Dobročinitelj

„Mila moja, ma chérie“, groktao je omanji podebeo muškarac ispružen na šarenoj štofanoj sofi, „živ čovek se na svašta navikne. Sećaš li se,“, podbočio je svoju zdepastu pegama istačkanu šaku pod pihtijasti podvaljak, „kako sam ti se samo krasno udvarao u haustoru negdašnjeg kraljevskog zdanja na uglačanim crno-belim pločicama?“

„Kako ne, dragi moj, oduzeta nevinost nije bila zabadava“, nabirala je šuštave suknje mlada dama i u kolutovima kroz dugačku ćilibarsku muštiklu dimila omalenu sobu na čijim zidovima su se žuteli portreti upokojenih prethodnica.

„Luksuz, mila moja, luksuz sav sam ti priuštio! I da pojedeš i da popiješ. Nezahvalnice jedna! Za tri groša skočila si na Miloša!“, brujao je profesionalni korisnik alkoholnih destilata.

„Pokrovitelju moj, znaš da je Miloš bio samo prolazna stvar, baš stvar. Istina, dobro razvijen, širokih pleća i stasit, čak i plemenit, ali nadasve glup i neduhovit, nikako prineti tebi blagorodnom“, prinela mu je na srebrnom poslužavničiću rakijicu u bokalu za vodu.

„Nazdravimo, srećo moja, za stara dobra vremena!“, sasuo je naiskap ljutu tekućinu, odlučno otresao volujsku glavu i privio damine usne na svoje obamrlo međunožje.

„Mercie, mercie, zar ima većeg izazova za mene?!“, stenjala je damica na kolenima.