Bila sam u državnoj apoteci da kupim državni losion za čišćenje lica. Jeste da je mladalački losion (aka Doroslovac), ali, za ‘vakav mladalački duh takav i priliči. Taman stignem na red (uvek neki smarači ispred mene) i obratim se bradatom čiki (nije bog) koji je upravo obgrlio isporuku Bromazepama (poznat kao jedna od mnogih sorti pilula za zombiranje smirenje na kome/kojima je bar pola Srbije). Krenem da recitujem, kad će on – farmaceut, ‘nakav ko pravi Bromazepamko, polustondiran, cementiranog facijalisa: „Kod koleginice!“ Zamašem repinom ljutitom, ko mačka, podignem levi brk u znak protesta: „Aham“ i obratim se koleginici: „Dajte mi dva ona vaša losiona“, pa se ona hvata za onaj neupakovan, pa dodah „u kartonskoj ambalaži“. Učipila sam se i sa tzv. karticom lojalnosti, da dobijem popust, jašta. Ona mi veselo saopšti cifru, smeška se i kaže: „Znate, bilo bi dobro da posle korišćenja losiona namažete neku kremu koja dobro hidrira lice.“ Pa je to isto ponovila, ali izmenjenim redom reči u rečenici. Pa je to isto ponovila, ali izmenjenim redom reči u rečenici. Auuuuu, pomislim, sad će da pokuša da mi uvali najskuplju kremu i ko iz topa odvalim: „Pa naravno, da ne mažem kremu, lice bi mi bilo ko sušeni bakalar.“ Nasmejala se profesionalno (bez osmeha) i rekla: „Pa da, da, dobro, ali vi ne znate kakvi mi sve ljudi dolaze, pa moram to da naglasim.“ O, dušebrižne li farma prodavačice!
* * *
Kad smo već kod „uvaljivanja“, nedavno, isto u državnoj apoteci, naletela sam na predusretljivu apotekarku koja me je posavetovala, bez da sam tražila ikakav savet, da oni imaju veoma dobre kreme za lice. I tu pomislim: „E nećeš da me daviš.“ I ispričam svoju tužnu priču: „Znate, kupila sam iz ove kolekcije i dnevnu i noćnu kremu, i antirid i…“ Gledam u ženu, ona sva ustreptala ko da ću da izvučem zlatnu medalju za kvalitet proizvoda „…nisam uopšte zadovoljna. Kreme mi zapušavaju bore pore na licu, pa sam ih batalila. Ali bilo mi je žao da ih bacim pa sad mažem pete i laktove sa njima.“ Tu me ona spremno dočeka: „Sigurno niste probali ove sa hijaluronskom kiselinom (prim. aut. a koštaju boga oca), inače to je prirodan sastojak kože, bla, bla, bla, eto sad ih prodajemo u paketu, pa imate popust na vezanu kupovinu i imate popust sa karticom lojalnosti.“ Nije da se nisam dočekala na noge i tu izletim: „Probala bih ja, nego nikako da mi neko ponudi probne uzorke.“ Cvrc. Al’ ih nema. Osim ako u to ne ubrajamo uzorke kremica uobičajene veličine pakovanja koje su neuredno natrpane na nekom klimavom stolu pored, i u koje svako kome padne na pamet uvlači svoje štrokave prste, probrlja, i to namaže ne znam ni ja gde. Sve se završilo na tome da ipak treba da probam. Bat of kors.
* * *
Ima u Beogradu jedna ulica u koju se ulazi iz Bulevara revolucije (komunistički naziv, a inače Bulevar kralja Aleksandra) koji je opet promenio ime i sad se prigodno zove Bulevar kralja Aleksandra Vučića (do sada nekrunisan ali nikad se ne zna). Kuma je dr Nada Macura. Oduvek sam se pitala na kojim drogama je ta žena (da znamo da to zaobilazimo), jer izaziva loše tripove i halucinacije. U toj ulici (od Bulevara) su dve apoteke (stara i nova) istog naziva, gde se roba prodaje sa značajnim popustima. Tu su uvek kilometarski redovi, kao da dele nešto džabe. Pošto su mi bile potrebne tri stvarčice, a uštedela bih nekih 150 dinara (pih!), odlučim, ne baš drage volje, da stanem u taj red. Osvrćem se oko sebe, svi naoružani spiskovima, kao kad pohrle u megamarkete da utucaju vreme i novac. Naravno, zvirkam šta piše na tim „čaršavima“ i pomislim, ma daj, ko se smara da stoji u ko nekad BUŠ (prim. aut. brašno, ulje šećer) redovima da bi kupio kafetin i tako neke pizdarije koje ne koštaju mnogo. Ali, ljudi stoje, uredno. Pomeraju se ko stvari na pokretnoj traci. Histerična atmosfera nalikuje onoj koja je viđena u berzanskim trejd rumovima. Kad stigneš na red (ihajjjjj) i priđeš šalteru, moraš da urlaš iz petnih žila da bi te apotekarka (a sve su mlade i seksi ko da ih je matori Hefner birao za duplerice) čula, jer svi urlaju oko tebe, pa stekneš utisak da si na nekoj pijaci. A i jesi.
Aleksandra Perić 