Klopka

Ono što je
Moglo da se
Prećuti,
Izrekla sam.

Ono što je
Moglo da se
Iskaže,
Oćutala sam.

Mislila sam,
Ako sad,
Ako sutra umrem
A nisam rekla.

Mislila sam,
Ako sad,
Ako sutra umrem
A oćutala sam.

Ništa
Nisam
Mislila.

Ništa
Nisam
Rekla.

Advertisements

Ekstra si mi

On: „Evo, tu sam, maltene ispred tvoje kuće, pa rekoh da popijemo kafu…“

Ona: „Nisam trenutno tu (u drugoj dimenziji sam)!“

On: „Što lažeš kad ti je auto parkiran ispred kuće.“

Ona: „Auto nije sporan, ali ja nisam tu.“

On: „Nema problema, sačekaću ja…“

Ona: „To će da potraje. Ako ti nije frka, za koju godinu…“

On: „Baš si bezobrazna!“

Ona: „Iskrena sam, šta ću, rekao si da to voliš.“

On: „Al’ jedna kafica tu pored Dunava…“

Ona: „Ma idi bre čoveče s milim Bogom, neću sad!“

On: „Al’ ako se predomisliš, tu sam narednih sat vremena. Evo brčkam noge u plićaku. Divno je na Dunavu…“

Ona: „Sve znam, al’ ne mogu da stignem da se spremim ni u naredna dva sata.“

On: „Pa šta imaš da se spremaš, ionako si lepa. Dođi obučena, dođi gola, kako hoćeš…“

Ona: „Nadam se da nisi poneo dioptrijske naočare, da se ne razočaraš…“

On: „Ma ti si meni divna, super si mi, sva si mi super…“

Ona: „Za šta ‘leba ti?“

On: „Pa da pijemo kafu.“

Ona: „Pa zar nećeš da mi se udvaraš?“

On: „Hoću, ako me pustiš.“

Ona: „Danas nisam u fazonu.“

On: „Dobro bre neću da te ženim, od čega bežiš?“

Ona: „Ne bežim, nego mi malo smeta odblesak burme sa tvoje ruke po ovom jakom suncu. A ne mogu nikako da pronađem naočare za sunce.“

On: „Imam ja…“

Ona: „Neka, neka, ne treba, sačuvaj ga za suprugu… a ja ću da se snađem nekako.“

Милорад М. Петровић: Бог да прости

DSCN4463[1]

Пео сам се на све горе,
што их српска земља има,
љубио сам голе стене,
грлио се с каменима.

Ишао сам на све стране,
тужна лица, ногом смелом,
сваку стопу српске земље
квасио сам сузом врелом.

А кад дођох на Косово…
сташе сузе од жалости,
само усне шапутаху:
„Бог да прости, Бог да прости“!

Prva pomoć

Bilo je pretoplo da bih izlazila iz kuće, pekla šake na vrelom gepeku, sve pokušavajući da izvučem paket prve pomoći iz kola, za svaki slučaj; da zavoji budu pri ruci ako se slučajno okliznem na oštricu noža, baš kod arterije ili vene. Nije moja baba bez razloga govorila da imam dva santimetra duži jezik nego što bi trebalo. Ona je imala bar još dva santimetra duži od mene. Flasteri bi mi dobrodošli odavno. Međutim, trebalo je da počnem sa redovnom upotrebom još u ranoj mladosti, dok ova jezičina nije uzela maha.

Postoje razne mogućnosti da se odboluje ljubav. Prvo, treba sebi priznati da si bolestan. Kako drugačije primeniti bilo kakvu kuru!? Dakle, spasenje duše je upitno sve dok se čovek ne susretne baš sa svakim svojim demonom koji je uvek raspoložen za po koju partiju u kojoj skoro uvek dobija. Uvek sam volela izazove. I avanture.

Tu je mogućnost besomučnog napijanja. To je prava stvar jer je u genetskom kodu našeg naroda. Dostupna je to droga, a i legalna je. Čak i ne previše skupa. Naravno, bolje je da sve neko drugi finansira, ali i kad nisu takve prilike uvek postoji veresija. Dakle, prepreka nema. Đavo je uvek žedan dobre kapljice. Ja sam ga dobro napojila da vidim koju igru hoće da igramo. Bio je to smrtonosan zagrljaj i ples. Zalepio je svoje usne za moje i šaptao mi je: „Još, sipaj još i još, ovo je tako dobro, pa mi nismo svesni ni ko smo, ni gde se nalazimo, ni šta radimo…“ Zaista je tako. Ponekad je i iskren.

Ove neke jače droge su skupe a i vrag će ga sam znati s čime ih miksuju ako nije za odabranu klijentelu, tako da sve dok nemam svoju plantažicu ne bih da budem pokusni kunić pohlepnih dilera. Da me bar radi trava, nego me ne radi uopšte, tako da i to otpada kao mogućnost. I odjednom vidim kako se izbor drastično sužava, baš se sužava sve do nekih tabletica. Ne vredi, nisam ja tabletoman. Hemija, pa to tek ne volim. Volim prirodne stvari.

Samoubistvo je stvarno toliko puta viđeno i nema više nikakvog smisla ponavljati nešto što su drugi odavno počinili. A i kad pomislim da bih morala jednog dana opet da se vratim u ovu dimenziju, to me beskrajno odbija. Ipak, ima tu nezaboravnih momenata, ako uzmemo u obzir načine pristupa i izvršenja. A tek oproštajna pisma. To može da bude prava umetnost. Doduše, čovek ne mora da se samoubije da bi pre toga napisao oproštajno pismo. Zar se mi svakoga dana ne opraštamo od nečega ili nekoga? A ipak retko kad to pribeležimo.

Tu su i lekoviti razgovori sa prijateljima. Moram reći da su retki oni koji mogu da saosete, pa sam im zahvalna na tome što saosećaju. Samo neka me ne teše da će sve jednoga dana proći. Pa naravno. Ali šta do tog jednog dana, zaboga?! Svi smo mi isto prošli. Jesmo. Al’ se nismo opametili zbog toga. Jer, lako bi bilo da je to pitanje pameti. Ja nisam pametna, zaista. A i tuga vam je ko kuga. Ko hoće da bude okužen?! Samo retki ludaci koji proživljavaju slična osećanja. Nismo mi baš toliko različiti i nismo baš toliko posebni, iako mislimo da jesmo. Tu su i poznanici. Oni tek imaju praktična rešenja. Klin se klinom izbija. Tako jednostavno. A ipak ni sami ne primenjuju izrečeno.

Kad utihnu svi i sve, čovek ostaje sam sa sobom.

Moguće je i prežderavanje i izgladnjivanje. Nijedno ni drugo nije baš preporučljivo. Iako je ovo drugo rentabilnije.

Fizički rad je uvek taj koji može da te povuče, da radiš neke poslove koji traže „trošenje“, ali tada osećaš da nemaš snage ni da se pomeriš. Ko stondirani narkoman. I uvek imaš izbor. Možeš i da buljiš u tačku na zidu i ta tačka, stvarna ili zamišljena, će imati tendenciju da postane ili ne postane neki drugi oblik ili prikaz. Stvar mašte. Ili halucinacije. Pa onda, ili nesanica, ili presanica. Opet lepota krajnosti.

Slušaš muziku, ljubavne pesme, još ti je grđe. Čitaš poeziju, ljubavnu, plačeš sve više.

Pa za šta da se uhvatiš a da i tebe to ščepa skroz?!

Vene Bogoslavov – Zbirka rešenih zadataka iz matematike 2

Ko nije probao ovako što, kao prvu pomoć, da rešava matematičke zadatke, baš u delikatnom trenu svoga bića, ne zna šta propušta.

Uzdravlje svima!

P. S. Zaboravila sam skoro ključnu stvar – knjige samopomoći. Naravno, odlične su, i to za zaradu onima koji su ih napisali.

Delirijum

Slaba sam i slomljena,
Korak do bunila.

Telo me izdaje,
Srce mi krvari.

Histerično se smejem,
Plačem ko kiša.

Neću tuđe rame.
Verujem u Tebe.

Nikako reči.
Verujem u Tebe.

Samo ćutanje.
Verujem u Tebe.

Dragi moji Svi,

Kada padnete, uvek znajte da postoje ljudi, vama bliski ljudi, kojima je još teže nego vama. Pa kako čoveku kome je teško da iskažete: „Ma, pala sam i ja!“ Zašto da mu dolivate ulje na vatru?! Budite tu, samo budite tu. Svi smo mi jedno. Jedno. Kakvo god – Jedno. Volim vas Sve. A to što volim Njega i što mi se ovako nešto nije desilo od kada sam imala 16 godina, to je – divno je i razarajuće je. Neka, sve je prolazno. Sve. Baš sve. Jebeš život bez Ljubavi!

Umorena

Nebo je umilo
Svaku suzu izdajicu,
Uzdanicu.

Nedostaju kiše,
Teške kiše.
Rastapaju
Postojanje.

Mučno je Sunce,
Dan,
Sve se vidi.

Spavaj,
Sanjaj,
Život je nestao!

Perfektno

“Ko se još udaje na 37 stepeni u hladu?”, mahala je lepezom od sirove svile i jadala se oznojena bogato ukrašena nevesta svojoj kumi koja joj je pridržavala raskošan šlep.

“Ne očajavaj, mila moja, dobro je da nisu suviše prijatni vremenski uslovi. Mladoženja je ionako prezelen, i ničem valjanom ne bismo mogle da se nadamo da ga nije ošamutila ova vrućina. Ne bi bilo dobro da sagledamo svu njegovu zečju hitrinu.”

“Mudro zboriš, draga. Ti si uvek bila moj glas razuma i moj pouzdan diler. Ne sekiraj se, tebi ću da nabacim ovaj bidermajer da se i ti bar jednom uvališ u brak. Lepo si radila i zaradila, sada treba da uploviš u sigurnu i mračnu luku.”

“Ah, suze radosnice mi zalivaju obraze, kada te vidim u tako zrelim godinama, a opet savršeno popeglanu i odozdo orošenu.”

“Ima tu malo i genetike, ali ja sam umetničko delo predivnog izboranog plastičara. Pomalo i istrulelog. Neka mu je laka zemlja za sve devizne knjižice koje mi je ostavio i za vilu na Senjaku. Duša me boli kada vidim onu njegovu nesrećnu decu kako žive na mansardici kuće provetreni takoreći nepostojećim krovom. Ali pogled na plavetnilo neba je božanstven. Šta ja tu mogu, bog je tako hteo.”

“Kada se samo setim tvog živahnog čičice i njegovih prekrasnih staračkih ruku… Sve se pretrpi, nije ona stvar sapun da se potroši. Dobro je da ti je takoreći na samrti uradio himenoplastiku i omogućio ti novo devičanstvo. To je bilo tako plemenito od njega. Zaista te je voleo.”

“Dobri moj Hans, šta mi uopšte treba da se udajem za pastuva, ionako će samo da troši Hansove devize. Šta ću kad volim mlade muškarce. Sve ima svoju cenu. Sam je đavo ušao u mene.”

“Nemoj da tuguješ u ovom radosnom trenutku, ima na Ostrogu otac koji isteruje đavole iz đavoimanih žena. Njega su žene uništile, pa će sad on njih. Svetac bi bio da nije bilo tih odvratnih žena koje su ga navele na poroke. Šta da radimo, bog je tako hteo.”

“Tebi je, izgleda, ko i ovom, dop izbušio mozak ko švajcarski sir. Jesi li ti krštena?”

“Jesam, kumo, pa ne bi se ti zabadava venčavala pred bogom ovde i sada. Krstio me je jedan divni otac iz crkve svetog Save. Bio je baš ljubak i voleo je lepo da popije. Sladostrasnik veliki. Junak pravi. Živ bio. Zamalo da se udam za njega. Al’ već je imao i ženu i devojku.”

“Udarila nam ova vrelina u glavu. Nije lepo da olajavamo sveštena lica u ovom svetom času mog sedmog stupanja u bračnu zajednicu. Šta će, i oni su ljudi kao i mi. Greh ne greh, ko će ga znati u ovom ludom svetu. Đavo sam. Daj da povučemo po jednu crtu, pa nek bude kako bude.”

Šah-mat

Divni letnji dani su nastupili. Baš divni. Preuranjena vrelina je bila na samom svom vrhuncu. Bio sam zatvoren u kuću baš kao u samicu. Potrudio sam se da uradim ponešto što nadilazi moje zapostavljene radne navike. Mašio sam se ne baš lakog ali ni junačkog zadatka. Rastrebljivao sam drangulije i uspomene iz ormana. Ne mogu da vam iznosim sve detalje jer bi to potrajalo, ali tek toliko da znate da sam se prvo igrao sa kolekcijom automobilčića i valjao se po podu, baš kao dete. Zatim sam pregledao dijapozitive iz prošlog veka i uočio da smo se tada smejali. Kako je to vreme brzo iščezlo?! Neskromno sam se divio svojim požutelim diplomama. Ja sam bio stručnjak i znalac. Gradio sam mostove. Ti mostovi su odavno srušeni. Odnekud se pojavio i stari telefonski imenik posve iskrzanih korica. Na prvim stranicama, ali i na preostalim, kraj imena su bili označeni krstevi. Izgleda da su svi moji prijatelji odavno na onom svetu. U najskrivenijem uglu ladice ležala je crna masivna sveska. Mislio sam da sam je odavno bacio. Ta sveska je pohranila moje najmračnije i najskrivenije zabeležbe o drugima. Prokleta radoznalost me je još jednom naterala da je otvorim. Radoznalost je opasno oružje u rukama amatera. Moji prijatelji su me zvali – kočničar. Divili su se mojim mogućnostima da zaustavim baš svakoga ko pokuša da pređe moje granice i da napravim ograde koje ni nadljudsko biće ne bi moglo da preskoči ili da prođe kroz njih. Ja sam se divio sebi – kako sam samo bio dosledan i istrajan u odbrani –  i nagoveštaja i pokušaja približavanja. Bio sam vrstan šahista. Čitavu partiju sam imao u glavi. Beležio sam i najsitnije slabosti i propuste svojih prijatelja i koristio ih da se uzvisujem. Nisu oni bili mene vredni. Bio sam prepametan. Sad, doduše, uviđam, nimalo mudar, ali nema više nikoga ko bi mogao da potvrdi da to jeste ili nije tako.

Čil aut #10

Karmen:

„Ljubav je divlja ptica,
Koju niko ne može da pripitomi:
Uzalud je dozivate
Ako svojevoljno neće da dođe.
Ništa tu ne pomaže; ni molba ni pretnja:
Jedan govori, drugi ćuti;
Pa ipak ja više volim drugog;
On nije ništa rekao, ali mi se sviđa.
………………………………………………………………….
Ljubav je čedo boeme,
Za koje nema zakona“.

ry8gbm0n

Pogibeljno

Ja sam Srbija!
Bez hijalurona u usnama!
Bez suvišnih drama.

On je Amerikanac,
On je stranac!
On je Rus,
On je šlus!

Spustio je šapu.
Dopustila da je spusti.
Strategija.
Gledaj mapu,
Pitaj seljaka!
Nije bez razloga.

Ni on nema vremena!
Nastupi su zakazani
U lokalnim kafanama.
Rola njegova glavna,
Moja usputna.

Uvela sam poput cveta,
Što se ne maši dleta,
Usred čitavog sveta.

Ako imaš neke planove?
Nemam planove!
Možemo kod mene,
Ne moramo kod mene,
Može kafa, sok, opušteno,
Drugarski.
Paorski,
Njivu da mi pooreš!

Ma pusti seljaka,
Pusti mape,
Ja sam moderan navigator
Savremen snagator.

Nemoj da gubiš vreme,
Samo ciljano,
Niže,
Ispod radara,
Da, da, sve si bliže.

Obuci odelo lovca,
Sledeći put,
Stavi mi rogove,
Prošetaj me po kraju,
Da vide, da znaju.

Ja sam Srbija!
Bez hijalurona u usnama!
Bez suvišnih drama.

Ne čuvaj se psa, čuvaj se gazdarice! Gazdarica ujeda!