Verujem

Beležim misli, tanane i krhke, lake i prhke ko lepet i trepet ptičjih krilaca, o rasplelim rečima koje grle a ne dave; o kanapu koji se ne vezuje u čvorove već plete lestvice i vezuje ih za nebo, kao čarobni pasulj koji izrasta do očinjeg vida nesagledivih visina iz malecne jedva primetne klice, pa se upliće u pufnaste beličaste oblačke; o lepoti koja izranja iz sopstva i širi se i raste kao raskošno najcarstvenije carstvo; o huku smaragdnog kaskadnog vodopada u kome žive radosti i smehova odjeci… i pišem pesmu Tebi.

Ogrejala me je Ljubav
Uzvišena i čista.
Neskromno tek toliko,
Ljubav kakvu čekam
U svom malom životu!

Zato što ništa i niko
Nije uspeo
Da pomuti moju veru
Da postoji Ljubav
Sveta i čista!

Da nisam tako grešna
Plesala bih nebeski ples.
Ipak ovako grešna,
“Luda” ali i smešna
Radujem se Tebi ja!

Oprosti mi, oprosti,
Što sam ti omču oko vrata stavila!
Oprosti mi, oprosti,
Zbog neprimerenih reči.
Šta će mi sada reči?!

Ljubim Tebe ja!
Ljubim Tvoju Dušu!
Ljubim Te Svog!
Za vijeke vijekova!
Amin!

Posvećeno o. K.

Advertisements

Izlazak

Duž Monparnasa,
Prosula se Senka
Utekla iz mene
Konačno!

!Nemoj biti ničiji glasnik!

Nema ni pomena
Na groblju sećanja.
Plam sveće ravnomerna tinja,
Neka im je svima oprošteno!

!Nemoj biti ničiji glasnik!

Infuzija je priključena
Na beskrajnu svetlost.
Na ljubi bližnjeg svog
Kao što sebe ljubiš.

!Nemoj biti ničiji glasnik!

Ljubim neprijatelje svoje!
Ljubim šaptače svoje!
Puštam vas iz sebe!
Puštam sve iz sebe!

!Nemoj biti ničiji glasnik!

Čil aut #8

May the Force be with You! Snaga je sa Tobom. Sreća je sa Tobom. (Sa)znanje je tu i stvari idu Tvojim a ne mojim putem. Sve je kako treba. Baš sve. I sve i svi smo Jedno. I što je (sa)znanje a tek što je delovanje. Praksa čuda čini. Okret, pokret, akcija i samo akcija. Iznad svega i nad svim i u svemu – LJUBAV!

Pogrešni pozivi

Nekada, ne tako davno, kada je postojala samo fiksna telefonija, nisam znala ko će da mi odgovori na poziv od članova porodice, a i uvek sam priželjkivala da mi se javi onaj koga pozivam. Međutim, želje su jedno, a stvarnost nešto drugo. Iz toga su proizašle razne zgode i nepogode.

Sećam se, kada sam zvala dečka, da, zaista nisam želela da razgovaram sa njegovim tatom trovačem, jer mu nisam bila po ukusu njegovih suženih vidika i predrasuda, a imao je i prostački smisao za humor. Nesmisao, zapravo. Onda smo oboje tako ugodno skriveni iza telefonskih aparata bili tako odvratno ljubazni da sam se gadila sama sebi od licemerja. Na svašta žensko pristane kad je mlado i kada veruje da stvarnu ljubav dvoje mladih niko i ništa ne može da slomije. Jednom sam drastično promenila frizuru i matori fasader nije ni primetio da sam to ona ista ja (ionako se nismo prečesto sretali), pa je postao uživo vrlo ljubazan i prijatan, i tada sam shvatila da on nema ništa protiv mene, već ga more njegove norme o tome da njegov sin ima da ima devojku kakvu je tata zamislio. Baš sam se zabavila u toj svojoj cirkuskoj tački i odigrala sam ulogu tatine idealne devojke. Tata lutkar je bio prezadovoljan što je sin konačno našao pravu devojku na koncu. Al’ ne lezi vraže, posle je otkrio da se zeznuo i da sam to ona ista ja, nikad zakončena. Sreća, pa mi nije postao svekar.

Na zlu sreću, nešto kasnije sam izabrala odličnog bezbojnog i jestivog svekra, ali i paklenu svekrvu. Sa njom sam uvek razgovarala telefonom, jer se znalo ko je gazda u kući, i ko se javlja prvi. Bila je, tada, dok sam se zabavljala sa prvim mužem, neprimetna i skrivena hijena, a njen zlurad smeh sam čula kada sam već nosila burmu na desnoj šaci. Taj i takav smeh se bestidno razlivao po skrhanom srcu moga tadašnjeg muža, a kako majčino srce ne mre da mre, moje je moralo da mre. Da sam je tada ubila ili rečima ili sekirom, odavno bih je odrobijala, međutim, to i nije bila neka opcija, glede toga da je crna udovica crna pre svega zato što jede dušu svojoj deci. Muža je odavno pojela. A sina je secirala na rate i kriške. Da sam bar bila u fazonu za trojku, pa da mi je potrajao taj brak, ali izgleda da nisam bila dovoljno perverzna za trojku sa njegovom mamom. A baš smo lepo razgovarale telefonom, sve dok mi nije postala svekrva. Ona se dičila time da je horoskopska Lavica, i zaista, kada bi razjapila svoje pogane čeljusti, rikala je na sav glas. Divna žena je bila, zaista, za izbegavanje.

Mila moja, anđele moj, želim da živim…

Užasno sam lagala i odvratno sam lagala sebe. Bila sam sklupčana kao fetus u uterusu majke. Vrat mi je bio obmotan pupčanom vrpcom. Gušila sam se. Nisam imala vazduha. Stezala me je majčina ljubav. Ubijala me je. Srce mi je sve slabije kucalo, nisam ga osećala. Bila sam na ravnoj liniji. Umirala sam. Majka mi je pružala ruke iz svetlosti, zvala me je da joj se pridružim. Nije mogla da me spase. Duša mi je lutala, kao što je i njena duša lutala. Njena duša je moja duša. I moja duša je njena duša. Umrla je i ubila me je. Bila sam mrtvac koji hoda. Te noći nisam bila tu. !!!Nisam!!! Nisam znala da je to njena poslednja noć! I narednog jutra, oživljavala sam je, a ona je bila hladna. Nisam želela da verujem da moja majka može da umre. !Nikad! U sve sam mogla da poverujem ali ne u to. Bila sam potpuno luda od bola. Htela sam u grob, u dva metra duboku rupu. Skotovi su me držali za ruke, nisu mi dozvolili da padnem pored nje. Ležala sam na majčinom grobu i vrištala. Danima. Želela sam da se ubijem. Želela sam da ubijem sve oko sebe. Želela sam da se poništim. Mislila sam da ipak nekako treba da nastavim da živim i da je to moja nužnost. Ko sam ja da sebi oduzmem život kada ga nisam ni stvorila?! Sada ništa ne mislim. Želim da živim, mila moja, anđele moj…

Čil aut #7

Nedavno je objavljena obimna naučna studija, pristojno uzorkovana, koja pokazuje da je za ženu idealan onaj muškarac čija visina odgovora njenoj visini sabranoj sa njegovom dužinom penisa u erekciji. U svakom slučaju, to ukazuje da žena neće moći da sazna koliko je njen izabranik idealan sve dok mu, da tako kažem, ne uzme meru. Međutim, nezgodno je meriti muškarcu sa šnajderskim metrom, te predlažem da to uradite tako što ćete izmeriti raspon prstima, a onda ga preneti na lenjir koji je smešten negde da vam bude pri ruci. Ostalo je jednostavno. Bitnost praktične provere proizlazi iz toga što, da se ne lažemo, muškarci preuveličavaju veličinu. Tada vi možete biti u zabludi što se tiče njegove idealnostiŠta ako je on nižeg rasta od vas? Onda ili ga nema ili vi morate da ga imate.

* * *

Baš sad prečitavam te moje razne arhive i naletela sam na nešto što ženama može da bude zgodan predložak kad popizde na tamo nekog random muškarca. Može da ide kao SMS, a može i kao mejl poruka. Dakle, da, zaista sam ono što ćete pročitati, poslala jednom – jednom majmunu. „Odmereno“, kao i uvek. 😀

„_ _ _ _ _ _, da li po definiciji stavljaš na ignore listu svaku ženu kad se stvari ne odvijaju po tvom? Da li je ‘bežanje’ tvoj odgovor na sve toj slične situacije? Tako je neugodno skinuti maske, ogoliti se, jer šta, šta ako opet budeš odbačen. Zato je najsigurnije biti prvi, makar u odbacivanju. Svako dobro ti želim i probudi se. Niko te ne čeka. Ni po čemu nisi poseban. Samo još jedan u masi onih koji nemaju muda ni da se suoče. Pre svega, sami sa sobom. Da ti nacrtam: pravom muškarcu nisu potrebni nikakvi statusni simboli da bi privukao ženu i zreo muškarac ne savatava žene na prvom sastanku kao zadnji očajnik. Misliš da je nadjebavanje intelektualnom nadmenošću tvoja sigurna luka? Da, ali samo kod žena sa mozgom za apotekarsku vagu, a takvih je sve manje. Ti ništa ne znaš o ženama. Ali, tebi žena i ne treba. Tebi treba neka da te tu i tamo zadovolji, onda kada tebi to treba, bez obaveza. Jednog dana, probudićeš se, star, a iza tebe neće ostati nijedna ljubavna ‘priča’. Samo praznina.“

* * *

– Ustani da te vidim!
– Šta da vidiš?
– Pa figuru!
– A to! Evo gledaj!
– Auuuuuuuu…
– I?
– Zavrtelo mi se u glavi!
– Brate, nije u glavi glavi,
Nego ispod pasa,
Gde mudra zmija
Ne talasa!
-E, žene, žene… kako im ugoditi?!

Korak po korak

Sudija je lako biti!
Mahati Damoklovim mačem,
Iz malog govoriti o svačem!
I iza mantije se kriti!

Ipak zahvalna tebi za reči!
Uz opažanje da ne znamo,
Uz želju da spoznamo
Ko kako pred Bogom „kleči“!

Ono što čovek sam proživeo nije,
Ni u drugom da prepozna ne može!
Ne znači da drugi nešto krije!
Zameriti to za nije,
Svako svoju krv pije!

Izvanredna mi pružaš nadahnuća!
Ljutnja je manifest ogledala sopstva,
Vapaj za oslobođenjem od ropstva!
Govore nas samo naša postignuća!

Zahvalna tebi za podsticaj,
Za ono što izlazi van!
Makar i za mali pomicaj.
Korak po korak, dan po dan!

Posvećeno o. K.

Čka

Rekla sam mu: „Ovo što tebi dajem, čuvaj, nemoj nikome da daš. Hoću da dam i Peri, i Lazi, i Miki, to su sve moji drugari.“

„Čekaj, baš tako si mu rekla?“

„Da, pa neću da da njoj, zato sam toliko naglašavala!“

„Ništa mi nije jasno. Ko tu kome? Kad? Kako?“

„Vidi, ti papiri, to je samo za odabrane. A ta kokoška, mater joj, ponovila je 100 puta, sve što ti da, daj i meni, nja-nja-nja…“

„Kučka, jebote.“

„Je l’ uleteo on njoj, šta misliš?“

„Mislim da nije, ali ona slini i prenemaže se samo tako u njegovom prisustvu. Sere mi se od nje.“

„Ma treba da joj ga zavučeš.“

„Imaš ideju?“

„Naravno, ‘ajd’, pakuj se, idemo u seksi šop.“

* * *

„Veštačka vagina. Kako si se samo setila te nebuloze?“

„Ti nemaš portabl pičku da mu daš da je nosa svakud sa sobom. Ova umetna će dobro da posluži.“

„Hahahahahahahahaha…“

„Kad dođe da ti vrati te papire ti mu najopuštenije uvali ovu čku veštačku i reci mu da joj je da i da si joj je ti poslala, pošto je insistirala bar tisuću puta da joj on da sve što mu ti daš.“

„Sjajno.“

„Naravno, krajnje je vreme da napizdiš tu skotušu. Sisa ti krv godinama.“

Po apotekama

Bila sam u državnoj apoteci da kupim državni losion za čišćenje lica. Jeste da je mladalački losion (aka Doroslovac), ali, za ‘vakav mladalački duh takav i priliči. Taman stignem na red (uvek neki smarači ispred mene) i obratim se bradatom čiki (nije bog) koji je upravo obgrlio isporuku Bromazepama (poznat kao jedna od mnogih sorti pilula za zombiranje smirenje na kome/kojima je bar pola Srbije). Krenem da recitujem, kad će on – farmaceut, ‘nakav ko pravi Bromazepamko, polustondiran, cementiranog facijalisa: „Kod koleginice!“ Zamašem repinom ljutitom, ko mačka, podignem levi brk u znak protesta: „Aham“ i obratim se koleginici: „Dajte mi dva ona vaša losiona“, pa se ona hvata za onaj neupakovan, pa dodah „u kartonskoj ambalaži“. Učipila sam se i sa tzv. karticom lojalnosti, da dobijem popust, jašta. Ona mi veselo saopšti cifru, smeška se i kaže: „Znate, bilo bi dobro da posle korišćenja losiona namažete neku kremu koja dobro hidrira lice.“ Pa je to isto ponovila, ali izmenjenim redom reči u rečenici. Pa je to isto ponovila, ali izmenjenim redom reči u rečenici. Auuuuu, pomislim, sad će da pokuša da mi uvali najskuplju kremu i ko iz topa odvalim: „Pa naravno, da ne mažem kremu, lice bi mi bilo ko sušeni bakalar.“ Nasmejala se profesionalno (bez osmeha) i rekla: „Pa da, da, dobro, ali vi ne znate kakvi mi sve ljudi dolaze, pa moram to da naglasim.“ O, dušebrižne li farma prodavačice!

*  *  *

Kad smo već kod „uvaljivanja“, nedavno, isto u državnoj apoteci, naletela sam na predusretljivu apotekarku koja me je posavetovala, bez da sam tražila ikakav savet, da oni imaju veoma dobre kreme za lice. I tu pomislim: „E nećeš da me daviš.“ I ispričam svoju tužnu priču: „Znate, kupila sam iz ove kolekcije i dnevnu i noćnu kremu, i antirid i…“ Gledam u ženu, ona sva ustreptala ko da ću da izvučem zlatnu medalju za kvalitet proizvoda „…nisam uopšte zadovoljna. Kreme mi zapušavaju bore pore na licu, pa sam ih batalila. Ali bilo mi je žao da ih bacim pa sad mažem pete i laktove sa njima.“ Tu me ona spremno dočeka: „Sigurno niste probali ove sa hijaluronskom kiselinom (prim. aut. a koštaju boga oca), inače to je prirodan sastojak kože, bla, bla, bla, eto sad ih prodajemo u paketu, pa imate popust na vezanu kupovinu i imate popust sa karticom lojalnosti.“ Nije da se nisam dočekala na noge i tu izletim: „Probala bih ja, nego nikako da mi neko ponudi probne uzorke.“ Cvrc. Al’ ih nema. Osim ako u to ne ubrajamo uzorke kremica uobičajene veličine pakovanja koje su neuredno natrpane na nekom klimavom stolu pored, i u koje svako kome padne na pamet uvlači svoje štrokave prste, probrlja, i to namaže ne znam ni ja gde. Sve se završilo na tome da ipak treba da probam. Bat of kors.

*  *  *

Ima u Beogradu jedna ulica u koju se ulazi iz Bulevara revolucije (komunistički naziv, a inače Bulevar kralja Aleksandra) koji je opet promenio ime i sad se prigodno zove Bulevar kralja Aleksandra Vučića (do sada nekrunisan ali nikad se ne zna). Kuma je dr Nada Macura. Oduvek sam se pitala na kojim drogama je ta žena (da znamo da to zaobilazimo), jer izaziva loše tripove i halucinacije. U toj ulici (od Bulevara) su dve apoteke (stara i nova) istog naziva, gde se roba prodaje sa značajnim popustima. Tu su uvek kilometarski redovi, kao da dele nešto džabe. Pošto su mi bile potrebne tri stvarčice, a uštedela bih nekih 150 dinara (pih!), odlučim, ne baš drage volje, da stanem u taj red. Osvrćem se oko sebe, svi naoružani spiskovima, kao kad pohrle u megamarkete da utucaju vreme i novac. Naravno, zvirkam šta piše na tim „čaršavima“ i pomislim, ma daj, ko se smara da stoji u ko nekad BUŠ (prim. aut. brašno, ulje šećer) redovima da bi kupio kafetin i tako neke pizdarije koje ne koštaju mnogo. Ali, ljudi stoje, uredno. Pomeraju se ko stvari na pokretnoj traci. Histerična atmosfera nalikuje onoj koja je viđena u berzanskim trejd rumovima. Kad stigneš na red (ihajjjjj) i priđeš šalteru, moraš da urlaš iz petnih žila da bi te apotekarka (a sve su mlade i seksi ko da ih je matori Hefner birao za duplerice) čula, jer svi urlaju oko tebe, pa stekneš utisak da si na nekoj pijaci. A i jesi.

Vreme

Stalno se ponavlja – stalno čujem tu jednu rečenicu, te dve reči – od mnogih ljudi – NEMAM VREMENA! Da li mi uopšte ne-imamo vreme? Da li vreme ima nas? Da li nas poseduje? „Hoću da budem gospodar svog vremena?“ Gospodar? Zar je sve vreme tvoje?

Kada i kako to ljudi (pro)cenjuju da za nešto jeste i da za nešto nije vreme? Sećam se, kada sam bila klinka, mnoga pitanja koja sam upućivala roditeljima su dobijala odgovor: „Nije sad vreme za to!“ Kako su oni to uopšte znali? Da li su znali? Zapravo, nisu znali i nisu umeli da mi odgovore. Mogli su tako da kažu, da sjašu sa pijedestala. Rekli su mi, u stvari: „Nemamo vremena za tebe!“ Da, tako je!

Sigurna sam da danas čujem isto to od drugih ljudi koji nemaju vremena. Ne zameram im. Samo želim da prvo pronađu vreme za sebe. Vreme koje mi je dato u ovom poretku nije samo moje vreme, već prilika za plodotvorna delovanja. Za dela. Dela, a ne (samo) reči! U skladu…

U samrtnome trenu, u nesvesnom stanju, kada stanu skazaljke ovozemaljskog časovnika, zasijaće poslednja funkcija moždanog talasa…

„Jesam li volela?“

„Jesam li bila voljena?“

„Jesam li gladne nahranila?“

I to je to.