Пријатељ и брат

На одморишту поред нешироког пута зауставио се прашњави бели комби на чијим бочним ивицама су се једва назирала полуискрзана и делимично одлепљена слова – доста… сопств… пре… Возач је убрзаним и одсечним покретима преметао по шакама тек растворени повелики сјајни комад шареног папира. Уносио је и узносио торзо и савијао главу у тек разгужвани свитак. Када би му глава уронула у збрку линија и тачaка, прстом би таласасто прелазио по углачаном папиру. Након што је неколико пута кажипрстом цртао, узнео је десну руку и из стиснуте песнице отпустио на сувозачко седиште гужву лоптастог облика.

„Серем им се ја у скрнаве мапе. Серем им се и у ГПС и у модерне технологије, кад у овој припиздини нема ни домета ни путоказа.“

Искочио је из комбија, искорачио на пут и угледао црни аутомобил значајне величине који му се приближавао огромном брзином. Размахао се рукама а онда је склопио длан о длан и подигао их испод своје браде. Огромно црно возило је оставило црне трагове на коловозу и зауставило се тек неколико сантиметара испед њега. Пришао је возачевим вратима a иза стакла се нису чак ни обриси назирали. Прозорско окно се лагано спуштало и појавиле су се грубе четвртасте црте лица на коме су превладавале очи боје зажареног угља.

„Пријатељу, могу ли како да помогнем?“

„Брате, помагај, залутао сам начисто, никако не успевам да се снађем и вратим на главни пут!“

„Сад ће брат да ти помогне. Шта ћеш ти уопште овде?“

„Превозим потрепштине за манастирску браћу и сестре.“

„Брате, то је баш хумано!“

„Шта ћеш, брате, некада сам овде живео, давно је то било.“

„А да се не познајемо ја и ти?“

„Брате, не знам, чини ми се да се не познајемо.“

„Познат си ти мени нешто!“

„Да ниси ти тамо од ситничке воденице?“

„Брате, ма нисам баш, ту сам ја више из околине!“

„Добро, брате, само ти мени реци где идеш?“

„Идем у Митровицу, брате. Објасни ми који је најближи пут.“

„Брате, ти само да пратиш реку, има да идеш право једно 2 километара, па лево има доста да идеш, па десно не тако пуно, па опет лево али оштра је кривина, пази, па десно 3 километара, па три пута лево – то ти је све једно за другим, па десно и то ти је то, ако си упамтио. Има да стигнеш тачно где си пошао!“

„Хвала ти, ко пријатељу и брату! Еј, а како се зовеш?“

„Ма, шта ти је, то је ситница. Волим ја да помажем људима. Ја сам Азиз. Азиз Акбар од Пећи!“

Пријатељ и брат је жустро нагазио папучицу гаса и нестварном брзином се ауто изгубио у ковитлацу прашине. Возач је утрчао у комби, покренуо мотор и запутио се све како му је Азиз објаснио. Док је возио, помислио је да је чудно да су му сва скретања, и лева и десна, и кривине, однекуд познате, али пут ко пут, сви су они сваком возачу слични. Путовање није тако дуго потрајало, чак му се причињавало да и није прешао никакав пут. Када је застао баш према упутствима пријатеља и брата, угледао је непрегледну ливаду кроз коју је коса косца прошла ко зна кад. Из несагледивог корова су се назирали накривљени и разрушени камени крстови, као крвљу напупеле младице које се упорно пробијају из незаборава.

Обезглављена девојка у белом, анђеоског лица, изронила је из густих сивих облака и спустила се пред њега.

„Немаш ти више овде шта да тражиш и опрости, опрости, опрости ми за све!“

Грлио је белог анђела, анђео га је миловао својим меким крилима и запојао:

Пођох, мили, к теби, нељубљена,
Даровања да ти предам и
У загрљаје да те исповедам.
Жалосна сам, јер одоцних снена.

Звери гласи прозборише на трен:
„Воденичар твој, ишчезну у виру дима.“
Што ме очи обмањују да те не има,
Док бели прсти милују ти сен?

Откуд ватре на згаришту без пламена?
Откуд зрневља умореној житници?
Откуд тече крв твоја у Ситници?
Откуд срамног поја без Стамена?

Кад дозив’о си ме, беше ми мило,
Да згрејем душу у скутама паора
И да дом ми буде модра гора.
Не дадоше стари, просто им било.

Што тад не побегох под небеске своде?
Што имадох, што би’, ко да немах.
Кајем себе, косе чупах, сузе левах,
Што мишљах, што не учиних, све оде.

Врат ставих усред млинског камена,
Покрај воденице од безвремена.
Сад сам заувек твоја, бремена,
Ал’ не могах родит’Стамена од знамена.

Унакажена ми је била набрекла утроба,
Семеном џелата и семеном крвника
Мртву ме, насред црквеног жртвеника!
Распорену ме, плиткога ми гроба!

„Моја болна, моја несуђена…“, завапио је криком који је распарао небо и распорио земљу.

„Крв ти јебем да ти јебем, и оца и мајку, и све редом, Азиз! Јебаћу те и мртвог!“

Advertisements

13 thoughts on “Пријатељ и брат

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s