Sumnja

Iako ne znam tačno od kad postojim, znam da niko to ne može da zna, jer niko zasigurno i ne zna koliko ovaj svet postoji. Osećaš li rupicu? Da, tu malenu, gotovo neosetnu šupljinu. Tu živim. Danju žvaćem. Noću žvaćem. Grickam, grickam i grickam. Nikad ne spavam. Uvek sam nečim zauzeta. Obilaze me najneobičniji posetioci sa najčudnijim mogućim pitanjima. Retko, zaista retko negde izlazim. Kada izađem, to je samo zato što sam načas utekla neopreznom snevaču, dok ga bičujem na tankoj liniji svesnog i podsvesnog. Ima me i u tvojim snovima u kojima umem da se razmašem svom svojom silinom. Katkad i drskošću. U to nemoj da sumnjaš. Prikradam ti se i sada. Tako volim da se igram. Češće se, međutim, poigravam. Umem da izazivam, ali nemam dostojnog saigrača, osim možda jednog. Retki su oni koji mogu da izađu na kraj sa mnom. Ljudi misle da su spremni na krajnje mere samo da me se reše. Mnogi samo donekle uspevaju u tome. Podele se. Unutar. Onda, kao u ogledalu, sve što ih progoni iznutra najednom deluje kao da dolazi spolja. Ah, kakva vrhunska varka. Niko od mene nije uspeo da pobegne. I neće. Mene čovek ne može da se oslobodi, jer to ne zavisi od njega. Kao što volim sebe, tako isto volim svog brata, koji je nezgodan igrač. On se zove Strah.