Verujem

Beležim misli, tanane i krhke, lake i prhke ko lepet i trepet ptičjih krilaca, o rasplelim rečima koje grle a ne dave; o kanapu koji se ne vezuje u čvorove već plete lestvice i vezuje ih za nebo, kao čarobni pasulj koji izrasta do očinjeg vida nesagledivih visina iz malecne jedva primetne klice, pa se upliće u pufnaste beličaste oblačke; o lepoti koja izranja iz sopstva i širi se i raste kao raskošno najcarstvenije carstvo; o huku smaragdnog kaskadnog vodopada u kome žive radosti i smehova odjeci… i pišem pesmu Tebi.

Ogrejala me je Ljubav
Uzvišena i čista.
Neskromno tek toliko,
Ljubav kakvu čekam
U svom malom životu!

Zato što ništa i niko
Nije uspeo
Da pomuti moju veru
Da postoji Ljubav
Sveta i čista!

Da nisam tako grešna
Plesala bih nebeski ples.
Ipak ovako grešna,
“Luda” ali i smešna
Radujem se Tebi ja!

Oprosti mi, oprosti,
Što sam ti omču oko vrata stavila!
Oprosti mi, oprosti,
Zbog neprimerenih reči.
Šta će mi sada reči?!

Ljubim Tebe ja!
Ljubim Tvoju Dušu!
Ljubim Te Svog!
Za vijeke vijekova!
Amin!

Posvećeno o. K.