To je naš domaći. Njega stavljam i u pasulj. Ovaj ovde pasulj je isto moj. Od prošle godine. Normalno da košta više od onog iz Maksija. To je domaći, a ne neki tamo iz Kine. Ne stavljam ništa od začina kad kuvam pasulj. Samo začin C. Te travke i to, ništa. Tako se kuva pravi domaći pasulj. Obavezno potapam uveče. To iznad što vidiš, te listove, to je žalfija. Osušena. I nju prodajem. Pre dva meseca me je nažuljala proteza. Onda nisam nosila protezu ni preko dana. Ispirala sam usta sa žalfijom. Ko rukom odnešeno za dve nedelje. Ove galete su isto moje. Posle ću da kupim 10 kila šećera. Pravim kolače. Ako dođeš sutra možeš da kupiš kolače. I kokice. One su isto posne. Farbam 80-90 jaja. Do 100. Moji jedu jaja ko ludi. Sin to voli ujutru sa nečim mesnatim. Sa slaninicom. Ne mora da bude samo slanina. Može i suvo meso. Kaže: ‘Mama, ’aj’ umuti ona tvoja jaja.’ Tako on to pre posla. Mora da ga ‘drži’ tokom dana. Imam i tri trešnje. To su one naše domaće. Šarene. Malo žute, malo roze. Nisu one tako velike ko ove kalemljene. Ne prskam. Ne krečim drvo. Dobro, prskam ih, kad se otvori cvet i onda ništa. Jabuke isto. Al’ zato imaju crve. To nije ni delišes, ni ajdara, nešto između. Delišes ne valja, brzo mu se smežura koža. I samo da znaš (digla kažiprst i maše), prava domaćica skuplja ljuske od luka čitave godine. Da ima za Uskrs da oboji jaja.“
„Brate, ‘e l’ se sećaš kad smo igrali monopol, jebote, iz noći u noć?“
„Jok, brate, ti se sećaš. Pa to je bre bilo do jaja. April ’99. Koji je to samo pičvajz bio. Š’a si se sad setio toga?
„Zn’š š’a brate, mnogo sam bre smoren od tada. Više me ni vutra ne radi. A do dona do dođeš, msm, ma idi brate, pa da zaglavim mardelj posle ludaje.“
„Tebra, bre, a gde si munuo monopolišku?“
„Gde sam munuo, jeeee. Pa nije to za štek brate pa da ga krijem u kaputu pokojne babe. Smaraš, brate.“
„Vidi, brate, mnogo dobar zonfa mi je u vugli.“
„U vugli, brate, ti imaš, msm, š’a bre imaš ti u vugli?“
„Pa brate, msm, e aj ne seri. Slušaj brate… e se sećaš kad nam je tvoj matori pokazao kintu od 5 milijardi s nekim čičom, jebem li ga š’a je bio, poznat neki tip kao, kao nešto pis’o neke pesmičice.“
„Brate, koji si ti džiber, pa to bre bio čika Jova Zmaj. Ono, onde potok, ovde cvet…“
„E pa to brate, onde, ovde. A sad kurac pos’o, kurac kinta. Jebeš ti i potok i cvet.“
„Brate, a š’a ti misliš da se mi malo zajebavamo, a? Mnogo smo se smorili, čoveče. Izvarili smo tuce buksni a tek je podne, jebote.“
„Brate, ja sam smoren non-stop. Daj bre da odradimo nešto na brzaka.“
„E tebra e se sećaš kako smo izložili onog ćoravog klinca sa lovom od monopola i najurili ga po vopi i da od kusura kupi ‘Životinjsko carstvo’?“
„To brate, mali se otkinuo od zenta kad ga je povukla za uvo i zavrnula mu njonju ona brkata lopata od kasirke. Em bila vazdušna uzbuna, em falš lova. LOL“
„E a taj mali ćoravi, znaš bre da je on sad neki kao kurac faktor, nemam pojma neko mudo, savetnik, ministar, neki veliki kurac.“
„Pa brate nije ni čudo. Uvek je bio iskompleksiran. Svi smo ga zajebavali. Š’a ti je bre, i sad da kupimo one guz evriće od Kineza i da ga pošaljemo po vopi, upec’o bi sa brate ko som, garant.“
„Brate, ti si lud ko Biba struja. E znaš da Toni Sekvoja ima njegov fontele?“
Aleksandra Perić 